Orman nije mesto za život

Vest da se glumica Elen Pejdž javno izjasnila kao lezbejka obeležila je 14. februar 2014. godine. Događaj povodom kojeg je Elen održala svoj dirljiv govor bila je “Time to THRIVE” konferencija u organizaciji Human Rights Campaign, koja ima za cilj promovisanje zdravih životnih navika među LGBT populacijom. Iako je veći deo međunarodne i domaće javnosti naizgled sa razumevanjem i toplom podrškom prihvatio ovaj hrabar čin, u nekim očima taj „potez“ uspešne holivudske glumice delovao je bespotrebno, kao „stvaranje mnogo buke ni oko čega“, kontraproduktivan, suvišan, a neki smatraju da ovakva vest “automatski izaziva odbojnost” jer “dolazi do zasićenja”, šta god to značilo. Evo nasumičnih komentara na ovu vest na sajtu B92: „Ljudi su postali veoma naporni sa izjavama o seksualnim sklonostima. Ma, u redu je, budite šta hocete, ne smarajte s tim više!“, „Zašto je javnost dužna da zna da li je ona lezbejka, da bi dobila veći honorar, šta li?“, „Ma kakva gej prava, kad imamo pravih problema, ljudi nemaju leba da jedu, a deca su nam bolesna“… Dragi komentatori, evo odgovora na vaša pitanja i zamerke.

Najpre, da razjasnimo osnovne stvari. Ne kaže se gej prava već ljudska prava. To su prava svih žena i muškaraca, to su naša prava. To nisu tamo neka izmišljena luksuzna prava da se sprovode blasfemične i „nenormalne“ gej aktivnosti i da se okupi jednom godišnje i u grupi paradira beogradskim ulicama, jer su državne vlasti i službe (samo) tog dana to obezbedile. Ne, to su ljudska prava zagarantovana svim građanima jedne zemlje, koja su jednoj grupi tih građana jednostavno – uskraćena. A ono što nazivamo gej ponosom, odnosno Prajdom, je osećaj suprotan od sramote i društvene stigme sa kojom se LGBT i kvir osobe neprestano bore.

Možda ne živimo u istom gradu, zemlji, planeti, možda su to paralelni univerzumi, ne znam, ali evo, (kao i većina mojih strejt, gej, kvir prijatelja i prijateljica) ja živim taj Prajd svaki dan. Svaki dan kada ustanem ujutru, otvorim fijoku, uzmem svoje šarene gaće i čarape, pa preko navučem ’civilnu’ odeću, izađem na ulicu i sa glavom u torbi zakoračim u „gegen die wand“ život u Srbiji. Živim Prajd svaki put kad idem u prodavnicu, na pijacu, kod lekara, na posao, na fakultet, na izložbu, u pozorište, u kafić, na žurku, na svadbu, u tržni centar, na protest, u park, na putu do kuće, u gradskom prevozu. Ja idem i živim Prajd i osvrćem se neprestano i gledam pravi li neko nagle pokrete u mojoj blizini i da li ide ka meni da me mlatne pesnicom ili tupim predmetom u glavu, jer možda, dok hodam sama ulicom izgledam neheteronormativno i neobično, možda iritiram, možda imam gej kosu, gej košulju, gej patike. Ja živim Prajd svaki dan i brinem da li će me lekarka savesno lečiti ili je u tome sprečavaju moje tetovaže i prezirivi strah od drugačijosti koji vidim u njenim očima. Ja živim Prajd svaki dan i razmišljam da li će me poslodavac zaposliti ako slučajno pomisli da sam gej, da li će me šikanirati ili otpustiti jer mu sama pomisao na moju potencijalnu različitost izaziva gnev i ugrožava ga rušeći njegovo patrijarhalno samopuzdanje. Dok živim svoj Prajd život u zaštićenom balonu okružena slobodounim prijateljima, pitam se kakva je svakodnevica gej šalterske službenice, gej radnika u fabrici, gej čistačici u školi, gej vozaču GSP-a, gej kontrolorki BusPlusa, gej Romu, gej invalidu, gej srednjoškolcu čiji se drugovi iz klupe napadaju mačetama?

