Fotografije čitalaca, Nebojša Nenadić

Fotografije čitalaca, Nebojša Nenadić

U poslednje dve nedelje dva moja prijatelja isprebijana su na ulicama Beograda, „iz čista mira“. Jednog su trojica napadača šutirala u glavu na sred Terazija jer im se nije dopala njegova odeća i verovatno su pretpostavili da je gej, pa su brže bolje probali da ga kazne zbog njegovog pukog postojanja koje ne ugrožava nikog. Drugog prijatelja je grupa napadača iznenada spotakla s leđa, oborila na zemlju i šutirala u celo telo, dok se noću sam vraćao kući, hodajući Makenzijevom ulicom, svojom uobičajenom trasom. „Ubićemo te ako odmah ne nestaneš, pederčino“, vikali su dok je pokušavao da ustane i ode kući. Kako li su znali da li su ovi ljudi gej ili ne? I čak i da jesu, da li je to razlog da im prete smrću i prebiju ih? Ovo su samo dva primera iz mog najsvežijeg sećanja i najbliže okoline. A postoje još stotine, hiljade istih i gorih. O njima ne znamo i nećemo ni znati ništa jer ih nema u novinama, o njima se ne govori na televiziji, ne sluša na radiju, ne piše u tabloidima. Oni su nevidljivi.

Kako se osećate kada znate da neki izgovori za ljudska bića slobodno koračaju ovim gradom i prebijaju ljude s leđa, jer im se ne dopada kako izgledaju? Kako se osećate kada znate da nosite metu na leđima i da je samo pitanje puke slučajnosti da li će vas i kada neko napasti? Kako se osećate kada znate da ni centar grada, prepun prolaznika, u sred popodneva ne može da vas zaštiti od nasilja? Kako se osećate kada znate da ni vaša uobičajena putanja do kuće nije bezbedna?

Mene je strah. Plašim se da se nekome neće dopasti moje farmerke, majica, patike, frizura, izraz lica. Plašim se da će me zbog toga napasti, prebiti, silovati, ubiti. Moj strah nije iracionalan. Moj strah je potkrepljen stotinama slučajeva kada agresori u Srbiji nikada nisu kažnjeni za bezdušne napade koje su počinili. „Nasilje je zasigurno dodir najnižeg reda“. Jeste. I niže od toga.

Znam da je u Srbiji vladajući trend da se na žrtve napada svaljuje krivica i odgovornost za to što su žrtve. Ako je žena silovana, postavlja se pitanje – šta je obukla ili zašto je išla sama noću ili zašto je pila alkohol. Kada je u pitanju neheteroseksualna ili transrodna osoba, opet isto pitanje – zašto je išao kasno noću sam ili zašto se tako obukao pa je „provocirao“?

Plašim se, jer se osećam nezaštićeno u gradu koji je navodno slobodan duhom, koji se hvali svojim gostoprimstvom i svojom raznolikošću. Plašim se jer se osećam kao potencijalna žrtva u društvu u kojem „Nema veće radosti i važnije vrednosti od borbe za modernu Srbiju“. Plašim se jer hiljade nemih posmatrača svojom pasivnošću i nereagovanjem na napade neguju i opravdavaju kulturu nasilja. Plašim se jer vidim da moja rođena država pušta divlje zveri da po sopstvenom nahođenju pesnicama „normalizuju“ one za koje smatraju da su nepodobni, nenormalni. Da li je to ta „moderna Srbija“? Očigledno jeste.

Ponos je nešto što treba zaboraviti. Sram i stid je ono što treba da prigrlimo i prihvatimo. Jer nam to jedino i pripada. Živimo životima punim straha, tihog i nevidljivog terora. Nismo bezbedni na ulicama na kojima smo se možda ponekad osećali lepo i srećno.

Ne pitam se više zašto je to tako. Ne tražim logično objašnjenje. Niti tražim utehu. Ne pozivam nikog ni na kakvu solidarnost, ni na kakvu borbu za ljudska prava, niti na poštovanje različitosti. Besmisleno je. Jer će svako uvek raditi onako kako želi i onako kako država dozvoli i omogući.

Samo želim da kažem da se plašim.

Peščanik.net, 18.04.2015.

TEMA – PARADA PONOSA +