„Vanredni izbori u oktobru“, najavljuje opozicija. Zato što…? Vlada ne valja, to je rezime odgovora. Da li je to dovoljno da bi se izašlo na vanredne izbore? Odgovor je negativan. Zašto?

Zato što je na izborima potrebno da glasači imaju izbor. Da bi se videlo šta to znači pomaže da se razmotri da li je uobičajeno da opozicija poziva na nove izbore praktično čim se neki završe? Postoje bar dva slučaja, ili tipa, koji su relevantni. U većini demokratskih država, vanredni izbori su relativno retki, posebno u prvih par godina mandata. U nekim demokratijama, po pravilu tamo gde su na vlasti koalicije, vanredni izbori mogu čak da budu i veoma česti. Šta objašnjava razliku?

Vanredni su izbori retki, kada su retki, iz najmanje dva razloga. Zato što je potrebno vreme da se zaključi da li su partije na vlasti u stanju da sprovedu program za koji su dobile mandat na izborima i zato što je opoziciji potrebno vreme da uobliči novi program i, ako je potrebno, izabere novo rukovodstvo pre nego što ponovo zatraži poverenje građana. Ukoliko je vlada imala vreme da se dokaže i ako je opozicija sposobna da ponudi nešto novo, glasači će imati izbor. Moći će da kazne vladu ako ih je razočarala i znače šta dobijaju sa opozicijom, ako se za nju opredele.

U nekim su demokratijama vanredni izbori relativno česti, uglavnom zato što se tako ili kooptiraju u vladu neke opozicione partije, dakle dolazi do rekonfiguracije koalicije na vlasti, ili se obezbeđuje promena odnosa snaga unutar vladajuće koalicije ili unutar opozicije. Svrha čestih vanrednih izbora je, dakle, da marginalni glasači ili neke manje interesne grupe obezbede uticaj na vlast ili u opoziciji, naravno na štetu nekih drugih marginalnih glasača ili interesnih grupa. Najveći broj glasača obično ne menja svoj izbor.

Kako stoji stvar u Srbiji? Ako se pogleda ponašanje vlade i opozicije, racionalno je očekivati da vlada gubi poverenje, jer ne sprovodi program za koji je dobila glasove. Ukoliko ovako nastavi, glasači bi mogli da odluče da je kazne na sledećim izborima. Ovde ima smisla jedna poludigresija u dve rečenice. Naime, u zemljama koje se demokratizuju, dakle izlaze iz autoritarnog sistema jedne ili druge vrste, česti izbori sa promenama partija na vlasti su korisni, jer je potrebno da glasači nauče koja je moć negativnog glasa, da razumeju da mogu da smene one na vlasti i da shvate da time mogu da odrede politiku vlade. Uslov za to je, naravno, da imaju izbor. Što daje posebnu težinu ulozi koju bi trebalo da odigra opozicija. A to sugeriše pitanje o tome šta je učinila srpska opozicija od prošlogodišnjih izbora do danas?

Kada je reč o pripremi alternativnog političkog programa, opozicija nije učinila ništa. Budući da je u međuvremenu privreda suočena sa krizom i imajući u vidu nesnalaženje vlade, prilika je bila da se ponudi ozbiljan program mera, pogotovo ako se zaista računalo sa prevremenim izborima. Umesto toga, opozicija se opredlila da kritikuje jednu ili drugu vladinu meru, najčešće se rukovodeći rđavom procenom o populističkom dometu tih kritika. Dva primera će biti dovoljna da se izvede zaključak o strateškoj pretpostavci na kojoj se zasniva politika opozicije.

