Nacistički grafiti na fasadi porodične kuće dr Mirjane Hercog.

Grupa mladića izazvala incident na koncertu benda Eyesburn, pozdravljala nacističkim pozdravom i polomila trombon.

Napadnut tamnoputi fudbaler čačanskog Borca.

Incident na izložbi Krv i med u čačanskom Domu kulture.

Navijači čačanskog Borca sa kapuljačama Kju kluks klana pozdravljali nacističkim pozdravom i vređali nigerijskog fudbalera Majka Tevanjera.

U porti čačanske crkve izložen transparent: Radovan Karadžić u Čačku.

Napadnut fudbaler iz Gane Solomon Opoku.

Zapaljena albanska zastava na gradskom trgu u Čačku.

Ovi novinski naslovi pokazuju koliko se promenio (ili nije) ovaj grad, koji je tokom devedesetih, naročito posle lokalnih izbora 1996, bio sinonim otpora režimu Slobodana Miloševića. U vreme formiranja kolacije Zajedno, Velimir Ilić, tadašnji predsednik čačanske opštine, nazvao je Čačak najzdravijim demokratskim tkivom Srbije. Kada je u najužem centru Čačka 1998. na smrt pretučen radnik Vitko Dekić, samo zato što nije mogao da pruži validan dokaz da je Srbin, to je tumačeno kao puka obest alkoholisanih mladih ljudi. U to vreme na grafite sa jasnim rasističkim porukama ili na nacističke simbole u Čačku niko nije obraćao pažnju, jer je prioritet bilo rušenje Slobodana Miloševića. Onda je đavo došao po svoje.

Kada je na fudbalskim stadionima prestalo skandiranje – Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane – gnevni i neobuzdani mladi ljudi, kako su ih zvali, svoj gnev i neobuzdanost usmerili su na Rome, Jevreje, igrače koji su u čačanski Borac došli iz Afrike i sve koji se ne uklapaju u koncept nacionalno i rasno čiste Srbije.

Velimir Ilić se preko noći od promotera demokratije preobrazio u čačanskog kneza, koji ne bira reči i sredstva u obračunu sa svima koji se ne slažu sa njegovim konceptom domaćinske Srbije. Medijski napadi na političke protivnike, njihove porodice i novinare vremenom su postale prepoznatljiv manir magistra Ilića – bilo da je reč o porodici Radmile Hrustanović, ispitivanju nacionalnog porekla Miloljuba Labusa, uvredama na račun Verice Barać, Nebojše Čovića, Zorana Đinćića, Olje Bećković… Došlo je i do fizičkog nasrtaja na novinara novosadske televizije Apolo.

Paljenje albanske i pokušaj uništavanja turske zastave, istaknutih na trgu u Čačku u čast učesnika velike balkanske izložbe pod naslovom Zemlja, knjiga, mape – bio je samo nastavak onoga što su pre godinu dana započele gradske vlasti. Kada je sa gradskog šetališta uklonjen rad italijanskog umetnika Luke Vitonea sazdan od crnih zastava sa romskim točkom i citatima italijanskih slobodnih mislilaca, to je obrazloženo nepostojanjem dozvole da se rad izloži, iako je on bio deo 24. memorijala Nadežde Petrović.

Posle skandala sa zastavama, jedino se policija oglasila saopštenjem u kome se navodi da su uhapšena tri lica koja su pokušala da unište zastavu Turske, a da se za onima koji su zapalili albansku intezivno traga. Svi ostali ćute – i gradska vlast i vladajuće partije i opozicija.

Čačani, čiji su preci podigli spomenik žrtvama Prvog svetskog rata sve četiri konfesije, nisu zaslužili ovo ćutanje.

 
Autor je novinar Radio Ozona i Čačanskih novina

Peščanik.net, 03.11.2008.

Leave a Reply