Kako opisati Putinov režim, sada uzdrmanu i opkoljenu vladajuću grupu, za koju se ponekad tvrdi da je najbogatija u istoriji sveta? „Meki autoritarizam“, „hibridni režim“, „dirigovana demokratija“: ove etikete ne govore toliko o Rusiji koliko o nesposobnosti komentatora da izađu iz hladnoratovskih mentalnih okova.
Luk Harding je bio Guardianov dopisnik iz Rusije od 2007. do 2011, i u februaru je vraćen sa aerodroma Domodedovo, kada mu je saopšteno da u toj zemlji više nije dobrodošao. Guardian je to u uvodniku opisao kao „prvo proterivanje nekog britanskog novinara iz zemlje od kraja Hladnog rata“. Sam Harding doživljava svoje viđenje Putinove Rusije kao dodatak osudama koje je Malkom Mageridž iznosio o Sovjetskom Savezu dok je bio dopisnik Manchester Guardiana od 1932 do 1933. „Osam decenija kasnije“, piše Harding, „nije se mnogo toga promenilo: kremljologija je opet tu; Rusija je postala vodeća svetska špijunska država; vratila se KGB-ovska tajnovitost; ruski državni mediji još uvek su zaglavljeni u hladnoratovskoj borbenoj pripravnosti“. I tako dalje. Harding nije jedini koji tako razmišlja. Ali to nije tačno. Putin ne predstavlja samo povratak na sovjetske manire: radi se o nečemu sasvim drugačijem i mnogo anarhičnijem.
Putinova nespretno objavljena ali ne i neočekivana odluka da sebe opet izabere za predsednika delimično otkriva kako ovaj sistem funkcioniše, ili bolje rečeno, ne funkcioniše. Ako prihvatimo da je uspešna naslednička formula jedna od ključnih pretpostavki svakog političkog sistema, onda Putinovo pažljivo pripremljeno samokrunisanje pokazuje da Rusija takvu formulu nema. Prepustiti odluku o nasledniku nepredvidivom rezultatu zaista regularnih izbora prihvatljivo je samo kada poraženi ne očekuje da će izgubiti previše ako izgubi. U stabilnim demokratskim državama, poražene političare čeka nežno sletanje. U nedemokratskim sistemima, bivši vladari mogu da izbegnu neugodna iznenađenja samo ako proces predaje vlasti kontroliše mala grupa unutar vladajuće partije, kao u Sovjetskom Savezu pod Staljinom i u današnjoj Kini. Ali ova alternativa nije dostupna u Rusiji. Pre svega, sve nepopularnija Jedinstvena Rusija (Yedinaya Rossiya) nije organizovana vladajuća partija, već dotrajala mašina za lažiranje izbora, pod kontrolom Putinu odanih ljudi i oportunista kojima niko, a najmanje Putin, ne bi poverio da izaberu narednog vladara.
Silazak s vlasti sada bi Putina preskupo koštao. Kada konačno ode, sudiće mu se – to je neizbežno, kaže Hardingu Stanislav Belikovski, nekadašnji pisac govora Borisa Berezovskog. Tada će, kaže Belikovski, morati da smisli kako da legalizuje svoj novac, kao i novac i imovinu svih svojih prijatelja na Zapadu. I Jeljcin bi možda produžio svoj mandat da ga je poslužilo zdravlje, ali imao je sreće što mu se pri ruci našao Putin, ne da sahrani Jeljcinov sistem, već da ga očuva. Dmitrij Medvedev, maketa prestolonaslednika, očigledno nije mogao da uradi za Putina ono što je Putin uradio za Jeljcina. Putinova odluka da se vrati u Kremlj ne otkriva snagu, nego slabost sistema koji je izgradio.
Preostale Putinove pristalice neprekidno trube o „stabilnosti“ koju je on doneo Rusiji. Ali nijedan sistem, a najmanje ovaj, ne može biti stabilan ako zavisi od zdravlja i opstanka jednog čoveka. Čak i da svojim „fizičkim sposobnostima“, kao što se hvali, prevazilazi sve posleratne sovjetske vođe, osnovne institucije režima su šuplje. Najočiglednija ilustracija zanemarljive uloge koju one igraju u ruskom političkom životu nije podređena Duma, već sama funkcija predsednika. Nakon što joj je 1993. Jeljcinovim ustavom poverena skoro neograničena vlast, instituciji predsednika oduzet je i autoritet nad spoljnom politikom i mogućnost da smeni premijera, i ta ljuštura je iznajmljena Medvedevu na četiri godine. Njegova nesposobnost da se održi na tom položaju jasno pokazuje da predsednički položaj nije izvor vlasti.
Putinov sistem nema nikakve veze sa „autoritarnim genom“ na koji se pozivaju sovjetolozi u pokušaju da objasne redovno gušenje liberalnih kretanja u Rusiji. Osobenost Putinove Rusije je posledica birokratske fragmentacije koja je usledila nakon rapada komunističke partije 1991, isisavanja novca iz državnog trezora i državnih preduzeća na privatne račune u inostranstvu od strane sukobljenih birokratskih i preduzetničkih grupa, trajnog odsustva društveno legitimnih vlasnika nekadašnjih državnih sredstava, korumpiranosti zvaničnika na svim nivoima, raskola između bogatih i siromašnih, anemičnog osećaja nacionalnog identiteta kod političke i ekonomske elite.
Najčešća pogrešna pretpostavka o postkomunističkoj Rusiji, koju prihvataju i pristalice režima i njegovi kritičari, jeste da je Putin stvorio komandni lanac vojnog tipa. U stvari, on nema ni kapacitet niti želju da obnovi sovjetsku hijerarhiju. Harding piše o tranziciji „iz haosa ali relativne slobode Jeljcinovih godina na „dirigovanu demokratiju“ vertikalne Putinove epohe“ i citira Valtera Litvinjenka, oca Aleksandra Litvinjenka: „Rusija je vertikalni sistem. Kao Sovjetski Savez. Samo Putin može da donese odluku o važnim pitanjima, kao Staljin. Bez Putinove saglasnosti to (trovanje njegovog sina) ne bi moglo da se desi“. Ali iako je nesporno da se „državni neprijatelji ubijaju, što je direktni rezultat njihovih profesionalnih delatnosti“, nije sasvim izvesno da je za ubistvo društveno savesnih novinara i advokata neophodan Putinov nalog.
To da je čuvena vertikalna struktura vlasti „izmišljotina“, kao što je rekao Aleksej Navaljni, jedan od organizatora masovnih demonstracija održanih 10. decembra, očituje se u korupciji koja je, prema Hardingu, „šestostruko uvećana pod Putinovom vlašću“. Izbegavanje regrutacije, registrovanje preduzeća, kupovina stana, upis na fakultet, polaganje ispita, oslobađanje od optužbe (nameštene ili osnovane), bolničko lečenje – sve ovo zahteva podmićivanje državnih službenika. Njihova tarifa je endemska, i ide do 50 posto državnih troškova, za sve, od oružja do gradnje autoputeva. To što su glavni igrači u „najvećoj korupcijskoj priči u istoriji čovečanstva“, kako to naziva ekonomista Anders Aslund, čuveni siloviki – „teškaši“: vojska, bezbednosne agencije itd. – najpouzdanije govori o odsustvu hijerarhije. U hijerarhiji, lokalni funkcioneri bi odgovarali svojim nadređenima u Moskvi. Ali nije tako.
Ako postoji ikakva vertikala u Putinovoj Rusiji, onda je to vertikala bezočnosti. Ako si oficir FSB, koji honorarno radi kao plaćeni ubica, možeš da ubiješ čoveka i ništa se neće desiti. Rutinska nesposobnost da se reše ubistva i sudski gone ubice, svedoči samo o zastrašujućoj nemoći države. „Putinov sistem lojalnosti u velikoj meri počiva na sklonosti njegove armije birokrata ka malverzacijama i primanju mita“, kaže urednik lista Moscow Times, koga citira Harding. Putin ne može da spreči zaposlene u javnom sektoru da uzimaju mito, kao što ne može da natera državne zvaničnike da svoju resornu odgovornost postave iznad lične pohlepe i posvete se opštem dobru.
