Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Nije bilo nijednog razloga da osuđeni ratni zločinac pomisli da ne treba da skače po hrvatskoj zastavi i psuje članove hrvatske delegacije. Iživljavanje nad opozicionom poslanicom bilo je nešto poput taktičke vežbe i provere koliko daleko može da ide u svojoj zločinačkoj obesti. Pošto mu se bez oklevanja stavilo do znanja da nema kaznenih posledica za njegovo varvarsko ponašanje u skupštini dok god su mu arbitrarno izabrane mete po volji režima – on naprosto nema razloga da obuzda svoju besprizornost.

Potpredsednica vlade i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost juče je dramatično upozorila da je od početka godine u Srbiji ubijeno 18 žena, što je više nego u istom periodu prošle godine. Propustila je da kaže da su te žene ubijene iako je proletos stupio na snagu novi zakon o zaštiti žena od nasilja i to kao reakcija na prošlogodišnji veliki broj ubijenih žena. Budući da zakon očito ne daje rezultate, ona je pozvala da se „celo društvo okrene borbi protiv rodno zasnovanog nasilja“. I ni reč, a kamoli osudu, nije rekla o nasilju nad opozicionom poslanicom u parlamentu.

Predsednik Administrativnog odbora objasnio je juče kolegama iz opozicije da on nema šta da kaže o iživljavanju ratnog zločinca nad jednom opozicionom poslanicom. „Ja nisam policajac, šta ja znam ko je nešto pisao“ – tako je rekao.

Predsednica parlamenta je takođe bila duhovita – „Nisam bila u sali, nisam videla“, rekla je. Ali nije propustila da doda kako je i sama često bila žrtva i prozvala kolege iz opozicije što je tada nisu zaštitile. Čime je praktično i ona odradila uvodnu vežbu za jučerašnje skakanje po hrvatskoj zastavi. Naime, iživljavanje osuđenog ratnog zločinca nad opozicionom poslanicom ona je praktično opravdala kao zasluženu odmazdu: „Kada ne osudite nešto što se očigledno desilo, otvarate vrata da se to nastavi“ – (novo)radikalsko opravdavanje zločina u svom sažetom i ogoljenom vidu.

Tako je praktično postavljena scena za jučerašnji još jedan obični dan. Na prvi pogled, kao da je juče ipak sve bilo drugačije nego dan pre. Čitav državni vrh skočio je u zaštitu hrvatske delegacije sa predsednikom hrvatskog parlamenta na čelu. Odmah su se oglasili i predsednica vlade i predsednica parlamenta, a na kraju i Vučić lično. I svi su kao osudili necivilizovano ponašanje osuđenog ratnog zločinca. Reakcija je bila trenutna, jednoglasna i tobože oštra, da je za trenutak u drugi plan otišao izostanak slične reakcije na događaj od utorka.

Ali, stvari su brzo došle na svoje mesto. Predsednica srpskog parlamenta je istovremeno sa osudom pustila u pogon i pomenuti (novo)radikalski mehanizam tobože opravdane odmazde: „Incidenti i provokacije ove vrste, bilo da se dešavaju ovde u Beogradu, ili u Zagrebu, kao što je bio slučaj prilikom nedavne posete predsednika Republike Aleksandra Vučića, ne mogu i neće dovesti u pitanje čvrstu rešenost Srbije da gradi i unapređuje dobrosusedske odnose sa Hrvatskom“.

A potom je i Vučić objasnio da je, sasvim očekivano, on u stvari najveća žrtva: njemu su u Zagrebu radili mnogo gore stvari od ovoga što je uradio osuđeni ratni zločinac. Pa mu nije jasno zašto je hrvatska delegacija prekinula svoju posetu i vratila se nazad u Zagreb, kada je on tamo uprkos svemu, eto, ostao. „Vređali su me, nazivali su me četnikom, nazivali su me najpogrdnijim imenima. Meni to nije bio dovoljan razlog za napuštanje Zagreba, jer sam smatrao da je vrlo važno da razgovaramo“, izjadao nam se po ko zna koji put nesrećni Vučić.

Neće on reći, naravno, da mu se to dogodilo na ulici, a ne u hrvatskom parlamentu: parlament je znatno lakše obezbediti od ulice, morao bi to da zna ovaj koordinator službi bezbednosti. Zato su jučerašnji incident u skupštini, kao i ratni zločinac kao njegov glavni protagonista tako indikativni. Ratnog zločinca mogli bismo u stvari videti samo kao strašilo na režimskom povocu. Poruka je bizarna: svako za koga pomislimo da nam je učinio nešto nažao – šalje poruku ovdašnji režim – bili to političari iz opozicije ili navodno loši domaćini iz Hrvatske, postaće meta naše odmazde. A izvršilac će biti ratni zločinac.

Peščanik.net, 19.04.2018.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Moj intervju sa Vučićem (nedostaju odgovori)

Viktor Ivančić – Vojo i Njonjo

Nemanja Stjepanović – Radikali napadaju

Dejan Ilić – Običan dan


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).