Proroka propasti bilo je uvek. Postoji direktna veza između Maja i Rimskog kluba. Svi su oni pogrešili, ali su nam ipak potrebni. Najavljivači apokalipse upozoravaju ljude na konačni memento mori: Čoveče zapamti da smo svi smrtni. Monti Pajtonovci bi rekli: „Well, that’s cast rather a gloom over the evening, hasn’t it?“ (To nam je baš pokvarilo veče, zar ne?). Baš je reč o tome: poniznost, razmišljanje i preobražaj.

Upozorenje na apokalipsu jeste poziv na reformu. Ukoliko čovek želi da napreduje korisno je da razmišlja o propasti. Želja i strah idu jedno sa drugim.

Uzmimo na primer Rimski klub. Oni se ne daju lako obeshrabriti. Već četrdeset godina njihova predviđanja se nisu obistinila. Nešto na šta su upozoravali ispalo je još gore, kao što su klimatske promene, dok su se druge stvari popravile, kao što je glad u svetu. U međuvremenu su mogli da shvate da je problem sa budućnošću to što je nepredvidiva. Uprkos tome stalno se apdejtuju mračne vizije, zbog kojih je ova organizacja 1972.godine i postala poznata. Najnoviji izveštaj je predstavljen prošlog maja. U njemu se nabolji izgledi daju Kini „jer je u stanju da reaguje“. Što više vrednujemo ekonomiju čini se da sve manje smatramo demokratiju važnom. Očigledno da tu postoji nekakav odnos.

Ipak je „Granice rasta“ Rimskog kluba veoma važna i značajna knjiga. Nije važno da li su se predviđanja obistinila. Važno je da se ljudima otvore oči.

Konzervativci su se uvek sa prezrenjem odnosili prema ovoj organizaciji i njenim predviđanjima. Konzervativci ne vole apokalipsu, kao što ne vole ni utopiju. Nakon sloma lažnog socjalizma na Istoku Joachim Fest je govorio o „Kraju utopijskog razdoblja“, što je u stvari bila utopija konzervativnih intelektulaca i velika greška. Nema povratka u statični svet kada smo se jednom od njega oprostili.

Svet može propasti na dva načina, uz cijuk ili uz prasak. Čovek može da bude za to kriv (Veliki potop) ili ne (Maje). To je naravno ogromna razlika. Postoji jedna veoma poznata scena iz filma Apocalypse Now, koja je naknadno ponovo uključena u film, u kojoj amerikanac Willard u džungli sreće francuske vlasnike plantaža, koji mu odgovaraju: „Zašto smo ovde? Da bi očuvali našu porodicu. Zato što želimo da se borimo za ono što nam pripada. Vi Amerikanci se borite za veliko ništa u istoriji čovečanstva.“ Kada se čovek bori za ništa, uvek će izgubiti, čak i kada pobedi.

Ali oprez, jer nije svaka apokalipsa utopija. Strah od propasti oslobađa snage napretka. Zato je strah od apokalipse politički, a radost zbog nje religiozna i poetska. Nada u izbavljenje na kraju jeste suprotnost politike.

Japanski režiser Hayao Miyazaki prikazao je u svom filmo Ponyo veliku poplavu koja je prekrila zemlju. „Ovaj talas čisti naš svet spirajući prljavštinu“, reako je on. Ali to je religija ili poezija. Fotografije cunamijem opustošenog Japana pokazuju da velika poplava u stvarnom životu ostavlja više prljavštine nego što je odnosi. Apokalipsa je dobra dokle god ne nastupi.

 
Spiegel, 30.07.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 31.07.2012.