Zamislite – ponovo se dotiraju banke, ovog puta u Španiji. Ko je to mogao da predvidi?

Odgovor je, naravno, svako. Zapravo, čitava ova priča počinje da liči na komičarski skeč: ponovo privreda posustaje, nezaposlenost raste, banke zapadaju u nevolju, država hita da ih izbavi – ali nekim čudom, spasavaju se samo banke, a ne ljudi bez posla.

Da budemo jasni, španskim bankama je dotacija zaista bila potrebna. Španija je očigledno na ivici „pogubnog kruga“ – poznatog procesa u kojem zabrinutost oko solventnosti banaka primorava banke da prodaju hartije, što smanjuje cenu tih hartija, što samo podstiče sumnju ljudi u solventnost. Države mogu da spreče takve pogubne krugove upumpavanjem novca; međutim, u ovom slučaju, u pitanju je solventnost čitave španske države, tako da novac mora da dođe iz šireg evropskog fonda.

Dakle, ne kažem da je ova poslednja dotacija sama po sebi loša (iako mnogo toga zavisi od detalja). Međutim, zanimljivo je da su evropski lideri, čak i dok su planirali ovo spasavanje, davali jasne signale da ne nameravaju da promene politiku koja je skoro četvrtinu španskih radnika – i više od polovine mladih ljudi – ostavila bez posla.

Što je najzanimljivije, prošle nedelje je Evropska centralna banka odbila da skreše kamatne stope. Ova odluka je bila očekivana, ali zbog toga ne bi trebalo smetnuti s uma njenu duboku bizarnost. Nezaposlenost u evrozoni je skočila, a sva je prilika da čitav kontinent ulazi u novu recesiju. U međuvremenu, inflacija usporava, a tržišna očekivanja buduće inflacije su splasnula. Po uobičajenim pravilima monetarne politike, ova situacija zahteva agresivno kresanje kamatne stope. Ali Centralna banka neće ni prstom da mrdne.

Pri tome čak ni ne uzimamo u obzir rastući rizik raspada evrozone. Španija i druge zadužene evropske zemlje godinama slušaju savete da je oporavak moguć samo uz kombinaciju fiskalne štednje i „interne devalvacije“, što praktično znači smanjenje plata. Danas je potpuno jasno da ova strategija ne može da uspe ukoliko nema snažnog rasta i, tako je, umerene inflacije u evropskom „jezgru“, prvenstveno u Nemačkoj – što pruža dodatne razloge za niske kamatne stope i štampanje velike količine novca. Ali Centralna banka neće ni prstom da mrdne.

Za to vreme, visoki zvaničnici tvrde da bi štednja i interna devalvacija zaista dale rezultat, samo kada bi ljudi iskreno poverovali u nužnost njihovog sprovođenja.

Pogledajte, recimo, šta je Jerg Asmusen, predstavnik Nemačke u izvršnom odboru Evropske centralne banke, ovih dana izjavio u Letoniji, koja je navodno postala pravi primer uspešne štednje. (To je ranije bila Irska, ali irska privreda tvrdglavo odbija da se oporavi.) „Suštinska razlika između, recimo, Letonije i Grčke“, kaže g. Asmusen, „krije se u stepenu nacionalnog prihvatanja programa prilagođavanja – ne samo od strane nacionalnih političara, već i samog stanovništva.“

To bi se moglo nazvati dartvejderovskim pristupom ekonomskoj politici; g. Asmusen praktično poručuje Grcima: „Vaš nedostatak poverenja smatram zabrinjavajućim.“

E da, a onaj letonski uspeh svodi se na godinu dana prilično dobrog rasta, nakon ekonomskog pada na nivo iz depresije u protekle tri godine. Istina, rast od 5,5 posto je mnogo bolji od nikakvog rasta. Ali ne treba zaboraviti da je u Americi privredni rast bio skoro dvostruko veći – 10,9 posto! – 1934. godine, nakon najgoreg perioda Velike depresije. Pa ipak, depresija nije bila ni blizu kraja.

Saberite sve ovo i dobićete sliku evropske političke elite, uvek spremne da priskoči u pomoć bankama, ali potpuno nespremne da prizna kako njena politika ne pomaže ljudima u čiju korist se navodno sprovodi.

Ipak, da li je situacija kod nas mnogo bolja? Kratkoročna prognoza za Ameriku nije toliko mračna kao za Evropu, ali i same Federalne rezerve predviđaju nisku inflaciju i vrlo visoku nezaposlenost u narednim godinama – upravo one uslove pod kojima bi Fed trebalo da preduzme mere za podsticanje ekonomije. Ali Fed neće ni prstom da mrdne.

Šta je objašnjenje ove transatlantske paralize u današnjoj ljudskoj i ekonomskoj katastrofi? Politika je svakako deo toga – šta god govorili, zvaničnici Feda su očigledno preplašeni upozorenjima da bi bilo kakva ekspanzivna politika bila shvaćena kao pomaganje predsedniku Obami. Drugi deo je, svakako, i mentalitet koji ovakav ekonomski bol shvata kao nekakvo iskupljenje, mentalitet koji je jedan britanski novinar nazvao „sado-monetarizmom“.

Kakvi god bili duboki koreni ove paralize, postaje sve jasnije da će za nekakve prave mere koje idu dalje od spasavanja banaka biti potrebna potpuna katastrofa. Ali ne očajavajte; kako stvari stoje, pogotovo u Evropi, potpuna katastrofa je verovatno sasvim blizu.

 
The New York Times, 10.06.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 13.06.2012.