Ljudi ponekad prekasno otkriju kako sve u životu zavisi od “tačke gledišta”, kao u onoj pesmici o mišu koji je dobio grip, pa otišao kod doktora mačka na pregled, a ovaj mu postavi ekspresnu dijagnozu: “sa moje tačke gledišta, nije ti ništa; to kaza, pa ga smaza”. I tako je siromah miš glavom platio to što nije uračunao razumu dostupnu činjenicu da je on, sa mačkove tačke gledišta, ipak samo – hrana… I sa gripom i bez njega. Verovatno sa mnom nešto nije u redu ali, eto, baš sam se ove pesmice setio čitajući intervju sa Nenadom Prokićem, koji je objavila Borba, a preneo www.pescanik.net.
Kako god bilo, dobro je što se pojavio ovaj intervju, jer to može da pomogne da se raščiste neki pojmovi, a to je nešto što ako i ne koristi, svakako neće škoditi. Elem, Prokić je do nedavno spadao među one koje su i istomišljenici i protivnici nazivali “nezavisnim građanskim intelektualcima”, šta god to kome značilo, a poslednjih je godina aktivno ušao u dnevnopolitički život kao visoki funkcioner Liberalno-demokratske partije, i njen poslanik u Skupštini Srbije.
Gledajući tako, to jest, sa nove tačke gledišta, na mesto i ulogu kritičke javnosti u jednom krhkom i tek rudimentarno demokratskom društvu kakvo je današnja Srbija, Prokić će reći i ovo: “Jedna grupa slobodoumnih i mislećih ljudi čeka da siđe neki anđeo neuprljanih krila da reši stvar. To se neće dogoditi. U javnom mnenju nastupa situacija u kojoj se zahteva od pojedinca da bude bezgrešan da bi dobio podršku. To je problem ljudi koji su i u ‘Peščaniku’, ja sam nekada bio član tog kruga, ali nisam više, jer ne mogu da postavljam tako visoke uslove ljudima koji bi trebalo da izvuku ovu zemlju iz propasti. Dakle, ta kritičnost nekih intelektualaca prema malim strankama koje hrabro nastupaju je neupitna, a podsećam da su svojevremeno i prema Đinđiću bili kritični, a danas ne možeš ništa kritično od njih da čuješ o ubijenom premijeru. Dakle, trebalo bi da budeš mrtav u Srbiji da bi dobio bezuslovnu podršku”.
Šta se može nedvosmisleno razaznati iz ovog iskaza, ako ga malko ogolimo od obzirnog uvijanja? Najpre, dobijamo odgovor na večitu dilemu “šta sve možeš u Srbiji kada si mrtav?” Možeš da dobiješ bezuslovnu podršku od Peščanika. Doduše, nije da znaš šta bi sada s njom, ali eto. Šalu na stranu, iz ovog se iskaza vidi da je Prokić malkice ljut, vidi se i otprilike na koga – na Peščanik i okolinu, ali se ne vidi baš najjasnije – zašto. Da u Peščaniku ima “prejakih” kritičkih tonova – ima ih. Evo, na primer, iz poslednjih Cecinih uvodnika jedva se još razaznaje da je Boris Tadić nešto makar i nalik na ljudsko biće, a kamoli političar koji možda, ipak, eventualno, da izvinete, slučajno, moguće, ponekad, mestimično, donekle, s vremena na vreme, pomalo, ako dozvolite, u nužnoj samoodbrani, nepažnjom, tu i tamo, gdegde, kadgod, ima koju mrvu pameti, pa i poneku vrlinu i zaslugu… Međutim, nekako sumnjam da je Prokić mislio baš na to.
Vajkajući se kako nezavisna i bespartijska kritička javnost, via Peščanik, traži od partijski angažovanih saboraca za “našu stvar” da budu bezgrešni anđeli, Prokić ipak cilja na nešto sebi bliže – na LDP i na njenog lidera. Dobro, to je ljudski. Samo, evo nevolje: vajkanje na rigidnu, moralističku strogost Peščanika (ili bilo koga iz kruga, hajde da kažemo, srpske antinacionalističke inteligencije) prema LDP-u bilo bi razumljivo – kada bi te kritičnosti bilo. Naprotiv, problem je obrnute naravi: i u Peščaniku i drugde toga je bilo tek u tragovima, štaviše, mnogi autori i sagovornici Peščanika koji bi najradije “progovorili na lakat” suzdržavali su se da lanu o ovome ili onome što im ne ide u glavu, upravo zato što nisu hteli da potkopavaju šanse za javno, političko i parlamentarno etabliranje jedne stranke koja je, takva kakva je, veoma potrebna ovom društvu, tu je Prokić sasvim u pravu. Tako je to bilo, i svako ko bi kritikovao emisiju i sajt Peščanik zbog toga, ne bi mnogo pogrešio (autor ovog teksta ne izuzima se iz društva kritikovanih). Tek se možda u poslednje dve-tri emisije nešto, relativno stidljivo, prozucnulo o onome što LDP-u ili njegovom vrhu ne prija da čuje, no izgleda da je to već bilo više nego dovoljno.