Opozicija traži osnivanje anketnog odbora da bi se osudila politika jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, jer su time javne finansije, navodno, izgubile 17 miliona evra u prvom tromesečju ove godine. Ovde je reč o dvostrukom nesporazumu, što ovaj primer, koji je inače od marginalnog značaja, čini posebno zanimljivim. Naime, vlada je izašla sa tim podatkom da bi dokazala da su gubici bili mali, svakako mnogo manji nego što tvrdi opozicija. Ova druga, opet, koristi priliku da napadne vladu da je državi nanela ogromnu štetu, jer je, eto, budžet oštećen sa 17 miliona evra. Tu sada dođu i komentari ekonomista i drugih eksperata kako je šteta u stvari mnogo veća iz raznoraznih razloga, od kojih je posebno zanimljivo mišljenje, koje se često čuje, da bi trebalo uzeti u obzir i povećanje uvoza do kojeg je smanjenje carina dovelo. Pa se onda nadovežu teoretičari zavere da objasne da je sve to zato što je vladu zarobila takozvana druga Srbija, kojoj su interesi Evropske unije važniji od „državnih i nacionalnih“.

Koji je domet ove kritike? Nikakav. Bilo bi prirodno da opozicija od ove kritike ima samo štetu, jer je besmislena. Kao što je besmislena i vladina računica. Najpre zato što je taj račun o gubicima na carini sasvim nepouzdan. Što čak ilustruje komentar o tome da je smanjenje carina doprinelo povećanju uvoza. Potrebno bi znači bilo da se uporede prikupljene carine pod alternativnim carinskim stopama, s tim da se ili ne menja vrednost uvoza ili da znamo koliku je promenu uzrokovalo smanjenje carina. Jer ako je uvoz povećan zato što su smanjene carine, bilo bi potrebno da znamo za koliko je veći nego što bi bio da su carine više, pa tek onda da sračunamo koliko bi se novca prikupilo višim carinama i koja je razlika od onoga što je faktički ubrano. Uz to, bilo bi potrebno da možemo da fiksiramo sve druge uticaje, jer hoćemo da znamo samo uticaj promene carinske stope, a ne i koji je uticaj na uvoz imala, na primer, devalvacija dinara. Pri tom, svi ti drugi uticaji ne bi trebalo da dovedu do promene u skolnostima ka uvozu. Recimo, potoršači u Srbiji imaju manje novaca i troše manje, ali se ne menja proporcija potrošnje na uvoznu i domaću robu. Nešto od ovoga se može izračunati, a nešto ne može, bar ne sa bilo kojom pouzdanošću. A ako se samo računa razlika između većeg i manjeg procenta jedne cifre, to je potpuno neiformativno.

No, uzmimo da je gubitak na carini zaista 17 miliona evra, od kolikog je to značaja za trgovačku politiku? Ovo bi, naravno, trebalo da je kritičarima najvažnije, jer nisu trgovci već političari. Ali, ako bi tako postavili pitanje, morali bi da formulišu ciljeve politike spoljne trgovine. Ukoliko bi to bilo uvećanje prihoda od carina, tada bi, pod pretpostavkama pod kojima sada računaju gubitke na carini zbog smanjenja carinskih stopa, mogli da predlože da se carine povećaju onoliko koliko im je potrebno budžetskih prihoda. Zapravo i više, jer bi mogli i da povećaju potrebne javne rashode, kad već mogu odgovarajućom carinskom stopom da dođu do bilo kojih prihoda koji bi mogli da im budu potrebni.

Jasno je da je to besmisleno i da ne samo da je taj račun pogrešan, što već znamo, nego nema smisla da uvećanje prihoda od carina bude cilj politike spoljne trgovine. Tako da ovaj primer lepo pokazuje da opozicija i ekonomisti i drugi komentatori koji je podržavaju nemaju nikakvu ideju o tome šta bi trebalo da budu ciljevi i koja bi trebalo da budu sredstva politike spoljne trgovine. Što znači da oni nemaju šta da ponude glasačima na vanrednim ili bilo kojim izborima, bar kada je reč o tom, ne baš beznačajnom, elementu privredne politike.

Zašto se opozicija bavi hipotetičkim gubitkom od 17 miliona evra, a ne bavi se, na primer, stvarnim gubitkom od oko 90 miliona evra koji je, ako je verovati novinama, prošle godine ostvarila Naftna industrija Srbije? (Ovde valja voditi računa da se stvarna cifra još ne zna, ne samo zato što nije zvanično objavljena već i zato što se ne zna kako se došlo do cifre od osam i po milijardi dinara, pa nije jasno kako bi to trebalo preračunati u evre. Jer, ako su gubici izvorno nastali u dinarima i tako su sabirani tokom godine, bilo bi potrebno da se tih osam i po milijardi evra podeli sa prosečnim kursom evra u prošloj godini, a to nije ovaj današnji kurs. Prosečni prošlogodišnji kurs je bio negde oko 82 dinara za 1 evro, što znači da je osam i po milijardi dinara nešto više od 100 miliona evra. Ali, valja ponoviti, nije poznato kako je račun pravljen.) Za razliku od hipotetičkog gubitka na carinskim prihodima, ovde je reč o stvarnom gubitku. Pored toga, dok je jasno da politika spoljne trgovine ne bi trebalo da se rukovodi ciljem uvećavanja prihoda od carina, sasvim je jasno da bi poslovanje Naftne industrije Srbije, uostalom kao i svakog drugog preduzeća, trebalo da se rukovodi ciljem uvećavanja dobiti. Ovde je potrebno odmah reći da to ne bi trebalo da je dobit koja se može ostvariti monopolskim položajem, a NIS je nažalost monopolista. Usled toga, bilo bi potrebno da država monoplski deo dobiti oporezuje, pa potom da učestvuje u raspodeli ostvarene dobiti. Sve bi to trebalo da bude predmet razmatranja ne samo vlade, već i opozicije, jer je to u demokratiji način da se zaštite interesi građana. Opozicija se, međutim, ne bavi gubicima Naftne industrije, jer ne bi mogla da objasni zašto je podržavala politiku koja je dovela do tih gubitaka? Tada bi bilo jasno da cilj nije bio, naravno, da se uveća dobit od naftne industrije, već neki politički cilj. Kao što i kritika politike spoljne trgovine nema ekonomski, ali opozicija misli da bi mogla da ima neki politički smisao.

Druga tema kojom se opozicija bavi jeste, naravno, statut Vojvodine. Primedbe koje mu se stavljaju su često toliko besmislene da je neprijatno čitati ih. Recimo, Socijalistička partija je smatrala za potrebno da obavesti javnost da Vojvodina nije nikakva srednjoevropska regija, već je deo Srbije. Zašto se to isključuje? To čak niko i ne pita. Onda se kaže kako Vojvodina ne može da donosi zakone, već samo neke druge pravne akte. U čemu je razlika? Pa onda ne mogu da se sklapaju međunarodni ugovori, a ne može ni da se ima predstavništvo u Briselu. Kako će se preuzimati obaveze prema partnerima u inostranstvu i kako će se najbolje ostvariti interes da se što je moguće veći novac dobije iz fondova Evropske unije za regionalni razvoj, to ne zahteva objašnjenje. Na kraju dolaze primedbe na to da pokrajina ima grb, zastavu, himnu i slična obeležja regionalnog identiteta. To je krunski dokaz da je reč o nečemu što se ne sme dozvoliti: regionalni identitet, to je nešto veoma sumnjivo.

O dubini te sumnje nije teško obavestiti se kod opozicionih partija i komentatora koji ih podržavaju. Na široko i na dugačko se raspravlja o motivima predlagača statuta, a reč je, naravno, o skupštini Vojvodine. Koja je, u stvari, instrument ambicije jedne ili druge osobe, jedne ili druge male stranke, jedne ili druge inkarnacije takozvane druge Srbije, koja je opet produžena ruka, valjda, srednje Evrope. Budući da sejanje sumnje još uvek ima značajnu moć u političkoj javnosti, stranke vladajuće koalicije, koje su autori statuta i usvojili su ga u skupštini Vojvodine, sada dolaze do lukave ideje da se sve to odloži dok se ne steknu uslovi za promenu ustava – mada je ovaj statut obaveza koja proističe iz netom usvojenog ustava. Naravno, njihov je interes da ne izgube uticaj i moć koji imaju sada, a sumnjičavost opozicije je samo opravdanje.

