Penzije

 
Koliko će iznositi prosečna penzija zavisi od broja osiguranika koji uplaćuju osiguranje, dakle od broja zaposlenih, od broja penzionera, od stope doprinosa, a i od dužine rada i uživanja penzije. Pojednostavljeno rečeno, zaposleni štedi, a penzioner ušteđevinu troši.

Ovo drugo, visina potrošnje, zavisi od ovog prvog, od toga koliko je ušteđeno, što opet zavisi od stope zaposlenosti i od stope doprinosa. Uzmimo da ne želimo da promenimo potrošnju penzionera, ali se smanji broj zaposlenih u odnosu na broj penzionera, onda je potrebno povećati doprinose. Ukoliko, opet, ne bismo da povećamo doprinose, moraju se smanjiti penzije. Ili je potrebno na neki drugi način finansirati penzije – a to će biti ili poreski prihodi ili pozajmice. Zajam, naravno, mora da se vrati, što opet znači da će ili biti novaca iz doprinosa ili iz poreza. I to su otprilike izbori. Stvari se ne menjaju mnogo ukoliko je reč ne o državnom sistemu osiguranja nego o privatnom ali postoji obaveza uplaćivanja u njega, kao i stroga regulacija njihovih ulaganja. Drukčije stoji stvar sa dobrovoljnim privatnim penzijskim fondovima, pogotovo ukoliko su slobodni da ulažu gde smatraju da je najveći prinos.

Uzmimo da se proizvodnja prepolovi, što je bio slučaj devedesetih godina. Ili da stagnira, kao u periodu od 2008. do danas (zapravo, prosečna realna stopa rasta je bila blago negativna), trebalo bi očekivati značajno smanjenje zaposlenosti a i primanja, dakle promenu u odnosu penzionera i zaposlenih, veći broj prvih i manji drugih. Što znači da će se smanjiti i priliv u penzijski fond, osim ukoliko se ne poveća stopa doprinosa, dakle ako zaposleni ne štede više i troše manje. Ili se ne smanje penzije. Ili se ne povećaju porezi.

Kada je reč o porezima, oni se plaćaju iz dohodaka, što će reći padaju na teret prihoda od kapitala, prihoda od rada i samih penzija. Najveći teret je svakako na prihodima od rada, dakle na platama. To ne moraju da budu plate trenutnih generacija, jer se može živeti na zajam. Naravno, to ima smisla ukoliko se očekuje da će se i plate i zaposlenost povećati u budućnosti, pa će teret koji će naslediti buduće generacije biti snošljiviji od onoga koji bi pao na današnje, ako bi sav teret pao na tekuće dohotke. Ukoliko, međutim, do tog privrednog napretka ne dođe, neki budući penzioneri će se suočiti sa manjim penzijama i manjom potrošnjom. Ili, drukčije rečeno, ako oni koji su zaposleni danas uzmu zajam kako bi finansirali današnje penzije, kako ne bi morali danas da povećaju doprinose za penzijski fond, onda će oni, kada se penzionišu, imati manje penzije, ukoliko ne dođe do potrebnog privrednog rasta i rasta zaposlenosti, jer će morati da vraćaju nagomilane dugove. Što je otprilike situacija u kojoj se danas nalaze srpska privreda i država.

Penzija je, naravno, dohodak od štednje, dakle prinos od imovine, drukčije rečeno. To se vidi ako se posmatra privatni penzijski fond. Novac koji se u njega uplati, investira se, recimo, najvećim delom u državne obveznice, jer su one najsigurnije, pa se kasnije iz prinosa tog ulaganja isplaćuju penzije. Ili, uzmimo da se uloži u nekretnine, pa se živi od rente pod stare dane. Naravno, hoće li te rente biti i kolika će biti zavisi od toga koliko će ta imovina vredeti, pa tako i koliki će biti prinos od nje. Ukoliko se decenijama nazaduje, na ulaganju se lako može izgubiti, tako da prinos može da bude i negativan. Isto je i sa ulaganjima u državni penzijski fond, jer će i njegova imovina izgubiti na vrednosti, a smanjiće se i tekuća primanja.

Ovo smanjenje može da se obavi nominalno ili realno. U tome se penzije ništa ne razlikuju od plata. U ranijim godinama, realne plate su pod kontrolom držane putem inflacije. U predizborno vreme bi bile povećane, ponekad bi i kurs bio stabilizovan, pa bi se usporila inflacija, da bi kasnije bio korigovan, a inflacija ubrzana. Što je, naravno, umanjilo realno i plate i penzije. Ovo, međutim, ne smanjuje njihov teret za budžet i za poreske obveznike ukoliko nema privrednog rasta. Što postaje više nego jasno sada kada je inflacija značajno usporena, pa se tako ne mogu realno smanjiti dohoci. Tako da preostaje nominalno smanjenje.

To nije nikako povoljan ishod, iz očiglednih razloga, ali i zato što će se dodatno smanjiti potrošnja, a to nije dobra vest ni za proizvodnju niti za zaposlenost. Ali, mogućnosti dodatnog zaduživanja su iscrpljene, a i povećanja doprinosa i poreza takođe. Ostaje jedino da se poveća zaposlenost, što je i inače nužan uslov svakog trajnijeg rešenja. Tako da bi ključno bilo da privredne vlasti rade na merama povećanja zaposlenosti, kojih trenutno nema.

 
Novi magazin, 29.09.2014.

Peščanik.net, 29.09.2014.