Ako pogledamo unazad, ovo nije iznenađujuće. Razumevanje toga što se dogodilo pomoći će nam da shvatimo kako se u Srbiji donose odluke i koje su njihove trajne karakteristike. Najočiglednije je bilo to što je guverner od poslednje depresijacije valute bio izložen konstantnim i prilično žestokim napadima. Vlada i predstavnici poslovnog sektora bili su besni jer centralna banka nije snažnijim intervencijama održavala stabilan kurs dinara na svetskoj berzi valuta. Čak je i relativno mala depresijacija od oko 6 do 7% poremetila likvidnost velikih kompanija u poslovnom sektoru. To otkriva veliki problem ove privrede: slab bilans korporacija. One imaju problem sa likvidnošću, a možda i sa solventnošću.

Pažljivija analiza pokazuje da je monetarna politika očigledno prouzrokovala probleme u odnosu privrednika i vlasti. Oslanjanje na dirigovani kurs i na snažne intervencije centralne banke pokazuje uverenje vlade i vodećih preduzetnika da se kursni rizik mora nacionalizovati i da taj rizik treba da preuzmu poreski obveznici. To se odvija na dva načina – kroz ubrzavanje inflacije i povećanje javnog duga. Inflacija je potrebna jer su sadašnji poreski prihodi nedovoljni. Zapravo, oni su na početku godine razočaravajuće niski. Uz to, od vlade se očekuje da se zaduži i da onda subvencioniše poslovni sektor. U sadašnjim deflatornim uslovima, depresijacija ne utiče mnogo na rast cena, ali zato poskupljuje zaduženje. Stoga se sužava prostor za pomoć poreskih obveznika posustalom korporativnom sektoru. Zbog toga je prisni odnos preduzetništva i politike u krizi.

Međutim, na suštinskom nivou, zategnuti odnos vlade i centralne banke jeste posledica različitih mera koje se u Srbiji smatraju normalnim: fiskalna politika, koju treba shvatiti kao čistu politiku, dominira nad monetarnom politikom. Guverner treba da razmišlja o politici samo pred reizbor, a stranke u vladajućoj koaliciji moraju da misle o rejtingu sve vreme. Novac im je potreban za kupovinu glasova i podrške. Ali nezavisna monetarna institucija sprečava političku raspodelu novca i subvencija i kontrolu cena, zato što bi se to odrazilo na kurs, ukoliko centralna banka ne želi da troši svoje devizne rezerve.

Dakle, iz ove perspektive, guverner je morao da ode jer je počeo da ispoljava znake nezavisnosti. To ne treba pojednostavljivati. Guverner nije imao mnogo izbora, morao je da zauzme čvrst stav jer bi u suprotnom rizikovao da potpuno izgubi kredibilitet. Uzrok toga je relevantan jer otkriva stanje srpske privrede. Depresijacija valute je posledica smanjenog dotoka deviza – novac odlazi iz Srbije. Guverner je mogao da potroši devizne rezerve i da uvede državu u još dublju krizu. To ne bi bila naročito blistava stavka u njegovoj biografiji. Zato je odlučio da se povuče.

Naravno, svi ovi problemi i način rada sačekaće i novog guvernera. On će po svoj prilici u početku podržavati vladine mere. Zatim će, kako nas uči istorija, pred njim biti dve mogućnosti: da radi na potpunom uništenju kredibiliteta centralne banke ili da manje-više dobrovoljno podnese ostavku. Sadašnji guverner je izabrao ovo drugo, kao i mnogi pre njega.

 
Vladimir Gligorov, CorD Magazine, April 2010.

Preveli Ivica Pavlović i Sonja Mušicki

Peščanik.net, 04.04.2010.