Koja bi mogla da bude dobit opozicije od kritike vojvođanskog statuta? Nikakva. Razlog je u tome što je pretpostavka na kojoj se ta kritika zasniva nekakva separatistička motivacija autora statuta. Što nema, jasno je, nikakve veze sa stvarnošću. Bar kada je reč o separatizmu, iskustvo je bogato. Tako da su mali izgledi da će se neko ubediti da u Vojvodini postoji jak separatistički pokret, koji je čak toliko jak da ga niko ne vidi. Naravno, nije potrebno biti Hičkok pa zapaziti da sumnju potvrđuje sve, a naročito ona sama.

Zašto se opozicija ne bavi temom koja je zaista od velikog značaja, a to je nezadovoljstvo centralističkom politikom koje raste ne samo u Vojvodini, već i u centralnoj Srbiji, a rašće i u svim drugim regijama, ako to već nije slučaj? Da bi jedna država bila stabilna i imala koheziju uprkos velikoj centralizovanosti vlasti, potrebno je da centar ima nespornu demokratsku odgovornost i da je veoma administrativno efikasan. Ukoliko to nije slučaj, centralizam je izvor nestabilnosti i nezadovoljstva. Decentralizovane i federalizovane države u svim slučajevima teže da budu stabilnije, ali je decentralizacija posebno korisna u uslovima kada uz centralizaciju idu administrativna neefikasnost i elementi autoritarnosti. Budući da se opozicija zalaže za još veću centralizaciju od postojeće, to joj na izborima neće doneti glasove.

Ova su samo dva primera koji govore da se u opoziciji ništa nije uradilo da bi se glasačima ponudio izbor na vanrednim izborima. Ponekad se događa da stranke koje izgube na izborima krenu da još doslednije i upornije zastupaju program sa kojim su izgubile izbore. Malo je primera kada je ta strategija bila uspešna. Glasači su obično dosledniji nego što opozicioni lideri misle. Jednom odbačena politička ponuda nema veće šanse ako se ponovo nudi. Srpska opozicija još uvek računa da se vrati na vlast sa patriotskim programom, što je razlog da kritikuje jačanje ekonomskih veza sa Evropskom unijom i povećana ovlašćenja Vojvodine. Stanje bi zaista trebalo da bude vanredno, pa da se sa tim programom pobedi na vanrednim izborima.

To, verovatno, i nije cilj. Budući da nema novih lica u opoziciji, vanredni se izbori najverovatnije ne traže zato da bi se glasači suočili sa izborom, već zato da se postignu neki marginalni dobici u vlasti i u opoziciji. U ovom času nije jasno da li bi se posle izbora možda otvorilo neko mesto u vladajućoj koaliciji ili ko bi od postojećih kandidata mogao da obezbedi ulogu vođe opozicije. Imajući u vidu nedostatak programa i nepromenljivost na vodećim mestima u opozicionim strankama, vanredni bi izbori verovatno mogli da dovedu do većeg reda u opoziciji, i to je otprilike sve. Glasači bi možda bili spremni da odluče da li su naprednjaci bolji od narodnjaka, a i jedni i drugi od radikala. Ali kakogod da se konfiguriše opozicija, sve dok ima ovo vođstvo i ovaj program, postoje neke male šanse da neka od opozicionih staranaka bude kooptirana u vladu; ali da opozicija dobije poverenje glasača, praktično je neverovatno. Glas za njih je glas za ništa.

 
Peščanik.net, 01.06.2009.