Dvanaestog septembra, 58 odsto Turaka glasalo je za izmenu ustava svoje države. Međunarodna zajednica, uključujući Evropsku uniju i SAD, pozdravila je rezultat referenduma kao pobedu demokratije u Turskoj. Koliko god taj optimizam bio dobronameran, bojim se da je zasnovan na suštinskom nerazumevanju prirode referenduma. Da bih ovo objasnio, krenuću od jedne neobične polazne tačke: od Nju dila Freklina Delano Ruzvelta.
Pošto je bivao sve nezadovoljniji brojnim odlukama Vrhovnog suda, koji je njegove nju dil programe smatrao neustavnim, Ruzvelt je 1937. godine predložio zakon o reorganizaciji pravosuđa. Iako je zakon trebalo da modernizuje čitavo federalno pravosuđe, najznačajnija i najkontroverznija odredba zakona ovlastila bi predsednika da imenuje šest dodatnih sudija Vrhovnog suda. Svrha ovog zakona, koji nije usvojen, bila je očigledna: ako bi se većina sudija protivila predsednikovoj politici, onda bi on jednostavno povećao broj sudija i tako kreirao većinu koja bi podržala nju dil. Njegovi tadašnji protivnici su to nazvali planom za pakovanje suda, a taj naziv danas koriste i istoričari.
Vraćamo se na današnju Tursku i njen podjednako neposlušni Ustavni sud. Ali prvo da opišemo kontekst. Partija pravde i razvoja (AKP) na vlasti je od 2002. Pod rukovodstvom premijera Erdogana, ova stranka se temelji na političkom islamu, ali zastupa principe slobodnog tržišta i zalaže se za članstvo Turske u Evropskoj uniji. U predizbornoj kampanji 2007, AKP je predložila ustavnu reformu, sa objašnjenjem da ustav iz 1982. godine – koji je napisan i ratifikovan posle vojnog puča, ali je od tada stalno menjan – više ne odgovara potrebama turskog naroda. Počeo je rad na izradi novoga ustava, ali je jedno pitanje ubrzo postalo centralno u javnoj raspravi: pitanje zabrane nošenja islamskih marama na univerzitetima i u drugim državnim institucijama. Početkom 2008, AKP je sa izrade novog ustava prešla na novi plan izmene starog, kako bi se ukinula zabrana nošenja marama. Amandman je stavljen na glasanje u narodnoj skupštini, gde je izglasan sa dovoljnim brojem glasova, zahvaljujući podršci ključne opozicione partije.
Usledilo je nešto vrlo značajno.
Postavljeno je pitanje zakonitosti amandmana pred Ustavnim sudom, sa objašnjenjem da se njime krši član 2 ustava, koji propisuje karakteristike turske republike. Prema ovoj ključnoj odredbi „Republika Turska je demokratska, sekularna i socijalna država koja počiva na vladavini prava”. Štaviše, u članu 4 se navodi da se amandmani na član 2 ne mogu predlagati, a kamoli usvajati (ovo je standardna zaštitna klauzula, slična članu 89 francuskog ustava, kojom se zabranjuju ustavni amandmani sa ciljem promene republikanskog oblika državnog uređenja Francuske). Ukratko, efekat člana 2 i člana 4 je to da je državni sekularizam – izuzev u revoluciji – nepromenjiv ustavni princip u Turskoj. Po mišljenju Ustavnog suda, amandman o maramama je bio nespojiv sa ovim principom i morao je biti ukinut.
Ubrzo nakon sudske odluke, glavni tužilac apelacionog suda zatražio je od Ustavnog suda da zabrani AKP, tvrdeći da je ova stranka postala „centralna sila u borbi protiv sekularizma“. Amandman o maramama je, naravno, bio važna stavka. AKP se jedva provukla. (Njihovi prethodnici, Partija blagostanja, nisu bili te sreće: Ustavni sud je zabranio partiju 1998. pod istom optužbom, a odluku je kasnije potvrdio i Evropski sud za ljudska prava).
Tako se 2008. godine premijer Erdogn našao u sličnoj situaciji kao Ruzvelt 1937. Suprotstavio mu se jedan moćan sud, koji se, bar se njemu tako činilo, oštro protivio njegovoj politici. Septembarski referendum bio je njegovo rešenje, koje je u suštini bilo isto – iako je metod bio drugačiji – kao i Ruzveltov: premijer će jednostavno povećati broj sudija. Zato je raspisao referendum o članu 146 ustava iz 1982. Ako se usvoji, broj sudija Ustavnog suda bi bio povećan sa 11 na 17, a nove članove bi imenovao predsednik (jedan od osnivača AKP) i potvrđivala prosta većina u skupštini (gde AKP ima ubedljivu većinu). To je bio Erdoganov plan za pakovanje suda.
To je, po meni, bila suština referenduma. Ali turski narod nije mislio na to kada je glasao. Zašto?