Kao jedan od autora Guardianove knjige o Wikileaksu, Harding je bio u prilici da prikupi materijal o „koruptivnoj sprezi u srcu ruske države“. On citira izveštaj Džona Bejrla, američkog ambasadora u Moskvi, koji je napisao da „policija i ministarstvo unutrašnjih poslova uzimaju novac od malih preduzetnika, dok FSB uzima od velikih“. Ali čak i pored takve sporazumne podele terena, pripadnici raznih agencija ovo rade u sopstvenoj režiji, a ne u sastavu nekog zajedničkog projekta. U procurelim depešama stoji i optužba da „vlada više funkcioniše kao kleptokratija nego kao prava vlada“. Kao što je Harding sumirao, Kremlj je „privatni profitni posao, gde je krađa patološka navika“, i stoji na čelu „nefunkcionalnog političkog sistema… gde je često teško razlučiti šta su aktivnosti vlade a šta delovanje organizovanog kriminala“. FSB je opisan kao „u osnovi kriminalna organizacija, koja nudi zaštitu mafijašima i reketira velika preduzeća“.
Sve ovo je jednim delom tačno, ali se istorijski nepoznata priroda Putinovog sistema nazire tek kada se prisetimo, kao što nas Harding navodi, da je „sovjetski KGB bio podređen političkoj volji komunističke partije“. Kada se KPSSSR raspala, za sobom nije ostavila samo FSB i srodne agencije, već i čitavu konstelaciju druge „siročadi“, sasvim razvijenih i sada praktično samostalnih fragmenata razrušene države. U očajničkom, ali na kraju uspešnom pokušaju da prežive u nepoznatom okruženju, razne podružnice krenule su u potragu za novim sponzorima. Na primer, sovjetske psihijatrijske ustanove, koje su nekad služile za mučenje disidenata, sada primaju pune koverte novca od mladih Rusa koji bi na brzinu da se reše starih tastova i tašta, kako bi se domogli njihovih stanova. Politički su značajnije organizacije poput Gazproma, nekadašnjeg sovjetskog ministarstva za gas, sada ogromne netransparentne korporacije u kojoj ruska vlada ima većinski udeo, i Prokurature, koja i dalje obavlja svoje formalne tužilačke delatnosti, ali više ne mora da polaže račune nadležnoj ustanovi – odgovarajuća svota novca može biti dovoljna za pokretanje ili obustavljanje gonjenja.
Uprkos svojim brojnim neprijatnim susretima sa FSB, Harding ne veruje da „bezbednosne i policijske službe spadaju u Putinov domen“, ili da „postupaju po njegovom nalogu – one uživaju potpunu autonomiju“. Normalno je da će razne nezavisne agencije naletati jedna na drugu. Ministarstvo spoljnih poslova zastidelo se neočekivane odluke FSB da protera Hardinga, budući da je objavljena pred posetu ruskog ministra spoljnih poslova Londonu. „Ovakve stvari“, piše Harding, „trebalo je da nestanu iz Putinove racionalne, vertikalne države pruskog tipa“. Činjenica da nisu nestale, dokazuje da racionalna, vertikalna država pruskog tipa ne postoji.
Iz raznih izvora, uključujući i lična opažanja, Harding zaključuje da po celoj Moskvi „agenti FSB aktivno obijaju brave, postavljaju prisluškivače, džonjaju po stepeništima i koriste stanove patriotski raspoloženih komšija za špijuniranje svojih meta“. Ali ko im daje naloge? I sa kojim ciljem? Najlogičniji odgovor bio bi da je Veliki brat sišao s uma. Budući „nekompetentni, zbunjeni i dezorijentisani“, terenski operativci ove organizacije slepo prate školsku taktiku, bez strateškog usmeravanja s vrha. Zavirivši u mračnu ostavu FSB, Harding otkriva smetene špijune, koji kao da su zalutali iz neke hladnoratovske drame, skinute s repertoara pre dvadeset godina, a da im to nije javljeno. Oni se sigurno ne bave zaštitom dominacije Kremlja nad ostatkom zemje: prosto su nasledili „zanat“ i nemaju pojma šta bi drugo mogli da rade. Kvalitet novih regruta strahovito je loš. Viši oficiri navodno nisu bili impresionirani „traljavim“ Litvinjenkovim ubistvom. KGB je ovakve stvari obavljao „efikasnije i čistije pod rukovodsvom Jurija Andropova“. Rezultati FSB jednako su slabi u borbi protiv terorizma – možda jer su agenti preopterećeni reketiranjem velikih firmi.
