Kakva je samo bila uzaludna petooktobarska nada da će doći dani kada neće nastati opšta pometnja i prekid u saobraćaju zbog dolazaka, prolazaka i ostanaka naših i međunarodnih političara. Mislila sam da je Miloševićev doček Lukašenka bio poslednji u toj demonstraciji bahatosti, razmetljivosti i siledžijstva.

Koliko je samo priče bilo oko dočekivanja Josipa Broza sa zastavicama i puštanjima iz škole, uz pionirsku maramu i gardu u plavom, sa belim rukavicama. U vreme hladnog rata, tačno. Sa svim okorištavanjima iz takve situacije, i to je tačno.

Koliko su samo nacionalni i “građanski” krugovi mrzeli tu ceremoniju, doček po zadatku i naredbi. Kakav je to bio predmet ismevanja! Na tome su podignute gomile disidentske literature. Na ismevanju toga bivalo se tako popularnim u bifeima beogradskih pozorišta. Svi izdanci toga podsmeha prekjuče su stali u red mirno usred opšteg kolapsa saobraćaja, i dočekali Ruse s novim paketom mera, uključujući i besramno pljuvanje po ubijenom čoveku i premijeru koji se usudio da bude “menadžer” petooktobarskih promena.

Eto šta je proisteklo iz opšteg, našeg i međunarodnog uverenja da demokratski nacionalist, ili nacionalni demokrata, “samo tako”, kako je popularno reći, može da bude onaj koji će odgovarati većini. Svi drugi predstavljali su manjinu. Nikada nismo saznali sadržaj razgovora Vojislava Koštunice i Igora Ivanova u petooktobarskim danima.

Dug je bio rad na otimanju slobode u prilog neotimanja teritorije i na uspostavljanju ucene da je onaj koji je protiv nas, protivan i interesima zemlje.

Rado se prisećam analize Bogdana Bogdanovića o mitu i ritualu. Odnosio se upravo na proslave Titovog rođendana. U određenom času mit je počeo da se prazni, pa je i ritual postajao obesnažen. Hoću reći, sahrana Zorana Đinđića, sa tom količinom sveta na ulicama i u pratnji, sa svečanom tišinom, sa harmonijom i redom koji zadaje tragična radnja, podigla je sve ono bolje u ljudima. Bio je to čin krajnjeg osvešćenja i sposobnosti empatije. Sećate se, govorilo se “kako nijedan pikavac” nije bačen na beogradske ulice. Zato što su se u tom času udružili mit i ritual.

Šta se u međuvremenu “događalo”? I ko je odgovoran? Za tugu, ponos i čast naroda. “Neobrazovanog” i “primitivnog”, kako umeju da kažu predstavnici elita koje, kako vidimo, nikako ne veruju u neposrednu demokratiju, već u prevaspitavanje naroda u duhovnom smislu, šta se dogodilo u međuvremenu, otkako je pojam duhovnosti zamenio pojam kulture.

Svi koji ste bili ovde sećate se da je i u vreme intervencije Nato 1999, u vreme najveće homogenizacije naroda, bilo protesta, da je svuda vladala target inscenacija. Ne sećam se da je bilo lomljave izloga i spaljivanja i demoliranja ambasada. Krša i loma, ranjavanja, ubistava i haosa bilo je u vreme kontramitinga Slobodana Miloševića i ugušivanja demonstracija 1996-1997. Pa sada spojite kontinuitet i diskontinuitet tipa vlasti i toka “događanja naroda”.

Šta je učinjeno sa samoosećanjem građana ove zemlje?

Da li je zvanični miting “Kosovo je Srbija”, bivao više nalik ispraćaju Slobodana Miloševića ispred Doma Narodne skupštine, ili je emanirao stvarnu ranjivost integriteta i identiteta naroda u tragičnoj situaciji? Da li je to bilo ispunjenje istorijskog zadatka. I da jeste, kako su se onda mogle “događati” “neželjene radnje”? Šta je središte toga rituala? Mit ili interes, sudbina ili politika? Stvarna emocija ili manipulacija, istina ili organizacija? I kakav je vrednosni sistem u pitanju kada ishodi nasiljem? I da li je time podignut ili ponižen ponos naroda? I u kakvoj je vezi moleban sa varvarstvom? Ako su to paralelni svetovi, zašto su se u istoj noći spojili. Ako stvarno verujemo, zašto su nam deca takva? Ko i kako je izazvao osećanje da je krađa legitimna, da se beda da ublažiti krađom, otimanjem… Ko je te noći “Kosovo je Srbija” najviše hteo da otme za svoju vlast u kojoj je svako pitanje o legitimetu i legalitetu takve uzurpacije ravno prodaji nacionalnih interesa, dok ćemo se za klasne već postarati izgonom svega što je zakonito i od stvarnog interesa za građane. Pa da ostanemo sami i u zagrljaju spasilaca reda.

Kič i nasilje tako su dugo negovani i odgajani u krilu “duhovnosti”, tako su dugo trovali identitet i suverenitet naroda i pojedinca, da je čas moguće okomice postao izvor traume. Dok je kontrolni punkt sa Kosovom, kojeg i zvaničnici i propaganda već dugo nazivaju granicom, to uistinu i postao.

Ko ima najviše interesa iz inauguracije teze “Ja vama Jasenovac, a vi meni Blajburg”, ili “Vi meni 5. oktobar”, a ja vama “Kosovo je Srbija”?

 
Danas, 27.02.2008.

Peščanik.net, 26.02.2008.

Leave a Reply