Prvo, referendum je bio postavljen tako da se jednim glasanjem izjašnjavalo o 25 sasvim različitih ustavnih amandmana. Velika većina ovih amandmana ticala se mera koje bi Tursku približile Evropskoj uniji: zaštita dece, žena, starijih i invalida; uvođenje ombudsmana; formiranje ekonomskog i socijalnog saveta; prava na kolektivni ugovor za državne činovnike i zaštita podataka. Dakle, ko je želeo da glasa za evropske amandmane morao je da glasa i za druge, poput amandmana o povećanju broja sudija, koji nije imao nikakve veze sa priključenjem Turske Evropskoj uniji. To je urađeno uprkos jasnim instrukcijama Venecijanske komisije, savetodavnog tela Saveta Evrope, čiji je Turska član: „birači se ne smeju pozivati da se istovremeno izjašnjavaju o međusobno nepovezanim pitanjima“.
Drugo, jedan od 25 predloženih amandmana odnosi se na ustavni član (privremeni član 15) kojim se zabranjuje sudski progon vinovnika vojnog puča iz 1980. Iako su mnogi građani pozdravili promenu vlasti u to vreme, puč i njegove posledice izazvali su unutrašnji razdor. Može se slobodno reći da čak ni oni koji su tada podržavali vojno preuzimanje vlasti sada ne bi pristali na puč. Takođe se može reći da je AKP iskoristila predlog ukidanja privremenog člana 15, uz neke dodatne amandmane o odnosu vojnih i civilnih sudova, kao središnje pitanje svoje kampanje za referendum. Pozitivan glas na referendumu značio je privođenje pravdi pučista, među kojima su i sada penzionisani istaknuti generali. Neki visoki funkcioneri AKP su otišli još dalje: ako glasate „ne“, to znači da ste „darbeci“ – neko ko učestvuje u vojnim pučevima ili ih podržava. Bila je to jednostavna, možda i neodgovorna, ali izuzetno efikasna strategija. (Naravno, još uvek je neizvesno da li bilo kome od pučista sada može da se sudi, uprkos ukidanju privremenog člana 15: prema jednom tumačenju zastarelosti, inače vrlo ironičnom, vreme za podizanje optužnice protiv pučista isteklo je 12. septembra 2010, baš na dan referenduma.)
Na kraju, ni političke kampanje uoči referenduma, a ni izveštaji medija nisu imali za cilj informisanje javnosti o značaju ovih amandmana. Najvažnije je bilo obezbediti podršku premijeru Erdoganu ili Kemalu Kiliçdaroğluu, novom lideru Republikanske narodne stranke (CHP), partije levog centra, koja se protivila amandmanima. Kao glavna opoziciona stranka, CHP je imala dosta problema poslednjih godina; često je predstavljaju kao izdanak turske „duboke države“, grupe koju čine zvaničnici u državnoj birokratiji, pravosuđu i delovi vojnog establišmenta, koji već godinama sebe doživljavaju kao čuvare sekularizma u Turskoj. Mnogi pripadnici ove struje su sumnjičavi, a ponekad se i žestoko protive reformskom pravcu jedne vlade koje svoj koren ima u političkom islamu. Ovaj referendum je pružio priliku novom lideru CHP-a da pokaže turskom narodu da njegova partija, iako se protivi referendumu, može da govori u ime cele Turske, a ne samo u ime tzv. sekularne elite.
Ova tri faktora zajedno prikrivaju pravo pitanje koje je trebalo da bude postavljeno građanima Turske: premijerov plan za pakovanje suda.
Činjenicu da je skoro 60 odsto birača na referendumu glasalo za usvajanje amandmana premijer Erdogan je shvatio kao dokaz poverenja javnosti. Ovaj rezultat je i g. Kiliçdaroğlu protumačio kao uspeh. Tvrdi se da je on zaslužan za energičnu kampanju, za razdvajanje partije CHP od odbrane sekularne tradicije Turske i za pokretanje procesa samoobnove unutar stranke. Slažem se.
Međutim, ne mogu da se složim sa pretpostavkom, u koju veruju neki u Turskoj i mnogi u inostranstvu, da je ovaj referendum pozitivan korak za Tursku uopšte, a konkretno za razvoj njene demokratije. Nije. Ovaj referendum ne predstavlja neuspeh zbog svog rezultata, već zbog načina na koji je sproveden. Vrlo je moguće da bi ishod bio skoro isti da je biračima objašnjeno o čemu se izjašnjavaju ili da im je data prilika, kao što je trebalo, da se o svakom pitanju izjasne zasebno. To ne možemo znati. Ali znamo da onima koji su glasali „za“, kao i onima koji su glasali „protiv“ nije pružena prilika da razmisle, da debatuju i da se izjasne o najvažnijem pitanju zbog kojeg je referendum i raspisan: o premijerovom planu pakovanja suda.
Posledica je to što je Turska danas podeljenija zemlja nego što je to bila pre referenduma. Ako se budućim ustavnim reformama želi postići demokratizacija Turske i ojačati jedinstvo njenih građana, onda političari – iz svih partija – moraju da uključe javnost u raspravu o pravim reformama, umesto što igraju na kartu dugogodišnjih unutrašnjih podela. Gradeći novi ustav naše države, moramo voditi računa da je njegov cilj izgradnja udonog doma za sve Turke. Ovim referendumom to nije postignuto.
Can Yeginsu, NYRBlog, 22.09.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.09.2010.
