Politička scena u Jugoslaviji sve više podseća na cirkuski šator. Gutači plamena tu se nadmeću sa krotiteljima zverinja, a priučene akrobate prevrću se u vazduhu, glumeći lakoću i spontanost. Na onim delovima političke pozornice gde se odvija predizborna kampanja publika ne stigne ni da zatvori usta od silnih uzbuđenja koja se smenjuju u sve luđem ritmu. Da bi privukli pažnju i simpatije, naši politički iluzionisti spremni su čak i na to da zapale pravu vatru, puste na scenu prave zveri, i uklone sigurnosnu mrežu ispod žice po kojoj idu. Malim majstorima neophodne su velike numere, jer je odvažnost, a ne znanje, njihov glavni adut.
Naravno da ne možemo političarima smatrati one koji vade golubove iz šešira, one koji jednim potezom svog čarobnog štapića pomeraju granice i narode, istorijske epohe i civilizacijske tokove. Gledaoci to, bez sumnje, vole, ali to nije politika. Ako politika ima bilo kakve veze sa “manevrisanjem unutar onog što je moguće”, onda ovi naši akviziteri nemogućeg ozbiljno ugrožavaju elementarne pretpostavke politike. Ne samo time što se obraćaju iracionalnim slojevima ličnosti, nego pre svega time što prekidaju vezu između politike i realnosti, što mit poturaju umesto života.
Najveći broj ovih iluzionista su komunisti, bivši i sadašnji. Irelevantno je to da li su u misterijama učestvovali u generalskoj uniformi, kao pisci novinskih pamfleta ili kao marljivi partijski činovnici. Sama vezanost za mit odvajala ih je od realnosti, i time, od stvarnog bavljenja politikom. To što su svoj komunistički mit sada zamenili mitom “naroda” (hrvatskog, srpskog ili slovenačkog) malo menja na stvari, jer stvar nije u sadržaju mita, nego u njegovoj strukturi, u njegovom nužnom poništavanju realnosti.
Sve ovo je dobro poznato, a i nije preterano zanimljivo. Ako bismo upoređivali ikonografiju srpskog i hrvatskog “nacionalnog preporoda” rezultati bi bili prilično pikantni, ali opšti saznajni dobitak prilično mršav. Dosadno nizanje klišea, izlizanih resantimana i pavlovljevskog uslovljavanja. Radikalno moralizovanje politike, koje se u komunističkom pokretu odvijalo kao trijumf “klasne svesti” nad “klasnim” i svakim ostalim “bićem”, nalazi svoj prirodni nastavak u moralizatorskoj kuknjavi nad “sudbinom” svog naroda, “izdajom” i “zaverom” od strane drugih naroda i Evrope u celini. Jedina razlika je u tome što je opšta atmosfera tamo bila optimistička, a ovde je herojsko-pesimistička. Ostarelo se.
Kakvu ulogu u svemu tome imaju intelektualci i pisci, ljudi koji su se iznenada obreli u političkom polju, dok je njihova profesija, ono što znaju da rade, okrenuta imaginarnom i fantastičnom, jednom rečju, nemogućem? Da li su oni samo jedna nova nijansa sive boje u opštem sivilu, pa čak možda i faktor koji produbljuje krizu? Jer, ako sam kriznu scenu opisao kao nezadrživo širenje političkog iluzionizma, zar profesionalni iluzionisti, intelektualci i pisci, neće svojim uplitanjem u politiku samo povećati zbrku i otezati razlikovanje između mita i stvarnosti?
