Na slici 1 su kretanja bruto domaćeg proizvoda (BDP) po glavi stanovnika u takozvanim međunarodnim dolarima, praktično stalnim dolarima iz 1990, kojima se mogu upoređivati zemlje. Uzeo sam samo nekoliko razvijenih evropskih zemalja i Srbiju u periodu od 1952. do 2010. Šta se vidi?

Prvo, Srbija je imala sporiji rast od Austrije, Italije, Nemačke i Britanije, osim u periodu posle 2000. godine, kada je rast bio brži nego u Nemačkoj i Italiji. Vidi se takođe, što nije nepoznato, da u Srbiji nije bilo mnogo napretka od kraja sedamdesetih godina prošloga veka do danas. Izgubljene su, dakle, tri decenije. U ovom času se gube godine, takođe, ali to je karakteristično i za druge zemlje.

Drugo, Nemačka i Italija su imale brz rast sve negde do početka devedesetih godina prošloga veka, od kada zapravo zaostaju za Austrijom i Britanijom. Ova poslednja zemlja je tokom osamdesetih godina prošloga veka preokrenula dugogodišnje zaostajanje i potom imala veoma ubedljiv, najbrži rast (u ovoj grupi zemalja).

Treće, Nemačka je počela da zaostaje gtovo u isto vreme kada i Italija, ali se ubrzani rast vratio nekoliko godina pre krize, dok se to ne može reći za Italiju. Zapravo, ova poslednja zemlja se suočava sa dugogodišnjim niskim stopama rasta, koji postepeno postaju gotovo isto što i stagnacija.

Četvrto, ako bi se pomislilo da je uzrok ovih kretanja u ovim dvema zemljama članstvo u evropskoj novčanoj uniji, tu je Austrija koja ima stabilan rast u celom periodu, koji se zapravo i ubrzao posle pristupanja Evropskoj uniji i kasnije evro zoni. Sve se zemlje sada suočavaju sa krizom, ali bi se moglo uslovno reći da Austrija prolazi bolje od drugih zemalja.

Šta objašnjava ova kretanja? Uglavnom domaća politika. Britanija ranije, a Nemačka kasnije su sprovele značajne reforme, koje su dale ili su počele da daju pozitivne rezultate. Italija je uglavnom pokazala značajnu političku nesposobnost, čijoj privredi je u jednom momentu prelazak na ervo dao određen podsticaj, jer su značajno smanjene kamatne stope, ali volja da se reformišu politika i privreda je izostala. Austrija je, opet, uspostavila sistem otvorene privrede sa unutrašnjim socijalnim partnerstvom, koje je omogućilo očuvanje konkurentnosti, i tako je bila spremna i sposobna da iskoristi pozitivne strane i zajedničkog tržišta i monetarne unije. Srbija se, opet, bavila državnim i nacionalnim interesima, uglavnom na štetu privrednog rasta i socijalnog standarda. Okolnosti su, kao i u mnogim drugim slučajevima, imale drugorazrednu ulogu u odnosu na domaću politiku.

 

 
Dodatak – Čile i drugi

Na slici 1 je rast bruto domaćeg proizvoda u uporedivim dolarima iz 1990. Čilea i nekoliko drugih zemalja Latinske Amerike od 1972. do 2010. Sedamdesete godine prošloga veka su bile dobre za sve zemlje osim za Meksiko i u prvoj polovini za Čile zbog nasilnog obaranja režima i radikalne reforme sistema.

Takođe, početak osamdesetih godina prošloga veka je bio rđav za sve zemlje, mada manje kada je reč o Kolumbiji, kao posledica promene monetarne politike Sjedinjenih država. Potom je vidljiv kontinuinirani rast Čilea i ubrzaniji razvoj u svim drugim zemljama u prvoj deceniji ovoga veka, osim u Meksiku. U Argentini je u velikoj meri reč o oporavku posle krize sa kraja prošloga i početka ovoga veka. Razlika u razvijenosti Čilea i drugih zemalja Latinske Amerike je velika, a posebno je upečatljiva kada se uzme u obzir da se posle krize sa početka ovoga perioda, Čile nije mnogo razlikovao od Brazila, Meksika i Kolumbije, a bio je značajno manje razvijen od Argentine.

 

 
Kako na BDP po glavi stanovnika uticaj imaju i demografska kretanja, na slici 2 su predstavljene realne stope rasta bruto domaćeg proizvoda. Ovde su uzeti podaci koje daje MMF, a serija počinje sa 1980. Da bi se dobili trendovi a ne promene iz godine u godinu, upotrebljen je HP filter (kojim se dobija nešto kao potencijalna stopa rasta). Kao što se vidi, posle kize sa početka osamdesetih godina, BDP je imao veoma brz rast u Čileu, svakako u poređenju sa drugim zemljama Latinske Amerike. Kasnije je rast bio bar tako brz kao i u drugim zemljama, osim u Argentini odmah posle napuštanja politike fiksnog kursa (zapravo valutnog odbora) početkom ovog stoleća. Konačno, Čile prolazi bolje od drugih zemalja u trenutnoj krizi, zajedno sa Meksikom.

 

 
Iz ovih podataka ne bi trebalo zaključiti da su čileanske vlasti donosile dobre političke ili čak odluke u oblasti privrednih reformi, jer se to naravno nikako ne može jednostavno indukovati iz podataka. Posebno bi trebalo istaći da se samo gledajući podatke ne može reći da bi druge zemlje prošle bolje da su sledile primer Čilea, što je verovatno jednim delom bila greška na kojoj se zasnivao Vašingtonski konsenzus. Pokušaji da se imitira Čile nisu baš bili uspešni ni u Latinskoj Americi niti u zemljama u tranziciji, tamo gde su činjeni. No, privredni razvoj u Čileu je bio svakako boji nego u uporedivim zemljama u Latinskoj Americi.

 
Peščanik.net, 10.08.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija