100 godina od ubistva Roze Luksemburg

grob Roze Luksemburg

Foto: dpa

Lako je rugati se ovim demonstracijama: svake godine u drugoj nedelji januara, oko godišnjice ubistva Roze Luksemburg i Karla Libknehta (15. januara 1919), kreće povorka ka Memorijalnom groblju socijalista.1 Skup počinje tačno na vreme, organizovane grupe drže se na pristojnoj razdaljini jedne od drugih. Razne skrajnute frakcije ovde imaju svoj nastup godine. Ponegde se vide slike Maoa i Staljina. Hipsterski Berlin je veoma, veoma daleko odavde.

Lako je podsmevati se ovom spektaklu koji iz godine u godinu ima sve manje učesnika. Ali umesto toga možemo i da oslušnemo šta govore ti ljudi; možda da prošetamo i porazgovaramo sa onima na začelju kolone koji i sami imaju probavne smetnje sa nekim parolama, koji i sami odmahuju glavom na čitav taj folklor. A opet su tu i ove ledene januarske nedelje i zajedno sa ostalima koračaju duž nekadašnje Staljinove avenije. Na kraju polažu crvene karanfile na memorijalne table u spomeničkom krugu.

Kada ih pitate zašto su ovde, mnogi učesnici skupa odgovaraju da im ovo prisećanje na Luksemburg, Libknehta i druge ubijene socijaliste lično mnogo znači. Ne samo zbog onoga što su oni činili, pisali i govorili, već i zato što je samo sećanje na njih važan politički čin.

Ubistvo ovo dvoje marksističkih, antiratnih aktivista godinama je zataškavano. Na pitanje ko je politički odgovoran za njihovo ubistvo davani su najrazličitiji odgovori, naročito u vezi sa saučesništvom Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD). Pre samo nekoliko dana redakcija SPD-ovog partijskog glasila2 objavila je na Fejsbuku i Tviteru da je smrt Luksemburg i Libknehta bila posledica Spartakističkog ustanka,3 dok je SPD, „uz pomoć vojske“, samo branila demokratiju.

Sećanje na podmuklo ubistvo Luksemburg i Libknehta počinjeno od strane radikalnih desničara uz odobrenje tadašnjeg političkog vrha, zaista je samo po sebi politički čin, jer protivreči zvaničnoj istoriografiji aktuelne nemačke vlasti.

Očigledan politički spin kao onaj glasila SPD-a Forvertsa, nije jedini napad na istinu o ovim događajima. U godinama velikih godišnjica, 2018. i 2019, Libkneht i naročito Luksemburg pretvoreni su u neku vrstu pop ikona. Roza i Karl – zvuči odlično, ali ih zapravo svodi na žanr revolucionarne romantike.

Događaji iz 1918/1919. se personalizuju i tako depolitizuju. Svođenje Luksemburg i Libknehta na pop zvezde zaklanja važne činjenice o tom vremenu. Jedna od njih je ta da Januarska revolucija 1919. svakako nije bila samo delo spartakista.4 Takođe se zanemaruju mnogi drugi ljudi ubijeni u januaru 1919. Ostaje nejasna uloga vojske, tadašnje vlade, pravosuđa, štampe. Lišeni konteksta, ovi događaji deluju udaljeno i izolovano od nas, kao da su se odigrali u nekom sasvim drugačijem vremenu. A to nije tačno.

Naravno da 2019. i 1919. nisu iste. U tom smislu, nespretna i istorijski neodrživa poređenja između dva vremena ničemu ne služe. S druge strane, celovito sagledavanje trenutne političke situacije stvara rezonantni prostor u kome su događaji iz prošlosti povezani sa nama.

I danas je kosmopolitski orijentisana levica predmet mržnje narodnjačke desnice, a to se vidi i u pozadini ubistava iz 1919, posebno ako pogledamo dalje od Libknehta i Luksemburg. Mnogi od ubijenih u međuvremenu su pali u zaborav: Volfgang Fernbah, upucan od strane vladinih trupa 11. januara; Leo Jogihes, dugogodišnji životni saputnik Roze Luksemburg, ubijen marta 1919. u zatvoru u berlinskom naselju Moabit; Ojgen Levine, ubijen juna meseca u zatvoru u Minhenu. Sva trojica potiču iz jevrejskih porodica. Kontrarevolucionarni leci iz tog vremena vrve od antisemitizma.

I danas su reakcionarne snage usmerene na borbu protiv progresivnih dostignuća poslednjih godina i decenija označavajući ih kao nešto strano, što ne pripada Nemačkoj. Isto tako je ondašnja desnica pokušavala da dostignuća iz 1918. konstruiše kao nešto što je uvezeno spolja. To je bio jedan od temelja čvrste veze između kontrarevolucije i antisemitizma, jer pravom nemačkom narodu, smatrali su reakcionari, revolucija nikada ne bi pala na pamet. Aktuelan primer ovog desničarskog obrasca je teorija zavere prema kojoj Jevrejin Džordž Soroš navodno finansira masovnu migraciju ka Evropi, uvodeći uljeze u društva širom sveta, sa namerom da ih potkopa i rasturi iznutra.

I danas neki mediji nekritički preuzimaju saopštenja bezbednosnih službi. Na dan ubistva Luksemburg i Libknehta, agencija Wolffsche Telegrafenbüro poslala je vest koja je glasila gotovo istovetno saopštenju paravojnog odreda koji je stajao iza tog ubistva. Većina tadašnjih novina je tu agencijsku vest prenela bez dodatne provere.

I danas postoji desničarski teror koji bezbednosne službe uglavnom prećutkuju, a možda i omogućavaju uz saučesništvo državnog aparata. NSU5 je samo jedan od primera i žrtve terora to znaju.

Međutim, za mnoge koji nisu lično pogođeni desničarskim terorom i umešanošću države u njega, ove činjenice su odbojne na isti način kao predlog da sagledaju šta nam prošli događaji mogu reći o sadašnjosti, i obratno. Odbojna je i nedolična ozbiljnost nekadašnjih revolucionara, ne samo onih koji su postali slavni po svojim vatrenim govorima, već i onih kojih su dugotrajnim organizacionim radom po fabrikama stvorili bazu za masovne štrajkove i pobune. Razumljiv je otpor da se sagledaju njihovi napori nekad, jer to ukazuje na vlastitu nedoslednost danas.

Mnogo je prijatnije iz celokupnog dela Roze Luksemburg izvući samo citat koji kaže da je sloboda uvek sloboda za onog koji misli drugačije. Mnogo je prijatnije smisao tog iskaza svesti na zaključak o opštoj toleranciji – i podržati uključivanje AfD-a6 u „demokratski diskurs“. Mnogo je prijatnije zaključiti da događaji iz prošlosti danas nisu mogući – jer sada imamo Osnovni zakon.7 Da nas organi bezbednosti obmanjuju ili da sudovi nisu uvek pravični – ne, takve stvari se više ne dešavaju.

Biti svestan naših ogromnih dostignuća, među koja svakako spada i Osnovni zakon, a ne uljuljkati se u tome može da bude veoma zamorno. Isto tako je zamorna odbrana sećanja na Rozu Luksemburg i Karla Libknehta od depolitizirajućeg kulta ličnosti i falsifikovanja istorije.

Puno sećanje na njih daje nam snagu upravo za tu borbu i zato sam sasvim spokojno nosila svoj crveni karanfil tog hladnog januarskog jutra.

Malene Gürgen, Die Tageszeitung, 11.01.2019.

Prevod i komentari Nenad Knežević

Peščanik.net, 25.01.2019.

Srodni link: Fabrika knjiga – Crvena Roza

________________

  1. Gedenkstätte der Sozialisten, memorijalni kompleks i groblje u Fridrihsfeldu posvećeni velikanima nemačkog socijalizma, otvoreni 1951. u vreme Nemačke demokratske republike.
  2. Reč je o novinama Forverts (Vorwärts, Napred), osnovanim 1876, koje se pominju i u nastavku teksta.
  3. Poznat i kao Januarska revolucija, spartakistički ustanak naziv je za opšti štrajk i ulične nerede od 5. do 12. januara 1919. U sukobima između demonstranata i policije poginule su hiljade ljudi, a žrtve su bili i Roza Luksemburg i Karl Libkneht, ubijeni 15. januara od strane pripadnika desničarske paravojske. Danas se ti haotični događaji sagledavaju u kontekstu tadašnjeg sukoba između nemačkih socijal-demokrata predvođenih Fridrihom Ebertom i komunista čiji su spartakisti bili jedna od frakcija.
  4. Spartakistička liga osnovana je 1916. iz protesta prema ratnoj politici SPD-a, kao radikalno levičarska grupa. Među osnivačima su bili Roza Luksemburg, Karl Libkneht, Klara Cetkin i drugi.
  5. NSU – Nationalsozialistischer Untergrund, „Nacional-socijalističko podzemlje“, nemačka ekstremno desničarska teroristička organizacija, optužena za rasno motivisana ubistva i druge zločine, počinjene između 1999. i 2006. Potonja istraga bacila je senku na rad bezbednosnih službi, a javnost je bila dodatno konsternirana niskim kaznama za članove grupe.
  6. AfD – Alternative für Deutschland, „Alternativa za Nemačku“, stranka sa krajnje desnog dela političkog spektra osnovana 2013. Nakon skromnih početnih uspeha, AfD na federalnim izborima 2017. postaje treća po veličini partija u Nemačkoj, sa 94 mesta u saveznom parlamentu.
  7. Osnovni zakon, Grundgesetz, zapravo je Ustav Savezne Republike Nemačke. Pri usvajanju ovog dokumenta 1949. namerno je izbegnuto korišćenje uobičajene nemačke reči za ustav, Verfassung, jer je ovaj dokument trebalo da ima privremeni karakter, do ponovnog ujedinjenja Nemačke i okončanja savezničke okupacije. Osnovni zakon jemči fundamentalna ljudska i građanska prava, a njegov prvi član počinje konstatacijom o nepovredivosti ljudskog dostojanstva.