Slična priča o rastrojstvu otkrivena je 2010. hapšenjem deset „špijuna“, koje je u SAD poslala Strana obaveštajna služba, podružnica KGB-a: „Izveštaj FBI na 55 strana otkriva, uz ponižavajuće detalje, koliko su se moskovski agenti amaterski i trapavo ponašali u Americi“, pisao je Harding u to vreme. To je bila slika i prilika postkomunističke Rusije: operacija u kojoj je tobožnja femme fatale Ana Čapman poslata na zadatak kao tajni agent, ličila je, piše Harding, na „stažiranje za dobro povezane potomke ruske elite. (Njen otac je visokopozicionirani ‘diplomatski službenik’)“.
Primeri ove vrste otkrivaju da institucionalnu lojalnost lako smenjuje rođačka. Privatizacija poseda u ekskluzivnom okrugu Rubljovka zapadno od Moskve, još jedan je primer ove pojave. „U sovjetsko vreme“, piše Harding, „generalima KGB posedi su ustupani na korišćenje, ali morali su da ih napuste kada se penzionišu“. Generali FSB koji su ove posede besplatno dobili od države 2003. i 2004, dobili su ih na svoje ime, pa su mogli da ih ostave svojim potomcima, umesto da ih bezlična birokratija preda njihovim regrutovanim naslednicima. Sveopšti nepotizam u raspodeli javnog vlasništva i lukrativnih položaja u vladi i državnim preduzećima predstavlja znak institucionalnog truljenja sistema.
I hroničnu borbu za vlast u samom Kremlju treba shvatiti u ovom kontekstu. Oktobra 2007, FSB je uhapsila generala Aleksandra Buljbova, zamenika šefa Federalne službe za kontrolu narkotika. Harding opisuje „nadrealni obračun njegovih telohranitelja i agenata FSB, koji su jedni na druge povadili mitraljeze“. Ali čemu takve potencijalno kobne rasprave? U najkraćem, sukobljeni birokratsko-poslovni klanovi otimaju se za unosne poslove. Ispod maske autoritarne restauracije, otkrivamo elitno raiderstvo, bespoštednu otimačinu gde se različite grupe bore da prigrabe svoj deo unosnih poslova. Pogrešan je utisak da danas unutar vladajuće elite gledamo sukob liberalnih reformatora i starih silovika. Čuveni buldozi koji se bore ispod žita nisu dosledni liberali i pohlepni silnici. To nisu dve frakcije, nego desetak, a njihov nesporazum nema nikakve veze sa ideologijom. „Naravno da ne postoje liberali i silovici“, uverava Belikovski Hardinga. „To nije podela na liberale i silovike. Ovde se radi o novcu i bezbednosti, i zaštiti tog novca. Ništa više. To su poslovni suparnici koji imaju iste ciljeve.“
Ako je ovo tumačenje ispravno, onda libido habendi (žudnja za novcem, Avgustin) mnogo bolje objašnjava ponašanje Moskve u proteklih deset godina, nego libido dominandi (žudnja za moći, Avgustin). U „neosovjetski imidž“ koji se projektuje na Putinovu Rusiju ne uklapa se biografski detalj da je i sam Putin „tipični postsovjetski biznismen“, čiji je mentalitet formiran dok je radio u kancelariji gradonačelnika Sankt Petersburga, početkom mafijaških i kriminalnih devedesetih. Malo slobodnije rečeno, Partija novca progutala je Partiju krvi.
