Papirna armija

Posle avgustovskog rata s Gruzijom, kada se Rusija obrela praktično sama, bez saveznika i u međunarodnoj izolaciji, predsednik Dmitrij Medvedev je više puta javno apelovao na to da se naš jedini postojeći vojni savez Organizacija dogovora o zajedničkoj bezbednosti (ODZB)^[1] ojača tako da ni po čemu ’ne bude lošiji od vojnog saveza NATO’.

Sekretrijat ODZB se trudio koliko je mogao da usaglasi ambiciozne planove za osnivanje jakih višenacionalnih vojnih jedinica. Među prvima je KSOR, koji bi u svom sastavu trabalo da ima 15-20 hiljada odabranih ljudi, pripadnika desantnih trupa i jedinica za specijalne operacije. Bilo je planirano je da se u nedelju, 14. juna u Moskvi, na samitu ODZB utvrdi i potpiše sporazum o KSOR. Ali sporazum su potpisale samo Jermenija, Kazahstan, Kirgizija, Rusija i Tadžikistan. Uzbekistan se uzdržao, a Belorusija nije ni prisustvovala na samitu. Bojkotovala ga je u odgovor na embargo za uvoz mlečnih proizvoda iz Belorusije uveden od strane Moskve i objavila da su odluke i saglasnosti donete na samitu ’nelegalne’. Medvedev se uvredio,  jer Aleksandar Lukašenko ne samo da nije doputovao u Moskvu, nego mu se čak ’ni telefonom nije javio’.

Ministarstvo inostranih poslova Rusije je objavilo da je beloruski demarš nebitan, a da su zaključci samita i sporazum potpisan u Moskvi legalni i pravosnažni. Ali izgleda da je ovoga puta Belorusija u pravu. Bilo koji vojno-politički savez suverenih država po definiciji je zasnovan na pravilu po kome se rešenja donose koncenzusom, odnosno da sve članice imaju pravo veta. Najuspešniji i najmoćniji vojno-politički savez današnjice NATO, organizacija s kojom Medvedev pokušava da upoređuje ODZB, funkcioniše na osnovu poštovanja baš tog prava. Pravo veta u jednom savezu omogućava da male države usaglašavaju svoje interese sa interesima velikih. U pravilima koja regulišu procedure rada u ODZB, takođe je upisano pravo veta. Odluka našeg rukovodstva da se oglasi izjavom sufliranom od strane Ministarstva inostranih poslova, da u svojoj noti Belorusija nije pravilno formulisala svoje primedbe, isprazno je i opasno činovničko cepidlačenje koje podriva osnove ODZB.

NATO je vojni savez u kome takođe često iskrsavaju problemi među članicama, ali je tamo od samog početka razrađen mehanizam kojim se postižu kompromisi. U najgorem slučaju, kako se to nedavno dogodilo prilikom grčkog veta na ulazak Makedonije u NATO, došlo je do sveopšte napetosti i nervoze. Naši pak, ne umeju ili ne žele da se dogovaraju i umesto strpljivog traganja uzajamno prihvatljivih kompromisa, polazeći od predpostavke da ’saveznik’ nema kuda da se dene, po navici primenjuju ekonomske zabrane i druge pritiske silom. Tako se ne mogu graditi dobrovoljni političko-vojni savezi, već imperije. A za stvaranje efikasne imperijalne vertikale pod znakom ODZB, Rusija danas nema dovoljno snage ni resursa.

Rusija je obznanila da će u KSOR uvrstiti 98. padobransku desatnu diviziju (Ivanovo), 31. desantnu jurišnu brigadu (Uljanovsk) i antiterorističku jedinicu. Ostali saveznici obećali su za KSOR po jednu brigadu i antiterorističku jedinicu, a Kirgizija par bataljona. U ODZB već postoje snage za hitne intervencije sastavljene od 10 bataljona, ali samo na papiru i dosada nijednom nisu korišćene. Medvedev smatra da će se nove snage KSOR od njih ’kardionalno’ razlikovati i da će one biti spremne ne samo da pariraju terorističkim pretnjama, nego i da ’efikasno reaguju u lokalnim i regionalnim konfliktima’. Međutim, čak i pre nego što se desio skandal s Belorusijom, tokom multilateralnog usaglašavanja, KSOR se praktično izrodio u papirnu armiju. KSOR čak neće imati ni stalnu komandu. Formiranje te komande se planira tek po donošenju odluke o borbenoj primeni KSOR-a, pri čemu je obećano da će se komanda određivati od strane one države na čijoj teritoriji će se voditi pretpostavljena borbena dejstva. Vrlo zanimljivo!? Ko li je smislio da šalje u borbu padobranske desantne jedinice kojima će komandovati generali iz Srednje Azije?

Zemlje vojnog saveza NATO objedinjene su opštim interesima i zajedničkom idejom o opštim vrednostima, što u celini preteže kod pojave međunacionalnih nesuglasica. A ODZB je u suštini savez diktatura različitog stepena autoritarnosti. Takvi savezi su stabilni samo u slučajevima postojanja opšteg očiglednog neprijatelja, a njega nema. Na primer, samo Rusija proširenje NATO saveza tumači kao pretnju, za razliku od ostalih članica ODZB-a. Jermenija je pritešnjena između Azerbejdžana i Turske, ali koga od članica ODZB, osim Rusije, zanima njena sudbina?

Talibani su za sada daleko, iza Hindukuša na granici sa Pakistanom. Osnovni spoljni konflikt Kirgizije i Tadžikistana odvija se sa trećom članicom ODZB, Uzbekistanom. Ustavom Belorusije je zabranjeno da se vojska šalje bilo kuda van granica zemlje i Lukašenko nema nameru da to menja. Čak i u slučaju da Rusija nije stavila ’mlečni embargo’ na Belorusiju u nameri da iznudi priznavanje Abhazije i Južne Osetije od strane Minska, i da je Lukašenko, nakon dobijanja još jednoga u nizu kredita, potpisao sporazum o KSOR-u, on svejedno ne bi ustupio ni jednog svog vojnika.

U Moskvi su smislili da ceo sastav KSOR obuku u jednake uniforme, po ruskom kroju. Uniforma je čak prikazana učesnicima samita ODZB, održanog u nedelju. U najboljem slučaju, ako stvar uspe, neko će se omastiti povoljnim ugovorom, no jedinstvenih i radnosposobnih Kolektivnih snaga operativnog reagovanja svejedno neće biti, jer one nikome i nisu potrebne. Za sve predsednike, ODZB je od životne važnosti samo u smislu da im pomaže da sopstvene elitne jedinice drže u stalnoj pripravnosti, radi očuvanja svoje vlasti.

Tako se davno isplanirano potpisivanje dokumenata za KSOR pokazalo kao nelegitimno. Mada ga je to jako oneraspoložilo, Medvedev je ipak izrazio uverenost da će Minsk prekinutu ’mlečnu histeriju’ i da će staviti svoj potpis na sporazum. Izgleda da naše rukovodstvo nije svesno kako se sve u stvari srećno završilo. Nelegitimni sporazum nikoga ni na šta ne obavezuje. Niko od potpisnika i nema nameru da bilo kakve obaveze iz sporazuma realno izvršava i to svima odgovara, a naročito Rusiji. Tako nećemo morati da iz obaveze idemo u rat da štitimo tuđe diktatore, od kojih i ovako i onako nikada nećemo dočekati ni uzvratnu pomoć, ni zahvalnost.

 
Pavel Feljgengauer, Новая Газета, 17.06.2009.

Preveo sa ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 21.06.2009.