Dani Karavan, Put mira
Ako izgleda kao patka (uplašeno), ide kao patka (širi strah i uznemirenost), oglašava se kao patka (širi pretnje) – onda to mora biti patka (uplašena i ona koja plaši). Ga-ga-ga, Benjamin Netanjahu je ponovo izgakao svoj govor zastrašivanja na sednici AIPAC-a1 u utorak, ponovo dokazujući da u Izraelu nikada nije bilo ovakvog državnika kao što je on, koji je izgradio karijeru na strahu. U pitanju je rekord od impresivnih deset godina pretnji, bez prestanka.
“Gospodin teror” se sada pretvorio u “gospodina Iran”. Sećamo ga se i kako se uplašio svinjskog gripa, zastrašio javnost i dao instrukcije da se svaki građanin vakciniše. To je koštalo 450 miliona šekela (oko 70 miliona evra), a deo tih vakcina još uvek stoji neiskorišćen od 2009.
Lideri koji seju strah karakteristični su za nedemokratske režime; međutim, i u Izraelu ova roba ima prođu – pogledajte Netanjahuov slučaj. Šta on ima da ponudi Izraelcima osim straha? I šta će biti pošto se na ovaj ili neki drugi način prevaziđe sadašnja opasnost? Da li će se on opet inficirati istim virusom? Izmisliće nešto novo? I šta ćemo sa gubitkom nade u promene? Mlada osoba koja se rodila u Izraelu pre tridesetak godina, rasla je uz Netanjahuove kampanje zastrašivanja: terorizam, epidemije i nuklearna opasnost. I ništa van toga.
Netanjahuov govor je 46 puta prekidan burnim aplauzom. Netanjahu zna zašto je održao takav govor u AIPAC-u, domu američkog jevrejskog konzervativizma, nacionalizma i desnice. To je njegova Amerika, njegov izborni okrug i tamo ga vole. “Vau, pa ovo je kao u Knesetu”, primetio je posle prvih ovacija. Međutim, ako Netanjahu u svom govoru kaže da više voli rakete nad Tel Avivom od nuklearne bombe u rukama Irana, onda bi trebalo da skupi hrabrost da održi taj govor u Tel Avivu, gde će te rakete zaista i pasti, a ne u jevrejskoj Americi, koja slepo, po automatizmu i zatrovanog uma odobrava njegove reči, mada njoj samoj ne preti nikakva opasnost.
Mladi Tel Aviva imaju pravo da čuju plan predsednika vlade pre nego što ga čuju stanovnici staračkih domova na Floridi; ali ostavimo sada geografiju. Netanjahu se ponovo vratio istoriji. Ponovo je iz arhiva izvukao dokumente o Holokaustu i mahao njima kao prosjak štapom. Pre dve godine, u Ujedinjenim nacijama je izvukao mape Aušvica, a prekjuče pisma jevrejske zajednice u Americi. I poruka je preneta: mi smo na pragu novog Holokausta.
Upoređivati nacističku Nemačku sa Iranom, Minhen sa Teheranom znači obezvređivati Holokaust. Međutim američki Jevreji to vole: neprikladnu upotrebu sećanja na Holokaust.
I u Izraelu to vole – prema istraživanju koje je sproveo Izraelski institut za demokratiju, a koje je objavljeno u Haaretzu pre dva meseca, 98% Izraelaca je odgovorilo da im je sećanje na Holokaust vodeći princip u životu.
To je rezultat Netanjahuovih govora. Međutim, šta je sa periodom od 1944. do 2012. godine? Šta se dogodilo između Hitlera i Ahmadinedžada? Zar opasnost od nuklearnog oružja nije dovoljno strašna, nego moramo da prizivamo i Holokaust da je pojača? Zar nije već dosta toga da “uvek iznova ima onih koji bi da unište jevrejski narod”, o čemu je Netanjahu opet deklamovao u utorak?
Moramo se zaustaviti i reći: opasnost od Irana je stvarna i ozbiljna. Izrael ima sredstva da spreči Iran da upotrebi nuklearno oružje, na način koji bi Iran odveo pravo u samoubistvo. I Teheran to zna.
Naravno da moramo učiniti sve da bismo sprečili Iran da upotrebi bombu, ali ne pomoću mesijanskih vođa, koji sebe proglašavaju spasiocima Izraela i dijaspore od još jednog Holokausta, koji nije na pomolu.
Međutim, većina Izraelaca veruje u Mesiju, zar ne? Oko 55% ispitanika u gore pomenutom istraživanju izjasnilo se pozitivno. I šta smo dobili? Predsednika vlade koji plaši narod, narod koji veruje u dolazak Mesije, pri čemu Netanjahu sebi dodeljuje ulogu Mesije, koji, uzgred budi rečeno, nikada nije došao.
Haaretz, 08.03.2012.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 09.03.2012.
HOLOKAUSTIZRAEL / PALESTINA
