Nema više od deset dana kako sam povodom TV nastupa ministra odbrane – u kom je on slobodu sindikalnog udruživanja garantovanu Ustavom, na čije poštovanje se zakleo, etiketirao kao „neviđenu glupost“ i neskriveno izrazio spremnost da ostvarivanje te garancije spreči – ovde, na Peščaniku, napisao tekst „Opasna glupost“.
Slobodu sindikalnog organizovanja u vojsci izričito garantuje naš Ustav, a poznaje je i praktikuje više od 20 zemalja Evrope, pa je ministrov istup neizbežno nametao pitanje – šta stoji iza skandalozne tvrdnje da je u pitanju neviđena glupost i još skandaloznije, neskrivene namere da se ta „glupost“ eliminiše?
Kao uverljiv i prihvatljiv odgovor ne deluju neargumentovane tvrdnje vlasti da se sindikati bave politikom i da „žele da se mešaju u komandovanje“. Objektivno, neuporedivo je verovatnije, praktično očigledno, da se radi o nervozi vlasti zbog toga što sindikati rade ono što je njihov posao, zbog pitanja i zahteva koje postavljaju. Traže kolektivni ugovor za zaposlene, topli obrok, regres i plaćanje prekovremenog rada, pitaju ko je odgovoran za pogibije pripadnika vojske u mirnodopskim uslovima, ukazuju na mobingovanje zaposlenih u vojsci i upozoravaju da je zbog svega toga vojsku napustilo više hiljada profesionalaca.
Koliko god bila očigledno neprihvatljiva ideja o gušenju sindikata u vojsci i tada sam rekao da je nikako ne treba potcenjivati, šta više da je vrlo verovatno da će ministar ili eventualno umesto njega neki drugi od bezbroj stranačkih aspiranata na funkcije, nastojati da je realizuje. Ipak sam neprijatno iznenađen i brzinom i brutalnošću s kojom je vlast potvrdila da sam u pravu. Jer, samo nekoliko dana kasnije, pripadnici VBA i policije su izvršili pretrese u stanovima i kućama predsednika i još dva člana rukovodstva vojnog sindikata i uhapsili ih!
Poslednji slučaj hapšenja predsednika nekog sindikata na nacionalnom nivou u Evropi valjda je bilo hapšenje Leha Valense, pre bezmalo 45 godina. Pritvaranje i krivično procesuiranje praktično kompletnog rukovodstva vojnog sindikata, a pogotovo kad pritom niko od nadležnih zvanično i ne saopšti razloge (a navodni, bizarni razlozi proturani su od ranog jutra preko tabloida) jeste postupak teško zamisliv u bilo kojoj uređenoj zemlji, ružan i krajnje zabrinjavajući, jer neizbežno asocira na državni teror.
Neizbežno podseća i na spektakularno hapšenje Aleksandra Obradovića, uzbunjivača iz „Krušika“, koje je svojevremeno takođe podržano odurnom kampanjom funkcionera vlasti i tabloida u kojoj je etiketiran kao strani plaćenik, izdajnik, špijun. I na nedavno munjevito hapšenje, suspendovanje i optuženje policajke Katarine Petrović, faktički takođe uzbunjivača. Obradović ni posle nekoliko godina nije optužen, jer za bilo kakvu optužnicu očigledno nije bilo i nema nikakvih valjanih dokaza, a Katarinu Petrović, ekspresno optuženu, sud je nedavno oslobodio optužbe.
U istom kontekstu zanimljivo i indikativno je to da istovremeno – uprkos brojnim, od vlasti lansiranim, za normalne ljude i normalne prilike uznemiravajućim i zabrinjavajućim „informacijama“ o stvarima kao što su pripremanje državnog udara, višemesečno prisluškivanje predsednika i zavere protiv njega, čak pripremanje atentata – s tim u vezi nikad niko nije procesuiran.
I u ovom poslednjem slučaju od samog početka odbrana sindikalnih funkcionera je tvrdila da je u pitanju spin, providna konstrukcija, zloupotreba policije i tužilaštva, da je reč o njihovom političkom proganjanju, da ne postoje bilo kakve činjenice na kojima bi se mogla zasnivati njihova krivična odgovornost. U prilog tome govorilo je i to što je, uprkos insistiranju tužioca, sudija za prethodni postupak odbio da produži pritvor i naložio da se uhapšeni puste da se brane sa slobode. Takva odluka je delovala korektno, dobro i ohrabrujuće. Pored ostalog, takva odluka suda omogućavala je da Vojni sindikat nastavi svoje delovanje, određivanjem pritvora to delovanje bilo bi faktički onemogućeno.
Ali jedva nekoliko sati nakon što je sudija za prethodni postupak utvrdio da ne postoje razlozi za pritvor, mediji su javili da je žalbeno veće suda preinačilo tu odluku i da su predsednik sindikata i saradnici ponovo privedeni u policiju! Informacije koje bi objasnile kako ovu kopernikansku promenu stava, tako i brzinu kojom je do nje došlo, izostale su.
Kako god bilo, ovo vrlo verovatno znači da je sindikat ućutkan, a njegovo delovanje onemogućeno, uprkos tome što bi ne samo u interesu zaposlenih u vojsci, već u opštem interesu bilo da sindikat deluje. Dozvoliti da se odnosi u vojsci bez ikakvog otpora zasnivaju na hirovima političara ili politikanata, umesto na principima utvrđenim Ustavom i zakonima, znači miriti se sa nečim što izvesno zalužuje kvalifikaciju – glupost, opasna glupost.
A naša vlast kao da se trudi da na maksimalno upečatljiv način potvrdi da i zloupotreba javnog tužilaštva i sudstva u svrhu maltretiranja ili zastrašivanja oponenata ili izazivanja osećaja uznemirenosti i nesigurnosti u društvu, zaslužuje istu takvu kvalifikaciju.
Peščanik.net, 02.03.2024.
Srodni linkovi:
Ljubodrag Stojadinović – Ukidanje Novice Antića
Rodoljub Šabić – Opasna glupost