Ono što cinični trolovi i ignorantni komentatori zanemaruju je svakodnevno ugrožen položaj LGBT i kvir osoba širom sveta i činjenica da je mnogima uskraćeno pravo da žive „kao sav normalan svet“. Argument zašto LGBT populacija svojom javnom pojavom (bilo hodanjem ulicom na putu za posao, šetnjom u parku ili na grupnom događaju koji se dešava jednom godišnje poput Parade ponosa) „provocira“ ostatak društva je ekvivalentan argumentu zašto žena provocira da bude silovana, ili zašto žrtva ubistva provocira da bude izmasakrirana. Povrh svega, LGBT i kvir osobe suočavaju se sa identičnim problemima kao i celokupno društvo: siromaštvo, nezaposlenost, posledice korupcije, loš zdravstveni sistem i mnogi drugi. Najdrastičniji i aktuelni primeri dodatno otežanog položaja su uvođenje anti-gej zakona u Rusiji, zatvorska kazna za homoseksualnu orijentaciju u Ugandi, kriminalizacija homoseksualnosti u Indiji, a sami smo svedoci da ni u našem balkanskom dvorištu ne cveta cveće jer iako zakoni formalno postoje, ne primenjuju se u praksi. Zato je vrlo tužno što jedan broj ljudi (čak navodno tolerantnih i slobodoumnih) ni ne želi da proba da razume šta uopšte znači biti i živeti kao LGBT ili kvir osoba (bilo gde na svetu), koliko je tim osobama teško da nose tu stigmu i svakodnevno budu nazivani bolesnicima. Zamisli, kako je to kad su ti uskraćena osnovna ljudska prava koja većina ima, što trpiš psihičko i fizičko nasilje samo zbog seksualne orijentacije koja je samo delić tvog identiteta, što svojim pukim postojanjem rizikuješ da te neko ubije iz mržnje, što za Dan zaljubljenih (ili bilo koji dan) ne smeš da javno uhvatiš za ruku svog istopolnog partnera ili partnerku dok ostatak sveta sme, što ne možeš da posetiš svog bolesnog partnera ili partnerku u bolnici, što ne možeš da sa njim ili njom uzmeš kredit za stan… Lista je beskonačna.

Zašto je „coming out“ važan? „Coming out“ ili autovanje znači emancipaciju ili oslobađanje od ugnjetavanja i pritiska. To znači izgovoriti istinu. Koliko je teško nekom običnom klincu da se autuje, toliko je teško i nekoj javnoj ličnosti da prihvati svoj identitet i podeli to sa svetom. Strah od neprihvatanja, rizik od uništavanja karijere, osećaj sramote – isto je i za javnu ličnost kao i za bilo koju drugu osobu na svetu. Zašto je činjenica da je se holivudska glumica deklarisala kao lezbejka – vest? Jer vest znači probijanje barijera i pomeranje granica. Godinama se spekuliše da je Elen gej, ali ogromna je razlika kada ona, iz sopstvenog osećaja društvene odgovornosti sama kaže tu istinu o sebi i izađe iz svog simboličkog zatvora, koji može imati nepopravljive posledice (kao što je velika stopa samoubistava LGBT osoba). U filmskoj industriji decenijama unazad glumci i glumice homoseksualne orjentacije stupaju u brak zarad pravljenja paravana jer su ugovorima sa produkcijskim kućama prisiljeni da održavaju imidž heteronormativne osobe. Zato što mnogi žive živote laži i obmane, vest je da se jedna glumica suprostavila takvom životu.

