Perpetuum-mobile

Primitivnost i prostakluk krase ignorante iz SNS-a u klupama domaćeg parlamenta. To je, međutim, njihov problem. Naš problem je slepa poslušnost koju tvrdoglavo demonstriraju. Da li ta poslušnost proizlazi isključivo iz te njihove primitivnosti, prostakluka i neznanja – teško je utvrditi. Van sumnje je, pak, da oni – takvi kakvi su – danas zavode „red“ u Srbiji.

Spremnost da se vođa sledi do kraja bez obzira na sve, najkasnije od treće dekade prošlog veka zaokuplja pažnju jednog broja uglavnom evropskih filozofa, kritičkih mislilaca, psihologa, politikologa.[1] U knjizi „Osporavanje demokratije“,[2] široko zasnovanom istorijskom pregledu antidemokratskih stavova u Evropi 20. veka, Jan-Werner Müller će tu zaokupljenost objasniti snažnim ulaskom masa na javnu scenu: politički sistemi morali su da se saviju pod pritiskom velikog broja ljudi koji su zahtevali da se u oblikovanju društva i države uvaži i njihov glas.

Navodno u želji da izađu u susret takvim zahtevima, političke vođe izneveravale su osnovne demokratske principe izmišljajući nove, tobože demokratske poretke. Tako su i nacionalsocijalistička Nemačka i Sovjetski Savez (ovde ih navodim zajedno bez želje da sugerišem da postoje suštinska poklapanja između ta dva poretka) imali svoje apologete koji su isticali njihovu istinsku demokratičnost iz ugla učešća masa u političkom odlučivanju.

Brojniji od branilaca tih sistema bili su njihovi kritičari. Za ovu priliku, pažnju skrećem na jednog od njih – Eliasa Canettija.[3] Posebno će nam, verujem, biti zanimljive dve njegove opaske o „masi Nemačke“. Prvo: simbol te mase, kaže Canetti, bila je – vojska.[4] I drugo: opčinjenost militarizmom ogledala se i u funkcionisanju nemačkog parlamenta, koji je, po Canettiju, imao „psihološku strukturu zaraćenih vojski“:[5] svrha glasanja u parlamentu bilo je „samo to da se na licu mesta oceni snaga obeju grupa“[6] (dakle, vlasti i opozicije).

Kao u ratnom sukobu, „glasanje postaje presudno kao trenutak u kojem dve strane stvarno odmeravaju snage“,[7] a da pri tom niko zaista ne veruje „da je mišljenje većeg broja ljudi kod nekog glasanja istovremeno i ispravnije zbog njihove brojčane premoći“.[8] Canetti je verovao da ovaj njegov opis parlamentarnog sistema važi za sve evropske parlamente, bez obzira na to da li je reč o dvopartijskim ili višepartijskim političkim sistemima.

Naravno, nije bio u pravu. On se bavio jednim posebnim sistemom – političkim sistemom nacionalsocijalističke Nemačke – te njegovi uvidi ostaju validni samo kada je reč o tom i njemu sličnim sistemima. U nekim drugim sistemima iz tog i kasnijih vremena, pravo većine da donosi odluke bilo je strogo ograničeno ustavom i zakonima. Tu bi bila reč o ustavnim demokratijama koje počivaju na vladavini prava, a ne na vladavini većine.

Nema razloga da se ovde dalje udubljujemo u opravdanu kritiku ustavnih demokratija iz ugla predstavljanja velikih grupa građana (ili masa). Nažalost, Srbija praktično nije ustavna demokratija, a vladavina prava u njoj s obzirom na tekuće događaje deluje kao daleki san, pa Canettijevi uvidi, uz poneku ogradu, deluju verodostojno i kada se primene na domaće prilike. Poslanici SNS-a ponašaju se kao partijski vojnici u nemilosrdnom sukobu protiv opozicije. Canetti će reći da je u tom sukobu jedino izvesno da neće biti mrtvih, što je garancija koju ovde očigledno podriva militantna, agresivna, radikalska retorika naprednjaka. (Naravno, predstavnicima opozicije kod nas se ne preti smrću, nego sudskim procesima i zatvorom, što je ravno političkoj smrti.)

Mi se naravno možemo zapitati kako je moguće da više desetina ljudi ostane gluvo na logične i čak dobronamerne primedbe koje im se upućuju s drugog krila parlamenta. Recimo, da su na vreme slušali prigovore u vezi sa zakonom o javnim beležnicima, ne bi bilo razloga da juče ponovo raspravljaju o dopunama tog zakona. Povrh toga, pravosudni sistem u Srbiji ne bi bio u blokadi već pet nedelja. Ali, vođa nije vojnike/poslanike poslao u parlament da saslušaju oponente i razmisle, oni su tu da sprovedu naređenje i pobede, što bez pogovora i čine – na štetu svih nas.

