U Ljubljani je gostovao Piter Bruk koji je godinama sarađivao sa pariskim pozorištem Le Buf di Nor i tamo imao svoj istraživački centar. Prepustio ga je mlađima 2008, i pre dve godine napravio još jednu svoju verziju slavne opere, ovoga puta Mocartovu Čarobnu frulu. Predstava je počela u trenutku kada se u drugoj sali Cankarjevog doma završavala prva narodna ustanička skupština. Nažalost, samo su retki delegati nastavili lekciju iz demokratije, ovu drugu neuporedivo prijatniju za slušanje.

Režiju Pitera Bruka sam prvi put gledala krajem pedesetih, kada je sa Šejkspirovim Titom Andronikom, koga je igrao Lorens Olivje, gostovao u Beogradu. Od predstave se ne sećam ničega. Brukovu režiju Sna letnje noći Šejkspira sam gledala 1970, i tu predstavu još i danas nosim u glavi, posebno gnezdo od perja u kojem se Titanija spušta na pozornicu i diže sa nje. Brukovu Mahabharatu sam gledala 1986. Scene iz te predstave ponekad sanjam.

Što se Mocarta tiče, u ranim godinama, kada volimo da budemo čvrsti u svojim uverenjima, za mene posle njega nije više bilo muzike; neposredno ga je nastavljala tek svima dostupna muzika dvadesetog veka. Čarobna frula je za mene uvek bila najdraža Mocartova tvorevina: laka, narodska, pevljiva, naivna, skoro dečija – to je bila moja muzika za rad. Imala sam Čarobnu frulu na četiri audio kasete, izdanje Deutsche Grammophon. Kada je iza mojih leđa na policu biblioteke postavljen beli kasetofon sa dva zvučnika, činilo mi se da je sve što tražim od muzike bilo ispunjeno. Čarobnu frulu mogu skoro celu odmumlati. Ponekad sam sa prijateljima na kućnim zabavama izvodila kratke pastiše delova Čarobne frule. Zbog takvog intimnog odnosa prema ovoj operi, najviše volim filmsku verziju Ingmara Bergmana, snimljenu u pozorištu iz osamnaestog veka u Švedskoj: to je praznična predstava za decu. Oni koji se, za razliku od mene, uistinu razumeju u muziku znaju koliko je ova opera teška i zašto se retko izvodi. Za godinu kojom je počeo milenijum, u Berlinu su je istovremeno izvodili u tri pozorišta, i sve tri verzije su bile sjajne…