Krv još uvek teče na severnom Kavkazu. Ali to ne dokazuje da Kremlj ima kontrolu nad zemljom. Tako nam ostaju razna ubistva koja su Putinovoj Rusiji donela reputaciju brutalne države. Moramo se zapitati da li bezobzirna ubistva previše radoznalih građana ukazuju na hijerarhiju vlasti ili na njeno nepostojanje. Možda je Aleksandra Litvinjenka ubila grupa bivših illi aktivnih agenata FSB, piše Harding, „koji su radili na svoju ruku da bi se otarasili nezgodnog izdajnika“. Sergeja Magnitskog sigurno su ubili „isti oni zvaničnici“ koje je razotkrio kao utajivače poreza. Čak i da su agenti FSB bili umešani u ubistvo advokata Stanislava Merkalova, usred bela dana, moguće je da su bili angažovani privatno, možda od strane prijatelja pukovnika Jurija Budanova, heroja ruskih nacionalista, osuđenog jer je zadavio jednu osamnaestogodišnju Čečenku. (Na svojoj poslednjoj konferenciji za novinare, Markelov je objavio da će uložiti žalbu na odluku da se Budanov pusti na uslovnu slobodu.) I tako dalje. O tome kako je njega tretirala FSB, Harding piše: „Moguće je da je neki milijarder bio nezadovoljan nečim što sam o njemu objavio, pa je prosto potplatio FSB da me najuri.“
Ali zar čak ni kontrola nad nacionalnom televizijom ne dokazuje Putinove autoritarne ambicije? Može se mnogo toga reći o ne sasvim demokratskoj ulozi privatnih televizija u ratovima oligarha devedesetih, i pokušajuma magnata poput Vladimira Gusinskog da se predstave kao zaštitnici slobode od autoritarizma. Ali cenzura pod Putinom ima drugačju svrhu od one u sovjetskom režimu. Nevolja snađe one novinare koji pišu o „sprezi FSB i mafije, i objavljuju priče o bogatstvu Putina i njegove ekipe“. Dokle god se kloniš „osetljivih pitanja, poput korupcije u najvišim krugovima“, verovatno će te ostaviti na miru, iako ismevanje visokih zvaničnika na nacionalnoj televiziji ne dolazi u obzir.
Devedesetih je emitovanje snimaka pijanog Jeljcina pokazivalo da je njegova vlada bila isuviše slaba da zastraši kritičare i natera ih na autocenzuru. Budući da je deviza „nikad ne otkrivaj slabost“ jedan od najvažnijih imperativa svakog hronično nesigurnog režima, Putinova vlada odlučila je da krene najjednostavnijim putem: da preuzme kontrolu nad glavnom pozornicom na kojoj bi se mogli otkriti njeni brojni nedostaci. Kremlj nije monopolizovao nacionalne vesti da bi nametao partijsku liniju, niti u nadi da će ubediti ciničnu i razočaranu javnost da proguta zvaničnu verziju događaja, već zato što se boji onoga što može uslediti ako ljudi vide da kritičari režima mogu da se izvuku pošto obelodane kriminalnu prirodu vladajućih krugova na nacionalnoj televiziji. Međutim, uloga interneta i društvenih medija nakon izbora 4. decembra pokazuju da potpuna kontrola televizijskog programa više ne može da zaštiti režim od poruge i mobilišućih efekata antikorupcionaških otkrića.
Pojednostavljeni neosovjetski narativ takođe odvlači pažnju od ključne odlike savremene Rusije: oštru podelu na one koji imaju mnogo i one koji nemaju ništa. Nestabilnost i beda „bogate zemlje pune siromašnih“ prikriva se poletnim statističkim podacima o BDP-u po glavi stanovnika i potrošnji domaćinstva, koji ništa ne govore o nejednakosti, mortalitetu, uništavanju životne sredine ili javne infrastrukture i javnih službi. Putinov sistem je, piše Harding, stvorio „najnejednakije društvo u istoriji Rusije“.
Da bi držali sirotinju na bezbednom odstojanju, najbogatiji Rusi žive u ekskluzivnim, ograđenim utvrđenjima, poput onih na putu Rubljovo-Uspenskoje nadomak Moskve. Ali budući da najkrupnije zverke među ruskim novobogatašima praktično ne poznaju državne granice, njihovi najvredniji posedi su na Zapadu. Među onima koji poseduju nekretnine u inostranstvu nalaze se brojni zvaničnici i službenici: „Ruski birokrati imaju kuće i porodice u Londonu, a njihova deca školuju se na Kembridžu i Oksfordu“. Zanimljiv je razlog zašto ova „vrlo čudna politička klasa“ traži ekstrateritorijalnu odstupnicu: „Drže svoj novac van Rusije jer niko od njih ne veruje u Rusiju i niko ne veruje u zvaničnu stabilnost. Svi oni znaju da ta stabilnost može da pukne već sutra“. Ne veruju u zvaničnu stabilnost jer su, kao njeni čuvari, svesni njenih ograničenja. I pored svih njihovih priča o „obnovi statusa supersile“, najviši ruski politički zvaničnici imaju strahovito „primitivnu misiju“, naime, „da iznesu novac iz Rusije, da pokupuju kuće izvan Rusije i da svojoj deci obezbede budućnost u inostranstvu“. Ruska bogataška klasa ima neodoljiv poriv da prebaci svoju imovinu u zemlje koje imaju budućnost. Oni nisu nepoverljivi zato što će vlada za koju rade jednog dana možda naložiti masovnu konfiskaciju. Naprotiv, zabrinuti su jer ta vlada nije dovoljno stabilna da zaštiti njihove investicije.