Da bismo razumeli dalekosežnost ovog pitanja, moramo se okrenuti Istočnoj Evropi. Jednoznačnije, i u čistijem obliku nego u Jugoslaviji, tamo su intelektualci i pisci okupirali političko polje i sada diktiraju pravila ponašanja. Kao poslanici u parlamentima, ili čak kao predsednik države. Teško možemo poverovati da su oni voljnim činom, racionalnom odlukom, prestali da budu intelektualci i pisci, i da su postali političari, dakle, majstori “onog što je moguće”. S druge strane, sasvim nepravedno bi bilo njihovo mešanje u politiku proglasiti jednostavnim recidivom komunističkog moralizovanja politike. Jer, ako ništa drugo, upoređivanje sa Jugoslavijom nam pokazuje da nije svako moralizovanje politike isto, i da Havelovo predsednikovanje nema mnogo sličnosti sa političkim angažmanom naših lidera. Dakle, nema sumnje da je posredi suštinska sličnost, ali i suštinska razlika.
Ovaj paradoks bićemo u stanju da rasvetlimo samo ako se vratimo izvornijem pitanju. Kako je došlo do toga da intelektualci i pisci uopšte uđu u političko polje? Nije reč o tome da su oni to hteli, nego da su to mogli. A sličnost događanja u istočnoevropskim zemljama dovoljno jasno pokazuje da ova moć nije rezultat individualnih motiva, nego prirode samih sistema. Šta je to u prirodi socijalističkih sistema što intelektualcima i piscima daje političku prohodnost, čak do najviših državnih funkcija? Takođe, da li postoji neko uputstvo za upotrebu te moći, koje bi sprečilo njeno brzo trošenje, ili čak izopačavanje?
Osnovni pojam u ovom kontekstu jeste kategorija poverenja. Poverenje je opšti medij prenošenja informacija. Počev od elementarnog nivoa opažanja, gde imamo poverenje u “svet” kao skup prisnih i upoznatih stvari. Taj “svet” je pozadina na kojoj pratimo kretanje neke nove stvari ili zbivanja. Kada takvog poverenja ne bi bilo, kada ne bismo bili sigurni u pogledu ponašanja ove “pozadine”, kada bismo se uvek iznova morali pitati da li će i sutra svanuti dan, da li će voda teći a kamen i drvo ostati na svom mestu, život bi se pretvorio u haos. Ne bismo mogli biti uvereni da se iza fasada nalaze zgrade, veza između sadašnjeg i budućeg trenutka bila bi na neizdrživ način prekinuta.
Poverenje u politici igra sličnu, konstitutivnu ulogu. Možemo je trivijalizovati i nazvati “navikom”, ali to ne menja ništa na stvari. Politika je moguća samo ako imamo dovoljno razloga da verujemo da se iza fasada zaista nalaze zgrade. Ako to moramo da u svakom novom slučaju proveravamo, politički život dolazi na ivicu haosa.
Socijalizam se odlikuje time što je uklonio poverenje iz politike. Između političkih programa i stvarnosti tu je prekinuta svaka veza, a eventualna predvidivost političkog zbivanja počiva na mehaničkoj kauzalnosti, a ne na prirodnom posredovanju između namera i delovanja. Delovanje političara bilo je koordinisano iz nekih drugih “centrala”, a ponajmanje iz spontanog života kao prirodne podloge svake aktivnosti. Politika je tu neposredno negirala život. Ova društva su mogla da opstanu s ovu stranu haosa samo zato što je politika u celini bila irelevantna za njihovo regulisanje. Nije važno što nemamo poverenje i u to da li su nam lanci za sneg u redu, kad je ionako leto!
Međutim, leto je u međuvremenu prošlo. Društvo je dospelo u takvu konstelaciju da su neophodna politička sredstva za njegovo regulisanje. Lanac informacija, koji je “centralu” mehanički (a to znači represivno) povezivao sa segmentima društva, prekinuo se. Teret društvene integracije po prirodi stvari se preneo u polje politike kao javne, a to znači komunikativne delatnosti. Pocepanu mrežu kolektivnog delovanja trebalo bi popravljati tamo gde je to delovanje najopštije, gde je najmanje opterećeno partikularnim “materijalom”, dakle, u sferi političke komunikacije. To je lakše reći nego učiniti. Jer, u politici, ispražnjenoj od poverenja, nije moguće uspostaviti vezu čak ni između deklarisanih namera i delovanja, a da ne govorim o povezivanju više delovanja! Ljudi koji su u socijalizmu na osnovu iskustva naučili da se iza fasada ne nalaze kuće, ne žele da svoje trošne izbe menjaju (“na poverenje”) za te obećane stanove. I potpuno su u pravu.
Jedan od mogućih izlaza iz ovog očiglednog ćorsokaka je u tome da deficitarno poverenje bude u političku sferu uneseno izvana. Dakle, da ljudi koji su u nekoj drugoj delatnosti stekli poverenje, ulože sada svoju ličnost kao zalog za to da će održati obećanja koja daju u predizbornoj kampanji. Da se komunistima ne može verovati na reč, to svi znaju. Međutim, takvo znanje je negativno, ono nije razlog za učestvovanje u politici, nego za apstinenciju. A kome se može verovati na reč? Prijateljima, proverenim susedima, ljudima koji su stekli ugled savesno obavljajući svoja zanimanja. To su sve redom veze iz privatnog života, jer u njemu se, bez obzira na političku pustinju koja nas okružuje, poverenje svakodnevno proizvodi i regeneriše. Sa priličnom sigurnošću znamo kome možemo pozajmiti novac i od koga možemo očekivati podršku.
Problem je sada u tome što se politika u složenim društvima ne može izgraditi na ovom privatnom poverenju. Naše prijatelje i susede poznaje vrlo ograničeni broj ljudi. Oni koji ih ne poznaju neće biti spremni da im ukažu blanko poverenje. Osim toga, kako izvršiti selekciju između naših i brojnih tuđih prijatelja i suseda? U privatnom životu je poverenje uvek konkretno, što je zalog pouzdanosti, ali i prepreka za eventualno političko uopštavanje.
Postoji i jedno konkretno opšte poverenje. Njega imamo prema ljudima koji se bave javnom delatnošću, ali ne kao funkcioneri institucija, nego kao “slobodni strelci”, pod znakom svog ličnog imena. To su, pre svega, književnici i pisci, a u manjoj meri i javno angažovani intelektualci. U svojim nastupima oni ne koriste plural, ne oslanjaju se na autoritet organizacija ili grupa. U posttotalitarnim društvima, u kojima se javni politički prostor potpuno ispražnjen od poverenja, a koja su preterano složena da bi se izgrađivala na privatnom poverenju, nastaje funkcionalna nužnost za uključivanje pisaca i intelektualaca u politiku. Poverenje koje ljudi imaju u Havela ili Ćosića nije ni sasvim javno, ali ni sasvim konkretno individualno. Time su oni izuzeti iz opšteg raspada oficijalne javnosti, ali nisu osuđeni na regres u male krugove privatnog poverenja. Transfer nepolitičkog u političko poverenje ovde se izvršava posredstvom lične istorije, biografije koja umanjuje rizik da će poverena moć biti zloupotrebljena.
Trenutno se nalazimo u fazi ovog transfera. Pisci i intelektualci, i uopšte ljudi koji su ugled stekli izvan vladajućih političkih institucija, ulažu taj ugled kao zalog za iskrenost svojih političkih programa i obećanja. Čak ni najveći skeptici ne mogu da sumnjaju u ravnopravnost razmene. Jer, zar bi Havel zaista rizikovao svoje životno delo, da ne veruje bezrezervno u vlastiti politički program?