Izuzetno važan aspekt ove vesti nije da je Elen „priznala“ da je lezbejka, kako domaći i regionalni mediji prenose. Elen nije ništa skrivila time što je gej, da bi se njeno otkrivanje seksualne orjentacije moglo i smelo nazvati „javnim priznanjem“. Ona se javno deklarisala kao lezbejka. Izašla je iz ormara. Autovala se. Onog trenutka kada se u srpskom, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom jeziku budu upotrebljavali izrazi za autovanje koji ne impliciraju krivicu, već oslobađanje od stigme i straha, naše društvo će odmaknuti korak dalje u borbi za jednaka prava svih građana i građanki.

Danas, u vremenu kada političari i državnici bespoštedno uskraćuju prava i negiraju jednakost LGBT i kvir osobama, „coming out“ je jako važan i hrabar gest. On je i ohrabrujuć, za sve one koji se kriju i koji osećaju prisilnu sramotu zbog jednog dela svog identiteta, a takvih ima mnogo. Ovakav čin jedne javne ličnosti može da promeni javno mnjenje, smanji netrpeljivost i mržnju prema LBGT osobama, učini da ovo izvitopereno društvo počne da ZAISTA prihvata različitosti i prestane da ukida prava manjinama. Svim manjinama. Javno zagovaranje i „coming out“ javnih ličnosti utiču na javno mnjenje i imaju efekat senzibilizacije, povećavaju širenje tolerancije i razumevanja „drugačijih“, dugoročno smanjuju diskriminaciju, stvaraju javni pritisak na one koji sprovode zakone i imaju zadatak da štite sve građane, i najvažnije – osnažuju one koji su neopravdano poniženi i izgnani iz društva. Drugačiji – to smo svi mi.

Aktivistkinja Ash Beckham u svom TEDx izlaganju kaže da je autovanje i kada nekome prvi put izjavimo ljubav, kada kažemo da smo trudni, da smo izgubili nevinost, da bolujemo od neizlečive bolesti i umiremo ili da imamo neki politički stav, da podržavamo manjine… Iako teme drastično variraju, svako autovanje je univerzalno iskustvo – stresno i zastrašujuće. Možda je baš zato većini (koja „nikada nije u pravu”) strašno da se autuje kao solidarno mnoštvo i stane ramu uz rame sa „slabijom manjinom“. Uz čast retkim izuzecima, evidentno je i odsustvo te iste solidarnosti od strane aktivističkih LGBT organizacija i zajednice u Srbiji u situacijama kada su ugrožena prava drugih manjina – radnički protesti, raseljavanje azilanata, progon Roma, nasilje nad ženama, bolesna deca, medijski linčevi pojedinaca zbog mišljenja suprotstavljenog vladajućem režimu… Mržnja, diskriminacija i nasilje nikada ne staju na jednoj grupi, već metastaziraju u svim delovima društva. Njuejdžersko jedinstvo, horizontalna udruživanja i stvaranje frontova u borbi za jednaka prava se možda nikada neće u potpunosti realizovati. Ali ono što bi moglo, treba i mora da se desi jeste da svako iz svoje pozicije, svojom ekspertizom, znanjem i veštinama, svojim glasom i radom odgovorno i aktivno deluje i zalaže se za jednaka prava svih. Svako od nas ima niz identiteta, seksualni je samo jedan od njih. Delovanje kroz različita polja sa zajedničkim ciljem borbe za ljudska prava je jedini način da svi pojedinačno budemo priznati kao celokupne osobe.

Kažu da je solidarnost snaga slabijih. Upravo zato, danas je imperativ autovati se prvenstveno kao solidarno biće, autovati se svakodnevno, beskompromisno. Autujte se, zdravo je. Jer, kako Ash Beckham tvrdi, „bez obzira od čega su napravljeni vaši zidovi, orman nije mesto za život, ni za jedno ljudsko biće“.

Ovaj tekst se može preuzeti samo uz dozvolu autorke.

Peščanik.net, 17.02.2014.

TEMA – PARADA PONOSA +