Piter Bruk i Mocartova Čarobna frula je dakle bio praznik koji sam jedva zaslužila! I Piter Bruk ju je postavio kao dodatak narodnoj skupštini, svakoj narodnoj skupštini danas u svetu. Time je podsetio na mogućnost da pozorište bude, kao u antičkoj Atini, još jedan prostor demokratije i razmišljanja o odlukama i o vođenju politike među građanima. Da bi to uspeo, morao je Mocartovu operu očistiti od mnogih nerazumljivih kontekstualnh delova libreta, i prikazati je u sasvim novom društvenom okrilju. Dvje mladih se zavole, ona ima nemoguću mamu i nemogućeg tatu – jedino što mama ima bolje arije. On je lutajuće siroče, princ ali možda bez nasledstva. Odsustvo ili težak razvod – jedini put za decu je da se od takvih roditelja što pre odlepe, a pošto su pametni, privoleće, uz neuspešno samoubistvo i neuspešno oceubistvo. U svetlosti tih opcija za mlade, neopisiva dosada i moroznost tatinih zateva izgleda još najlakša. Masonstvo, patrijarhalnost i lagana mizoginija originala su ublaženi, ako ne pokriveni, A onda je u prazan prostor ljubavne priče sa srećnim završetkom i mnogo zabave i smeha stavljeno nekoliko bambusovih štapova čijim se razmeštanjem može ostvariti svaki zamišljeni enterijer ili eksterijer, a umesto orkestra muziku proizvodi jedan izvrsni pijanista. U takvoj postavci niko ne očekuje operske zvezde, premda je Bruk dobio sasvim uspešne pevačice i pevače. Operski glamur, uloženi novac, zvezde, premijerna publika – sve je to izgubilo značaj. Na prvoj predstavi u Cankarjevom domu je uistinu bilo mnogo dece i studentarije: Brukova predstava je imala tačno onu publiku kojoj je i namenjena. Neke teže arije su naprosto izbegnute, Kraljica noći je postala Frustrirana mama, što je ukinulo sve visoke  zahteve – ali je pevačica još uvek bila profesionalno prihvatljiva. No ni da su svi samo pevušili, predstava ne bi imala manjeg efekta. Svi glumci, jedva desetak njih, hodaju po sceni bosi, u tamnim bojama, nekakvim istrošenim mantilima, poneka marama ili čaršav su jarko crveni. Drugim rečima, bilo koja grupa građana sa sluhom i veseljem može za sebe i svoju publiku upriličiti ne samo Mocarta, nego i bilo koje drugo veliko delo svetske kulture. Brukova poruka nije da štedimo sredstva državnih ministarstava za kulturu, nego da se pripremimo za svet u kojem će očuvanje osnovnog kulturnog sećanja biti jedan od najvažnijih ciljeva opštenarodne, opštesirotinjske kulture, pred kojom ćemo svi biti deca. Jedna od mera koje možemo izvesti, pripremajući se za to vreme, jeste da štampamo sve od značaja sa interneta dok još možemo, uprkos onim stalnim opomenama da time ugrožavamo eko-sistem. Možda će nove privatne biblioteke izgledati, u luksuznom obliku, kao serija registara različitih boja – ali će se moći čitati uz sveće ili alternativne izvore svetlosti. Možda će zajedničko izvođenje muzike i teksta, dakle i opere, biti praznik koji svi možemo imati i u njemu učestvovati? Sećanje na Brehta, prosjačku i drugu (opersku) tradiciju potlačenih tu ništa ne pomaže: novi potlačeni, sa malo sreće, možda naprosto mogu pobeći iz sveta tlačenja, recimo kada se tlačitelji konačno zatvore u svoje tvrđave novog luksuza – uspešnog preživljavanja. Opremljeni rezervama benzina, hrane, lekova, lakim i teškim avionima, brodovima, tenkovima i naravno svim vrstama oružja, oni mogu izdržati mnogo generacija Papagena i Papagena, ali ih možda više neće moći iskorišćavati. A nekad će morati da potroše i da se potroše.

Upravo toga dana, kada je u Ljubljani igrana ova opera, nova vlada je donela mere koje se zasada svode na siromašenje, pojačavanje nezaposlenosti i gubljenje nade. Nije problem u progresivnom kriznom porezu – najzad! – nego u tome gde počinje i kakva mu je lestvica: morao bi početi ne od minimalne, nego više od prosečne plate, i zaista pogoditi samo one koji imaju, u ovim okolnostima, malo previše. Ovako, neposredni učinak malog poreza na male prihode biće munjevito siromašenje onih ostataka srednje klase koji su još nekako “preskakali” iz meseca u mesec, i dalje neobaziranje na realni svet onih kojima će na nekoliko hiljada skinuti kakvu stotinu eura: kao da to neće višestruko nadoknaditi svojim uveliko sistemskim privilegijama na prevozu, parkirnom tarifom na sednicama – koja se isplaćuje parkiranima, i drugim trikovima. Vlada je slepa i gluva, što bi mogla biti generička osobina ne samo svake vlade, nego i svakoga ko ulazi u politiku. Ovoga puta, ostaje slepa i gluva još i za one koji su prošle zime napravili mnogo za to da ona dođe na vlast. Možda upravo zbog toga mora da doživi da joj sadašnja opozicija grubo podmeće da ne sprovodi pogrešnu politiku koja je njih oduvala sa vlasti, i “legitimno” zahteva da se ponove sve njihove greške i gluposti. Koliko solidarnosti ili sažaljenja još može da kapne na novu vladu u velikoj meri određuje ona sama. A nisam ih videla na predstavi Čarobne frule u režiji Pitera Bruka.

Peščanik.net, 16.05.2013.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)