E sad, zamislimo da se Prokić nije angažovao u LDP-u, nego da je i dalje “član kruga” (?) oko Peščanika: da li bi i on morao da primi na sebe partijski odijum? Svakako, po automatizmu. Ovako, uloge su zamenjene. Nije ni to mnogo čudno. LDP kritiku iz Peščanika doživljava kao neku vrstu “prijateljske vatre”, što je lepši izraz za metak u leđa; ovo me podseća na to kako je, recimo, Corax cele devedesete progurao bez prigovora iz SPS-a, ali se zato već mesec dana posle 5. oktobra neko iz nove vlasti, tačnije DSS via Vladeta Janković, našao silno iznenadjenim & uvređenim zbog jedne njegove karikature; i to je bilo po obrascu: “pa kako sad, pa zar nismo Naši, pa zašto nam tražite dlaku u jajetu”… Na to postoji samo jedan odgovor: zato što nam je to posao.
Sve ovo, opet, ne znači da u Prokićevim rečima nema dobrog materijala za razmišljanje. Za početak, podsećanje na odnos prema Đinđiću uopšte nije bez smisla, ali ga je Prokić upotrebio na sasvim pogrešnom mestu: upravo oni koji su možda i preterano kritikovali Đinđića su oni isti koji su možda i preterano obazrivi prema Jovanoviću/LDP. A sve to iz preteranog straha “da ne ponove grešku”.
Ima tu, međutim, nešto mnogo važnije i načelnije. Naime, čini mi se da u našem javnom prostoru nikada nisu dovoljno razgovetno razmotrene dve tipične zamke i krupne zablude glede kritičkog i(li) političkog javnog angažmana u pluralističkom društvu. Jedna je ono infantilno uverenje među intelektualcima, nasleđeno kao loše maskirani relikt “bespartijskog pluralizma”, da je “bavljenje politikom” i ulazak u neku političku stranku nešto samo po sebi odoizno i prljavo, da time pošten i dobronameran čovek ne bi smeo da se bavi. Otuda ona kretenska samozadovoljna poštapalica “ja nisam član ni jedne partije”, kojom još od početka devedesetih mnogi misle da kupuju sebi nekakvu neupitnu moralnu indulgenciju i da ih bespartijnost i “neuprljanost” političkim aktivizmom same po sebi čine objektivnim analitičarima politike i društva. Koješta! Da je to tako jednostavno, i Slobodan Antonić bi bio objektivan analitičar.
Postoji ovde i druga zamka, i čini mi se da Nenad Prokić u narečenom intervjuu (ne samo na citiranom mestu) iskazuje njene početne simptome. To je uverenje sveže “politički angažovanih” da je njihov novopronađeni aktivizam manje-više jedina korisna i smislena aktivnost za opštu dobrobit, a da je sve ostalo – to jest, ono što su i sami do juče radili – tek neka vrsta beskorisnog, pa i zlobnog “palamuđenja sa strane”; u drastičnijim slučajevima, kanda i “bacanja klipova u točkove Progresa”. Ovaj renegatski impuls podseća me na osećanje čoveka koji je nedavno ostavio pušenje, pa sad misli da svi treba da ostave pušenje (a dok je pušio, taj je mislio da svi treba da puše…), ili onog koji je Pronašao Boga, pa je sad uveren da moraju i svi drugi da ga pronađu, čim prije. Inače će on da im ga privede.
U stvarnosti, sve je u društvu stvar manje ili više spontane podele uloga. Ne bi valjalo da nema ljudi koji se direktno politički angažuju, jer bez njih sve ostaje “čađavo teoretisanje”, što reče valjda Dušan Matić. No, ne bi valjalo ni da svi pođu tim putem, jer nema čak ni kulisa demokratskog društva, kamoli nečega ozbiljnijeg, bez nezavisne javnosti koja ostaje na praktičnoj – ne i svetonazornoj; to nije ni nužno ni moguće – ekvidistanci prema svim političkim akterima, tj. nosiocima društvene moći ili pretendentima na nju. To, dakako, uključuje i nadrndane kolumniste ili jarosne uvodničarke… Ima li zaključka & naravoučenija? Možda samo ovo: ništa ne može jedan medij učiniti neverodostojnim kao zadovoljstvo političara njime. Oh, zar čak i “naših”? Ma, naročito “naših”! To će reći da se za Peščanik ne moramo brinuti. A ni za Prokića, naravno.
Peščani sprud
Peščanik.net, 23.06.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
