Skica za novi imidž prvog potpredsednika vlade Srbije prema modelu Zorana Đinđića neočekivano je osvanula u egzistencijalnom paradoksu, previdom naprednjačkih spin-vračeva koji kao da su zaboravili šta sledi posle nemačke teorije, neumornog rada i hrabrog sukobljavanja sa palankom.
„Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam… Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo“, podsetio ih je Aleksandar Vučić, u petak posle radnog ručka sa privrednicima.
Doduše, vicepremijer je možda na umu imao epilog koji su iskusili Milošević, Koštunica i Tadić; ton njegove izjave podseća baš na onaj rezignirani uzdah mirenja sa sudbinom kada nakon više, i previše godina zvezdane popularnosti i masovnih zakletvi birača na večnu lojalnost vladar ostane gotovo usamljen sa svojim, sada avetinjski praznim stranačkim odborima po mesnim zajednicama instaliranim i do najudaljenijih krajeva zemlje. Iskustvo je to gorkog saznanja da su zakletve bile kratkog daha i da sada već malo kome normalnom pada na pamet da plati partijsku članarinu i javno se izjasni kao pristalica.
Sudeći po reakcijama publike, međutim, Vučićeve reči iznova su evocirale najtežu kolektivnu traumu iz novije istorije Srbije, izazivajući u podeljenoj javnosti i saosećajni patos pred nezaštićenim liderom i prezir zbog još jedne besramne zloupotrebe sećanja na ubijenog premijera.
Zločin kojim je presečen reformski zaokret postmiloševićevske Srbije kao i slične manje ili više krvave epizode iz domaće političke istorije, doprineli su izgradnji mita o prokletstvu koje prati modernizacijske poduhvate i njihove aktere, do mere koja gotovo da relativizuje krivicu zločinaca – ubica ili političkih sudija – tretirajući ih kao puke instrumente u rukama neizbežnog usuda.
Na ovaj mit oslanja se i zebnja da će Srbiji ostvarenje sna o uređenoj evropskoj državi još jednom izmaći iz ruku; na njega svakako računaju i koordinatori javnog mnenja, gladni još kojeg procenta već debelo natpolovične podrške.
I okolnosti u kojima je osvanuo 12. mart 2003. prekrivene su maglom mitova i izopačenih odraza. Tako se recimo, umesto da bude povod makar informativnom razgovoru u okviru krivične istrage o političkoj pozadini atentata na premijera, ona doskočica aktuelnog predsednika danas koristi u bezumnoj parafrazi „i Đinđića su tako kritikovali pred ubistvo“ kako bi se zahtevi za izgradnju poretka pravde i ljudskih sloboda svrstali zajedno sa lelekom šovinističke inteligencije zbog gubitka Kosova.
Za razgovor o motivima atentata na Zorana Đinđića, zasnovan na istraženim i utvrđenim činjenicama, nedostaje sudsko ispitivanje političke pozadine ubistva, kao i racionalna analiza njegove politike, pre svega onih praktičnih odluka koje su ga izložile na nišan ubica odnosno njihovih nalogodavaca. Takođe, javno sećanje na Đinđića još uvek je opterećeno samosažaljenjem društva kome se prosto ne da da krene napred i koje više ne veruje u mogućnost da će se ovaj zločin ikada do kraja razjasniti.
Umesto samosažaljenja i čežnje za neprežaljenim vođom, nešto građana još uvek češće oseća ljutnju pri pomisli na Đinđićevu smrt. Ljutnja je to izazvana hladnokrvnom egzekucijom čoveka usred dana, i to u organizaciji pripadnika državnih službi. A zatim i jer je ubijen izabrani politički lider, što zločinu dodaje onu suštinsku notu udara na najviši zamislivi politički simbol države, a time posredno i na same građane. Konačno, ljutnju izazivaju i osnovane indicije da u ovom udaru nisu učestvovali samo kriminalom otuđeni „delovi“ službenih struktura države, motivisani patriotizmom i pomršenim kriminalnim koncima, već da su poslovične hulje bile daleko brojnije, organizovanije i sa politički jasnijom agendom.
Ta ljutnja nije destruktivna sila; naprotiv, ona zahteva pravdu i vladavinu zakona a ne odmazdu.
Pretpostavku da Vučiću prete one iste snage koje su zaustavile Đinđićevo razvrgavanje pakta države i mafije sklopljenog nad masovnim grobnicama u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, bilo bi neosnovano temeljiti na dnevnoj praksi kabineta u Nemanjinoj 11, ustaljenoj već u prethodnim sazivima.
Od motiva za prisilno političko dokidanje Aleksandra Vučića, jer atentat uprkos prizivanju paralela niko priseban ne razmatra, nacionalno svesni protivnici jednako kao i zabrinute pristalice najčešće pominju kosovsku politiku aktuelne administracije i mogućnost da vicepremijer bude upisan u deseteračku nacionalnu istoriju kao Branković 21. veka. Apokrifne sage o Kosovu a ne modernizacijskim reformama kao stvarnom okidaču zlog usuda, uostalom, često upotpunjuju teorije o trećem ili ledenom metku te cupkanju na kolenima uz savete za podelu Kosova.
Nesumnjivo je da neki aspekti politike zvaničnog Beograda više nikada neće biti isti nakon presudne raskrsnice na kojoj je odluku o daljem pravcu doneo Vučić; Dačiću je, imajući u vidu politiku njegove stranke u prethodnoj koaliciji, sasvim svejedno kuda se kreće. Zaista, za Srbiju je od suštinskog značaja stupanje u dijalog sa Prištinom i sklapanje dogovora o tehničkim pitanjima koje će Kosovu, ako ne puno političko priznanje nezavisnosti u dogledno vreme, obezbediti makar kakvu-takvu funkcionalnost i prekinuti podzemne aktivnosti Beograda na severu.
Za Srbiju je to nužan uslov u nastavku briselskih razgovora druge vrste, od kojih joj neposredno zavisi budućnost.
Odluke koje bi trebalo doneti u ime budućnosti Srbije kao političke zajednice još uvek se odlažu, možda i zbog toga jer se tu kriju stvarne opasnosti po popularnost političkih lidera. Možda se ispostavi da su zločini devedesetih, a pre svega nekažnjivost tih zločina, ono što je zauvek promenilo vrednosni poredak srbijanskog društva – i da će tek rasvetljavanje tog mraka doneti stvarne „tektonske“ promene, a ne reforme fiskalne i poreske politike, suzbijanje korupcije, pa čak ni nastavak dijaloga u Briselu ili šestomesečno rekonstruisanje vlade.
Možda se ispostavi da su nekažnjeni zločinci, njihovi nalogodavci i organizatori, nelustrirani politički pokrovitelji, medijski i kulturni huškači – upravo onaj koloplet koji onemogućava bilo kakvu doslednu politiku u državi, od regulisanja saobraćaja do pristupnih pregovora sa Evropskom unijom.
Konačno, zahvaljujući izdejstvovanoj aboliciji za svoj politički doprinos zločinačkoj metastazi srpskog nacizma devedesetih i otporu reformama u narednoj deceniji, Aleksandar Vučić će ostati jedan od njih. Mandat koji je osvojio možda će iskoristiti da dokaže da se i bez pravde za žrtve i istine o zločinima iz prošlosti, ipak može graditi pravična budućnost. Čak i po cenu rezigniranog uzdaha u praznom stranačkom odboru kad mu se jednom „približi“ pad biračke podrške.
Peščanik.net, 07.09.2013.
