„Da vam ja kažem na srpskom – najveća glupost na svetu je da vojska ima sindikate. Kakvi sindikati u vojsci, vojska brani državu! Evo ja vam kažem ako se ja i dalje budem bavio ovim resorom i ako budemo menjali set zakona o vojsci nemaju sindikati šta da traže u vojsci.“
Navedeno je, pre neki dan, gostujući na TV, izjavio aktuelni ministar odbrane Srbije. Kad je voditeljka emisije izrazila sumnju u mogućnost da ministar ukida sindikate, on je kategorično razuverio i objasnio kako on to ume: „A kako su ga osnovali? Zakonom izmislili. Pa može zakon da se vrati u normalu pa da nema više sindikata. To je moј stav, sindikati u vojsci – neviđena glupost“!
Bio toga svestan ili ne, ministar je učinio najmanje dve vrlo ružne stvari. Indirektno, ali veoma uvredljivo je ocenio stanje u velikom broju zemalja. Evropska asocijacija koja okuplja vojne sindikate (EUROMIL) ima članice iz više od 20 zemalja Evrope. Vojne sindikate imaju npr. Nemačka, Austrija, Ukrajina, Rusija, zemlje Skandinavije, zemlje Beneluksa; u našem susedstvu Mađarska, Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora.
Ali još je važnije i ružnije što je ignorisao činjenicu da naš Ustav jemči slobodu sindikalnog organizovanja. Više je nego ekstravagantno da neki ministar ustavnu garanciju etiketira kao „neviđenu glupost“, a pogotovo je neprihvatljivo da izražava spremnost da spreči da se ona ostvaruje.
Ministar koji se, pored ostalog, zakleo na poštovanje Ustava Srbije možda ne zna, ali bi svakako morao da zna da taj Ustav (član 55) jemči slobodu sindikalnog udruživanja svim građanima, pa i vojnicima. I da se Ustav nikako ne može menjati zakonima. I da Ustav utvrđuje (član 18) da se zajamčena ljudska prava neposredno primenjuju, a da se zakonom može propisati samo način ostvarivanja tih prava i to samo ako je neophodno za njihovo ostvarivanje, ali da zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.
To da je ministar, sledeći lični stav, evidentno spreman da ignoriše izričite odredbe Ustava zapravo nije iznenađujuće. Uostalom, iako Ustav (član 11) utvrđuje da je republika Srbija svetovna država, da su crkve i verske zajednice odvojene od države i da nijedna religija ne može da se uspostavi kao državna ili obavezna, zar nije isti ministar pre nekih pola godine građanima poželeo „srećnu i blagoslovenu krsnu slavu Vojske Srbije – Svetog despota Stefana Visokog“? I tom prilikom obavestio da je Vojska Srbije po prvi put obeležila svoju Krsnu slavu – Svetog despota Stefana Visokog i da će status vojnog hrama biti dodeljen Crkvi Svetog Marka u Beogradu.
Nemoguće je ostaviti po strani činjenicu da se povodom (ne)razumevanja navedenih odredbi Ustava otvara niz važnih pitanja, ali čak i kad bi to bilo moguće nedostaju odgovori na neka sasvim trivijalna pitanja. Čak i oni koji ne vide problem u vezi sa proklamovanim sekularnim karakterom države mogli bi pitati – zašto Sveti Stefan Visoki? Zašto ne neki drugi svetac, takođe borac, ratnik , na primer Sveti Đorđe ili arhanđel Mihailo? Ko je to i na osnovu čega odlučio? Uostalom, isto važi i za slučaj od pre nekoliko godina kad nam je drugi, tada aktuelni ministar odbrane, predstavio Svetog Đorđa kao slavu, doduše ne cele vojske već „samo“ Generalštaba. Je li i to bilo stvar ličnog stava ministra? Ili..?
Ali vratimo se na ministrov lični stav o vojnim sindikatima. Jesu li sindikati „neviđena glupost“ zato što se navodno mešaju u komandovanje ili zapravo zato što traže topli obrok i regres za zaposlene, pitaju ko je odgovoran za pogibije pripadnika vojske u mirnodopskim uslovima, ukazuju da se pripadnicima vojske nezakonito ne plaća prekovremeni rad, da se zaposleni u vojsci mobinguju i da je zbog svega toga vojsku napustilo preko 12.000 profesionalaca u poslednjih šest godina?
Ministrov stav da treba ućutkati, odnosno ugasiti sindikate profesionalnih pripadnika vojske ne treba potcenjivati, utoliko pre što dobro znamo da nije njegov lični. Više je nego verovatno da će on ili eventualno neki drugi od bezbrojnih stranačkih aspiranata na funkcije (za 12 godina vlasti SNS promenilo se 7 ministra odbrane i jedan vršilac dužnosti) pokušati da ga realizuje. Sindikati ukazuju da se to, na različite načine, već intenzivno radi.
Vojska je veoma važna državna institucija a ne nekakvo stranačko ili privatno preduzeće, pa je i veoma je važno to što sindikati insistiraju na Ustavu i zakonima i u tome zaslužuju punu podršku građana i javnosti. Država i narod koji dozvole da se odnosi u njihovoj vojsci uređuju, odnosno faktički uspostavljaju u skladu sa ličnim stavovima političara ili politikanata, ministara ili nekog iznad njih, umesto u skladu sa principima utvrđenim Ustavom, mire se sa nečim što zalužuje kvalifikaciju – glupost, opasna glupost.
Peščanik.net, 22.02.2024.
Srodni linkovi:
Rodoljub Šabić – Opasna glupost II
Ljubodrag Stojadinović – Ukidanje Novice Antića