Takva nesigurnost porasla je u proteklih nekoliko meseci. Dosta pre decembarskih događaja, lokalni komentatori govorili su Hardingu da je Arapsko proleće „ozbiljno uplašilo“ Kremlj. I zaista, budući da ništa ne povezuje bogate i siromašne, ruska elita „strahuje da bi se sličan narodni ustanak mogao dogoditi i u njihovoj zemlji“. U svakom slučaju, niko ne može da tvrdi da se vybori bez vybora (izbori bez izbora) održavaju radi stimulisanja demokratije. Ruski građani savršeno dobro znaju da im povremeni izborni rituali ne obezbeđuju nikakvu kontrolu nad njihovim vladarima. Šta se onda postiže lažiranim izborima? U Rusiji (ali ne samo u Rusiji), potencijalni vladari ne dolaze na vlast samo zato što su popularni. Ponekad, vladari postaju kratkoročno popularni jer se veruje da imaju neku moć. Predvidiva tendencija građana da se udvorički okupljaju oko moćnika znači i da „popularnost“ sadašnjeg vladara može nestati preko noći ako se stekne utisak da on gubi vlast.
Ovo je košmar koji sada mori Putinove ljude. Pošto ne žele da pokažu bilo kakvu naznaku slabosti, svesni su da se podrška javnosti može veštački naduvati stvaranjem iluzije moći. Dugo su se oslanjali na teatralne manevre koji, koliko god bili laki za izvođenje, ostavljaju kod gledalaca impresiju da njihova vlada može sve. To je bio cilj popularnih fotografija Putina u akcionim pozama, kako doleće do zapaljene šume vatrogasnim avionom, baca na pod druge džudiste, turira Harley-Davidson, zabacuje mamac go do pasa, izranja iz mora sa „pronađenom“ grčkom urnom iz šestog veka, onesposobljuje tigrove puškom za uspavljivanje i pogađa sivog kita samostrelom. Sve ovo sastavlja njegov tim za odnose s javnošću, kako bi projektovao ono što je jedan američki diplomata nazvao Putinovim imidžom „alfa mužjaka“. Do sada su lažirani izbori funkcionisali na isti način. Za krađu izbora potreban je vrlo skroman administrativni kapacitet; ali pokradeni izbori omogućavaju korumpiranom režimu, nesposobnom da reši prave probleme, da imitira određeni stepen autokratskog autoriteta. Podizanjem neosovjetske fasade, zajedno sa besmislenim izborima, Putinov tim je možda pokušavao da izmami podršku za vladare koji su se pokazali nesposobnim da veliko bogatstvo ove zemlje iskoriste za dobrobit građana, a ne da ga strpaju u džepove. Ovaj režim preferira „dirigovanu demokratiju“, ne zato što ona simulira demokratiju, nego zato što simulira dirigovanje. Može li interno sukobljena, društveno izolovana i grabljiva oligarhija da se održi na vlasti uz minimalnu upotrebu nasilja, sada kada izborne prevare više nisu od korisiti? Predstojeći predsednički izbori, zakazani za 4. mart 2012, verovatno će dati odgovor na ovo predugo odlagano pitanje.
Prikaz knjige Luke Hardinga: Mafijaška država – kako je jedan novinar postao neprijatelj brutalne nove Rusije (Mafia State: How One Reporter Became an Enemy of the Brutal New Russia), Guardian, 2011.
Stephen Holmes, London Review of Books, 05.01.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 30.12.2011.