Problem se, međutim, pojavljuje na drugoj strani. Mislim da bez daljnjeg možemo poverovati u iskrenost najvećeg broja politički angažovanih pisaca i intelektualaca u Istočnoj Evropi i Latinskoj Americi (kasnije verovatno i u Africi, i uopšte, u zemljama koje napuštaju totalitarni vid politike). Nema razloga da lamentiramo ni nad opasnošću od stvaranja harizmatskih vođa. Načelo liderstva nije nespojivo sa demokratijom. Problem je u strukturi poverenja kao temelju te politike. Da li se politika trajno može organizovati na onom tipu privatno-javnog poverenja pomoću koga su pisci i intelektualci uspeli da bar na trenutak zaustave opšti raspad javnog života? Da li će vera u “dobrog čoveka” Havela izdržati pod pritiskom konkretnih grešaka i neuspeha, svojstvenih svakoj politici? I koliko dugo će izdržati?
Politika je, kao i privatni život, izgradila gustu mrežu mehanizama za amortizovanje pogrešnih odluka, i za očuvanje poverenja uprkos konkretnim neuspesima. Mehanizmi kojima politika to radi jesu institucije, a pre svega institucije za neprinudno uspostavljanje saglasnosti. Kao infrastruktura političkog delovanja, one nisu spektakularne, i najveći broj njihove aktivnosti odvija se u parlamentarnim sekcijama, van medijske pažnje. Precizno institucionalizovanje donošenja i kontrole sprovođenja političkih odluka predstavlja jedini trajni izvor političkog poverenja.
Pisci i intelektualci, koji su trijumfalno ušli u politiku i jednim potezom vratili dignitet ovoj delatnosti, biće u stanju da samo kratko vreme posluju na osnovu van političkog kredita, tj. uz oslonac na svoj lični ugled. Već prve diskriminatorske odluke (a one su nužne, jer političke odluke uvek nekog privremeno diskriminišu) okrnjiće taj kredit. Započeće drama vrtoglavog trošenja glavnice, drama u kojoj će na kraju svi izgubiti.
Postoji samo jedan izlaz. Ogromno poverenje, koje pisci i intelektualci kao svoj ulog unose u politiku, može da bude iskorišćeno za ubrzano stvaranje političkih institucija kao trajnih izvora političkog poverenja. A to znači: način političkog delovanja novih aktera i lidera morao bi biti takav da podstiče odgovornost i racionalnost, da demistifikuje i spušta na zemlju, hladi podgrejane emocije i odbacuje politički iluzionizam. Jednom rečju, pisci i intelektualci morali bi da deluju suprotno načelima vlastite profesije, u kojoj vladaju metafore, a ne pragmatski interesi.
Nije sasvim slučajno što se najveći broj jugoslovenskih pisaca i intelektualaca u politici uključio pod firmom zastupanja etničkih programa. To je najjednostavnije, to iziskuje najmanje intelektualnog asketizma. U svojim predizbornim kampanjama oni jednostavno mogu da prepričavaju nova poglavlja svojih romana. A pošto je u piščevoj fantaziji sve moguće i dozvoljeno, i oni pomeraju brda, obećavaju hod po vodi i približavanje trenutka istine. Umesto da su pisci postali političari, politika postaje literatura, sa dražima fikcije, ali i sa svim njenim rizicima. Pisac može da u romanima preti i ubija bez odgovornosti. Rezultat njegove slobode je u najgorem slučaju loš roman. Pisac kao političar ima sasvim drugačiju odgovornost. Ponesen nepolitičkim, ličnim i neselektivnim poverenjem publike, on dolazi u opasnost da pobrka dve oblasti života. Takvo brkanje biće fatalno za budućnost politike u našoj zemlji. Projekt kultivisanja političke pustinje, koju je ostavio komunizam, lako može da završi kao trijumf principa korova. Naravno da je bujanje korova optički beskrajno zanimljivije od monotonije peska, kao što su nacionalističke seanse prava zabava u odnosu na dosadne komunističke kongrese. Međutim, uprkos optičkim razlikama, postoji i suštinska sličnost među njima: efikasnost u gušenju kultivisanog rastinja.
Stav, maj 1990.
Peščanik.net, 14.05.1990.