Kada im se, međutim, kaže da su to sve same Pirove pobede, pogubne po čitavo društvo i državu, u njihovo ime prva spremno odgovara predsednica parlamenta, pozivajući se na većinu i samo na većinu. Ona će tako jednom predstavniku opozicije otvoreno objasniti da u parlamentu ima „toliko prava koliko su [mu] građani Srbije dozvolili“,[9] što je notorna glupost – pošto kao i svaki drugi poslanik i ovaj predstavnik opozicije u parlamentu ima onoliko prava koliko je to propisano ustavom i zakonima.

Predsednica se, nažalost, tu ne zaustavlja, već samouvereno dodaje da će javnost „suditi“ kako ona vodi sednice, a kako se opozicioni poslanik izražava.[10] Što je takođe besmislena izjava, ravna izjavi da će, recimo, javnost suditi da li je neko počinio zločin ili ne. Način vođenja sednice parlamenta ne podleže sudu javnosti u onom domenu u kojem je regulisan poslovnikom, što je, s obzirom na odnos snaga u parlamentu, ponovo loša vest, jer o povredi poslovnika odlučuje parlamentarna većina.

Kao neke druge stranke u prvoj polovini prošlog veka, SNS nam danas jasno demonstrira šta se događa kada jedna antisistemska partija zaposedne sva mesta moći u državi, a jedini legitimitet traži u podršci većine. (Slično gledamo i u susednoj Mađarskoj.) Nevolja s ovakvim legitimitetom je to što je on neproverljiv. Otuda je proceduralni i pravni legitimitet mnogo čvršća osnova za parlamentarnu demokratiju. Drugim rečima, svaki put kada se pozove na građane koji nešto dozvoljavaju ili ne dozvoljavaju, ili kada kaže da će javnost suditi, predsednica parlamenta morala bi istog trena da raspiše izbore kako bismo proverili ispravnost njenog stava.

Kako sada stvari stoje, nismo daleko od takvog raspleta. Tekuća vlast u Srbiji uništila je sve obrasce legitimnosti izuzev izborne većine, pa je za očekivati da će se u Srbiji sve češće raspisivati izbori na raznim nivoima kako bi se simbolično obnovio legitimitet vlasti koji se jedino vidi u brojčanoj premoći glasača. Zalud je, izgleda, uveravati ovu vlast da je taj politički perpetuum mobile – kao što znamo iz istorije – kratkog daha. Što ga, naravno, ne čini manje opasnim i razornim.

Peščanik.net, 05.11.2014.

———–    

  1. Kao jednog od začetnika te vrste literature mogli bismo videti španskog liberalnog filozofa Joséa Ortegu y Gasseta. U knjizi „Pobuna masa“ iz 1930, on je „čoveka mase“ okarakterisao onime što mu je nedostajalo, „a nedostajali su mu tobožnji kvaliteti liberalne ličnosti dobrog devetnaestog veka, a naročito racionalnost i uzdržanost. Još gore od toga, ’čovek mase’ preuzimao je poluge države i moderne tehnologije, što je, zauzvrat, dalje homogenizovalo ’mase’“. Tako Jan-Werner Müller sažima poziciju španskog filozofa (Jan-Verner Miler, „Osporavanje demokratije“, prevela Slobodanka Glišić [Beograd: Fabrika knjiga, 2013], str. 30). Ta pozicija je, razume se, u mnogo čemu sporna. I liberali i socijaldemokrati ponudili su niz rešenja za problem koji je Ortega dobro uočio, iako je na njega pogrešno odgovorio. Vidi Hose Ortega i Gaset, „Pobuna masa“, preveo Branko Anđić (Čačak: Gradac, 1988). ↑
  2. Vidi prethodnu belešku. ↑
  3. Pre svega, ovde mislim na knjigu Elijas Kaneti, „Masa i moć“, preveo Tomislav Kargačin (Novi Sad: Mediterran Publishing, 2010). ↑
  4. Kaneti, str. 193-197. ↑
  5. Ibid., str. 203. ↑
  6. Ibid. ↑
  7. Ibid. ↑
  8. Ibid., str. 204. ↑
  9. Vidi https://www.youtube.com/watch?v=5llHSjVJ_ck, od 2,18 min do kraja snimka. ↑
  10. Ibid. ↑

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).