Zahtevi za povećanje plata, penzija i socijalnih davanja idu istovremeno sa protestima protiv prodaje Telekoma i druge državne svojine. Uz to, sve je više onih koji tvrde da je pod Miloševićem bilo bolje, o zlatnom dobu pod Josipom Brozom i da ne govorimo. Zapanjujuće je kolika je nesposobnost učenja na sopstvenom iskustvu. To se naravno odnosi i na one koji su ranije bili protiv Jugoslavije, a sada su evroskeptici. Kako se sve to može uvezati u nekakvu koherentnu priču, to je možda pitanje o kvalitetu srpske književnosti. Ekonomski posmatrano, to sve nema smisla. A ako nema smisla, neće moći ni da bude politički program, osim na papiru, ko god da ga nudi.

Uzmimo primer. Zlatne sedamdesete godine prošloga veka su dovele do bankrotstva početkom osamdesetih godina. Problem je, doduše, bio znatno manji nego što je sada, ako se izražava u novcu. No, socijalno i politički, pokazalo se da je rešenje nedostižno. Zašto? Zato što je značajno povećanje potrošnje iz sedamdesetih, finansirano zaduživanjem u inostranstvu, bilo potrebno platiti ili dugoročnom stagnacijom potrošnje kako bi bilo novca za ulaganja ili prodajom imovine. Ovo drugo nije bilo moguće u tadašnjem socijalnom i političkom kontekstu, pa je privreda ušla u dugoročnu stagnaciju, jer ni ono prvo nije bilo prihvatljivo. Na kraju je do preraspodele i dugova i imovine došlo ratovima.

Ili, uzmimo Miloševićev primer. Troškove nagomilane u prvoj polovini njegove vladavine je trebalo platiti ili drastičnim smanjenjem potrošnje i zaposlenosti ili prodajom imovine. Izabran je ovaj drugi put i prodat je Telekom, a novac je potrošen relativno brzo. Da li bi se sa tim nastavilo nije poznato, jer je izbio novi rat, a potom je došlo do političke promene. No, svejedno se moglo naučiti da potrošnja na kredit vodi ili povećanoj štednji da bi se vratili dugovi ili prodaji imovine. Kada se donosi prva odluka, donosi se i druga.

Važi, naravno, i obratno. Ovo bi se moglo naučiti kako na osnovu iskustva sa privatizacijama iz vremena reformi sa kraja osamdesetih godina prošloga veka, tako i po posledicama Miloševićeve privatizacije Telekoma, a posebno je jasno kada se razmotre postignuća prodaja i rasprodaja iz poslednje decenije. Naime, ako se novac stečen prodajom imovine potroši, potrebno je, opet, ili povećati štednju, dakle smanjiti potrošnju, ili prodati preostalu imovinu, ako je ima.

Dakle, ako se traži da se potrošnja ne smanjuje, recimo tako što će se povećavati plate i penzije, onda je potrebno izabrati između sledećih alternativa: povećati poreze, smanjiti ulaganja ili prodati imovinu. Jedan vid povećanja poreza već vidimo u ubrzanom rastu cena, posebno onih pod kontrolom države. Ulaganja su mala i neka dodatna smanjenja ne mogu da promene stanje stvari. Kako brža inflacija izaziva, posle nekog vremena, zahteve za povećanje primanja, to je samo privremeno rešenje. Za povećanje drugih poreza, na dodatnu vrednost ili neposredno na dohotke, nema volje, a nije ni poželjno u privredi koja u najboljem slučaju stagnira, pa ostaje prodaja imovine; dakle, opet, Telekoma i već svega što je preostalo.

Šta je alternativa? Trebalo bi, predlaže se, podržati zahteve za povećanje primanja, a raditi na jačanju privrede, oslanjanjem pre svega na sopstvene snage. To je isto kao izbor koji je napravljen osamdesetih godina prošloga veka; konačni vid toga je bila ideja da je potrebno osloboditi se Jugoslavije, jer nas svi kradu. Sada se predlaže odustajanje od Evropske unije, jer nas, opet, krade (višestruko). U ono vreme su nacionalni ekonomisti, pisci i intelektualci uopšte tvrdili da je potrebno iskoristiti „prednost zaostalosti“. Postoji zaista austrijska teorija razvoja (Rozenštajn-Rodan, Geršenkron i Hiršman), koja je od posebnog značaja za balkanske privrede, po kojoj bi manje razvijene zemlje trebalo da imaju višu stopu rasta, jer se ulaganja u te privrede isplati više nego u one razvijenije (ako su integrisane).

No, da bi se to postiglo, potrebno je ulagati, a sredstva za to mogu da se dobiju ili iz povećane domaće štednje, dakle iz smanjene protrošnje, ili iz stranih izvora. Ukoliko politički i socijalno nije moguće u dužem periodu imati manju potrošnju, preostaju strana ulaganja, bilo prodajom imovine ili neposredno. U Srbiji, kao i u nekim drugim  zemljama, oslanjanje na sopstvene snage podrazumevalo bi značajnu uštedu na potrošnji penzionera. Zapravo, zbog njihovog broja i siromaštva, to praktično znači otpisivanje značajnog dela stanovništva ili dugoročno opterećenje i besperspektivnost mladih generacija.

To je dakle izbor: ako se želi očuvati potrošnja, potrebno je prodavati imovinu i ulagati ili je potrebno štedeti, a to znači smanjenje ili stagnaciju plata i penzija. Zemlja se pred tim izborom nalazi već tridesetak godina i do sada bira dosledno pogrešno usled čega je današnji nivo razvoja ispod onog iz 1979. I trenutni izgledi nisu naročito ohrabrujući.

 
NIN, 04.11.2010.

Peščanik.net, 05.11.2010.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija