Dok se smanjuju penzije već ugnjetenim penzionerima, dok se uvodi prinudni rad za korisnike socijalne pomoći, dok se cenzuriše kritički govor malobrojnih nezavisnih medija i pojedinaca brisanjem tekstova i hakerskim napadima na njihove sajtove, posle ukidanja Utiska nedelje i Oktobarskog salona, pokušaja gušenja štrajka advokata, štrajka studenata, dok se raseljavaju azilanti, tolerišu se i ne kažnjavaju zločini dece poznatih i bogatih roditelja, dok se plagiraju doktorati, zlostavljači žena prolaze nekažnjeno, a Parada ponosa se od napada klerofašista „brani“ hiljadama policajaca – za vladajuće strukture je glavni imperativ držati masu ugnjetenih, ojađenih i nezadovoljnih pod kontrolom. Da ne talasaju.
Najbolja taktika odvraćanja pažnje sa slona u sobi je bacanje koske gladnima i ojađenima da je glođu do iznemoglosti. Masovni mediji nude surogat zajedništva i moralnosti. Medijski linč targetiranih pojedinaca okupira pažnju ljudi, koji se onda osećaju nahranjeno i moralno nadmoćno nad onima koji su u gorem položaju od njih. Život većinskog glasačkog tela okupiran je izmišljenim problemima, na senzacionalistički način nametnutima kroz tabloidne medije. Oni svoje nezadovoljstvo iskaljuju na često nevinim žrtvama, umesto da dignu kuku i motiku protiv onih koji ih zaista ugnjetavaju – a to su vlast i političari.
Majske poplave su izbledele iz sećanja ovog društva. Odgovornost vlasti za preventivu od elementarnih nepogoda i mnogobrojne izgubljene živote, na koju su besni građani pozivali tokom poplava, zatrpana je medijskim igrama. Solidarnost koju je čitavo društvo iskazalo tokom i nakon poplava utihnula je i nestala, baš kao što su mnogi prognozirali. Ujedinjenje kratkog daha isparilo je pod udarcima surove realnosti i svi su se vratili svojim teškim i razorenim životima.
U međuvremenu, solidarnost u Srbiji je postala kažnjiva.
Samo u poslednjih godinu dana svedoci smo medijskih linčeva, koji nažalost nisu prepoznati kao sistematski princip delovanja protiv koga se isto tako sistematski treba boriti. Dovoljno je pomenuti nekoliko primera:
Blaćenje porodice preminule devojčice Tijane Ognjanović i optužbe tabloida da su roditelji ukrali novac prikupljen kroz humanitarnu akciju – direktno obeshrabruje ljude da se priključe sledećoj humanitarnoj akciji koja može spasiti nečiji život, kad već ova država to ne može.
Čerečenje književnice Biljane Srbljanović je poruka da će svako ko se kritički glasno suprotstavlja vlasti biti ućutkan, a da su samostalne i emancipovane žene paradigma zla i najbolje je spaliti ih na lomači kao veštice.
Blaćenje Romkinje Živane Stanković čija su deca nastradala u požaru, izraz je čistog rasizma i mizoginije, ali i klasne diskriminacije koji implicira da su siromašni, „prljavi“ pripadnici romske populacije građani drugog reda, kriminalci koje treba unapred osuditi zbog toga što postoje i zagađuju „naš“ prostor.
Medijski linč glumca Gorana Jevtića je jedan od poslednjih slučajeva ove manipulacije. U navodima tabloida, koji je kršeći više članova novinarskog kodeksa glumca optužio i automatski mu presudio, implicira se da je on silovao dečaka i da je homoseksualnost isto što i pedofilija. Koristeći aktuelnu temu položaja i prava LGBT osoba kao škakljivu tačku koja uzburkava strasti, ovaj tabloid je naneo trajnu štetu ugledu i bezbednosti glumca Gorana Jevtića, ali i šesnaestogodišnjem tinejdžeru koji se pominje kao navodna žrtva obljube.
Međutim, dugoročne posledice ovog linča lomiće se preko leđa LGBT osoba i svih ljudi koji zastupaju jednaka prava svih građana. Kroz četiri naslovne strane tabloida, koji između redova provlači poruku da su „pederi isto što i pedofili koji siluju dečake“, stavljena je meta na čelo i potiljak ovom glumcu, ali i svim LGBT osobama koje će zbog bojazni od fizičkog obračuna i odmazde nastaviti da žive svoje živote u simboličkim zatvorima, u strahu od terora.
Slučaj Gorana Jevtića i svi drugi slučajevi medijskog linča ogledalo su društva u kojem živimo. Mnogi zakonski okviri koji štite ljudska prava postoje samo na papiru, dok se u praksi redovno krše i ne primenjuju. Građanima Srbije se na kašičicu daju mali zalogaju zadovoljstva kako bi ostali u potčinjenom i pasivnom položaju, u strahu da ne izgube i ono malo što imaju. Stvaranje lažne potrebe da mrzimo ono što drugi mrze i volimo ono što drugi vole je jedan od glavnih principa kontrole društva putem masovnih medija.
Neki tvrde da pravog studentskog bunta nema jer studenti previše čitaju Deridu. Ali studentskog kao ni građanskog bunta nema jer su i studenti i građani prestali da preispituju stvarnost oko sebe. Kroz medijsku manipulaciju u ljudima se svakodnevno ubija vera u humanost, solidarnost, promenu i otpor. Šačica intelektualaca i aktivista uzalud ponavlja da je „svako od nas sledeća meta“. Bez istinske solidarnosti, zavrtanja rukava, konkretne akcije i izlaska iz udobne fotelje na prljavu ulicu, surova stvarnost se neće promeniti.
To što je vlast 28. septembra donela odluku da istovremeno i podrži i ogradi se od održavanja Parade ponosa, nije nikakva garancija da se u Srbiji ljudska prava poštuju. Naprotiv. Jedan Prajd ne čini proleće i ne garantuje vladavinu ljudskih prava i poštovanje demokratskih vrednosti, jer je za takvo stanje potrebna svakodnevna potvrda, koju očigledno nemamo. Položaj LGBT osoba, kao i svih drugih ugroženih grupa, nakon ovog događaja koji je imao za cilj da donese tu potvrdu i osvajanje Slobode i Ponosa – nije se promenio nabolje. Naprotiv, iz dana u dan čini se da dosežemo nove dimenzije dna i gubimo i to malo slobode što nam je preostalo i koju niko, ali baš niko neće odbraniti osim nas samih.
U prošlim danima osvojili smo ponos
U prošlim danima izgubili smo sve
EKV
Peščanik.net, 31.10.2014.