Najpoznatiji zatvorenik u SAD u ovom trenutku ne sedi i Gvantanamu, već u Beloj kući. Kod Baraka Obame, zarobljenog na svom položaju, smenjuju se retorički patos i oportunistički ustupci opoziciji. Njegove sposobnosti pokretanja dugoročnog programa ekonomskog i socijalnog oporavka zemlje su veoma ograničene. Štaviše, njegove mogućnosti vođenja najosnovnijih državnih poslova su zahvaljujući amalgamu animoziteta od strane republikanca i disfunkcionalnosti institucija isto tako limitirane. Sve ovo uvećava nezadovoljstvo depolitizovane javnosti, koja nije u stanju da identifikuje razloge svog nezadovoljstva. Nezaposlenost se veoma polako smanjuje. Još uvek nedostaju velike investicije u obrazovanje i infrastrukturu kako bi se SAD ojačale za međunarodnu konkurenciju. Takve investicije može da pokrene samo jaka centralna vlast, koju pak republikanci pokušavaju da učine ekonomski i socijalno beznačajnom.
Sve se blokira
Američki politički sistem omogućava guvernerima i parlamentima federalnih država da blokiraju ili ograniče sve savezne programe koji uključuju i njihovo učešće. Predstavnički dom u kome republikanci imaju većinu odbija svaki kompromis o budžetskim i socijalnim pitanjima. U Senatu za svaki zakon moraju da glasaju 60 od 100 senatora, što imajući u vidu trenutne sukobe u samoj demokratskoj partiji stvari čini još težim. Oba doma Kongresa koriste svoju finansijsku i političku moć ne bi li zastrašili savezne vlasti. Imenovanja kandidata za određene funkcije koje predlaže predsednik često se blokiraju ili se sa njima odugovlači. Sudije sa doživotnim mandatima, postavljene na taj položaj od bivših predsednika, poništavaju zakone koji su ranije prošli glasanje u Kongresu. Vrhovni sud bi uskoro mogao da ukine i neke programe osmišljene kako bi se smanjila diskriminacija latino i afro-amerikanaca.
Ono što većina stanovnika misli i nije tako važno. Tako je većina građana SAD protiv rezova u socijalnom sistemu, ali eskapade pristalica štednje i njihovo opsesivno insistiranje na smanjenju budžetskog deficita kao najvećeg ekonomskog problema, u velikoj meri otežavaju zalaganje za aktivnu državu. Na poslednje predsedničke izbore izašlo je 60 odsto birača, ali će zato izlaznost na izborima za Kongres sledeće godine biti daleko manja. Barak Obama rapolaže efikasnom izbornom organizacijom, ali su birači razočarani njegovom odlukom da republikancima kao ustupak u pregovorima o budžetu ponudi smanjenje socijalnih davanja.
Nemoć sindikata
Sindikati su protiv ideologije tržišta, koja dominira medijskim prostorom, ali manje od deset procenata zaposlenih u privatnom sektoru je sindikalno organizovano, dok su sindikati u javnom sektoru (gde je 15 odsto radnika sindikalno organizovano) zaokupljeni borbom za svoja radna mesta. Budžetski rezovi ili tzv. sequester (automatski budžetski rezovi koji stupaju na snagu ukoliko se ne postigne dogovor o budžetu) imaju razarajuće dejstvo po državne usluge. Obama bi morao da postane ratoborniji ukoliko želi da običnim Amerikancima jasno stavi do znanja do koje mere oni zavise od države.
Međutim, Obama nije dosledan u odbrani nezamenjivih funkcija države. Njegovi tehnokratski savetnici, često povezani sa finansijskom industrijom, ignorišu tradiciju New Deala. Predsednikova sklonost ka kompromisima i predlaganju samo onih zakona koji bez velikog ličnog zalaganja mogu proći glasanje u Kongresu uprkos odlučnoj i beskrupuloznoj opoziciji, ostavljaju zemlju u ideološkoj magli. Federalne države u kojima su na vlasti republikanci prekrajaju izborne okruge na način koji osigurava reizbor njihovih partijskih kolega. Američki ustav je osmišljen tako da ograničava većinu, tako da je Obami potrebna izuzetno velika većinska podrška ne bi li nešto postigao.
Povlačenje kao pobeda
U spoljnoj politici, gde su njegova ovlašćenja šira, predsednik je avanturistički raspoložen. Upravljao je povlačenjem iz Iraka, a sada i Avganistana, uporno pokušavajući da ove poteze predstavi kao pobedu. Sa tajnim službama i vojnim aparatom sklopio je faustovski pakt i nastavlja da vodi beskrajni „rat protiv terorizma“. Ovaj isti aparat mu je uzvratio uslugu tako što mu je pomogao da odoli pritisku izraelskog lobija (koga sačinjava veliki broj zagovornika rata koji fantaziraju o svemoćnoj Americi) koji je pozivao na intervenciju u Siriji i Iranu. Međutim,Obama je sam sebi iskomplikovao život time što je kritičare umirivao vođenjem ekonomskog i tajnog rata protiv Irana. Primarni cilj njegove spoljne politike jeste taj da svom nasledniku 20. januara 2017. preda funkciju nepokrenuvši nijedan veliki rat. Većina Amerikanaca ga podržava u tome, što se, kao što je to slučaj u unutrašnjoj politici, sistemski ignoriše. Imajući u vidu unutrašnjo-političku krizu, koja se može otegnuti u nedogled, i spoljnu politiku lišenu suštine i istorijskog realizma, nepoljuljana odanost evropskih saveznika je zadivljujuća. Ali nije Amerika ta koja ih obmanjuje, oni to čine sami.
Norman Birnbaum, TAZ, štampano izdanje, 02.05.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 09.05.2013.
