Retoričku omašku navodnog predsednika države preuzeli su svi vučimediji, prenoseći i ambivalentnost značenja; ponovljena je toliko puta da je postala džingl. Primenjujem je na tri ministra koji bi po prirodi vlasti morali biti prvi dotaknuti desetomesečnim događajima i posledično, prvi u akciji i na terenu. A oni, ogoljeni u svojoj potpunoj nekompetentnosti i oguljeni od svih premaza, snose veliku, ako ne najveću odgovornost. Mislim na ministre prosvete, kulture i informisanja/telekomunikacija. Nikada se partijsko-mafijska struktura vladajuće stranke nije pokazala u… ogoljenijem i oguljenijem obliku.
Dejan Vuk Stanković, pod sumnjom da je seksualni predator, pokazao je šta je kada je jedini na svom matičnom fakultetu bio protiv studentskog pokreta i povezivanja sa njim. Od ministra prosvete – protiv njegovog izbora bila je praktično svaka institucija povezana sa procesom – očekivalo bi se da prvog dana krene od jednog fakulteta do drugog, da razgovara danonoćno sa studentima, da ih sluša, da rezultate razgovora prenosi vladi, da se sreće sa dekanima i rektorima, da sedi na njihovim konferencijama. Ukratko, da bude ministar prosvete. Umesto toga, lik se pojavljuje zajedno sa policijom, inspicira „prljavštinu“ u SKC, gde je inače ugazio u resor ministra kulture; još nije locirana mišja rupa u kojoj se dotični skriva. No ministar prosvete pokazao je visoku aktivnost i u domenu ministra za unutrašnje poslove – otpustio je „samo stotinjak“ direktora škola, i uz to, sledeći paranormalno obraćanje navodnog predsednika države, izjavio kako će se boriti za to da školstvo na svim nivoima nikako ne bude povezano sa politikom. Razumem dvostruku motivaciju: morao je dokazati vernost oštrim merama odnosno represijom, a sa druge strane prosuti laži, ne bi li to sakrio. To je garancija za trapavost. Čak su ga i na RTS pitali da li je to represija, na šta je ministar spremno izjavio da nije. To je i argumentovao: direktora škola ima 1650, otpušteno je „samo stotinjak“, dakle, zaključio je ministar, svega jedan posto. Voditeljica se nije usudila da išta primeti, sram je bilo. Stotinjak je, naime, oko deset posto od ukupnog broja školskih direktora. Ministar je odsustvovao sa nekih časova matematike u osnovnoj školi. No ta oguljenost nije ni toliko bitna, egzotičnih tipova školovanja i diploma bi se našlo u obilju u novijoj istoriji Srbije. Pitanje je, naime, koliki treba da bude broj otpuštenih iz političkih razloga (koje ministar nije mogao sakriti) pa da to bude represija. Ministre prosvete, dokaz o represiji nema veze sa statistikom, represija je tu kada je iz političkih razloga otpušten JEDAN prosvetni radnik. Kakva šteta što ćemo za odlazak ministra prosvete morati da sačekamo da padne celokupna vlada a stranka bude ukinuta! Dotle ćemo morati da ga gledamo, ogoljenog i oguljenog… no, bar lice odgovara telu.
Ministar kulture, Nikola Selaković, politički maratonac, izgleda da je sa dobrim njuhom i obavljenim jednim poslom koji naravno nije njegovo delo – otvaranje kuće-muzeja Nadežde i Rastka Petrovića – odlučio da je za nastavak karijere najbolje da ga u ovom mandatu nema, ne bi li bezbedno sačekao sledeći. Time je nastavio dugu tradiciju nevidljivih ministara kulture i dokazao kako je kultura najmanje važno područje državnog interesa. Da li ga zbog toga treba poštedeti onoga što sledi vladi? Naravno da ne. Nije ga nigde bilo kada su stvari prvo postale ozbiljne na FDU, kada su studente, buduće nosioce performativne kulture tukli i hapsili, nije pustio glasa kad su kulturu počeli da masovno razvlače između vučimedija, crkve, prasetine i „murala“. Bilo bi dobro kada bi ime ministra kulture bilo povezano sa neizmernom odgovornošću za sva poniženja kulture u zadnje vreme.
Zadnji i možda najogoljeniji/oguljeniji je ministar informisanja i telekomunikacija. Umesto da pokuša da uspostavi neki red u medijskoj hajdučiji, Boris Bratina je postao stalni gost vučimedija, i tamo izrekao sijaset dokaza da je ubedljivo najnekompetentniji ministar u bogatoj tradiciji bedaka i ludaka na vlasti u Vučićevoj eri. Ostaje samo da se odredi ko bi mu bio ravan pre v. e. Boris Bratina je potvrdio da je on čovek analognog doba, što znači da nema nikakve veze sa informacijskim sistemima našeg doba; savetovao je da se ne ide na letovanje u Hrvatskoj, i uz to da se na putovanjima izbegava Hrvatska. Recimo, uzmite liniju Šabac-Tuzla-Livno, pa otuda kola na avion do Rima, ili Subotica-Budimpešta-Maribor, pa ste očas u Cirihu. Količina gluposti odvaja ga od kratkih i glupih izjava ministra prosvete i ćutanja ministra kulture. No Boris Bratina je, u svom šarenilu likova vlade, možda ipak najodgovorniji: kako je mogućno držati se tog položaja u vreme kad su informacije tako važno i osetljivo područje, kad pobuna počiva na veštom služenju telekomunikacijama, kada zastrašujuća količina kriminalnog nepotizma rastura ono malo medijskog prostora izvan vučimedija!
Na kraju, treba podsetiti da nijedan ministar u vladi nije dužan da služi predsedniku države izvan i preko njegovih ustavom određenih prerogativa, i da su ministri odgovorni predsedniku vlade, vladi, skupštini i građanima. A ova trojica imala su posebno važne odgovornosti.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
