Od Aristotela do Rolana Barta, svi se teoretičari književnosti u jednome slažu – svako umetničko delo sadrži u sebi samom elemente dovoljne za njegovu analizu. Nema razloga da to ne bi važilo i za pesmu Majka M. Bećkovića koju je, kao novinu pesničkih rukopisa, doneo Politikin Dodatak za umetnosti, književnost i kulturu 08.12.07.

Znatiželja čitalačke publike za ono što će doneti srpski bard, glasoviti Orfej na ratištu, M. Bećković, godinama ne opada. Bitno je za analizu pesme – i tu se slažu teoretičari – naći u pesmi osnovni motiv koji određuje ritmičko-melodijsku shemu u pesmi, a posebno otkriti stav i glas lirskog subjekta. Jer, lirska pesma traje zvučanjem i značenjem. Čak i iskusnije analitičare upravo tu čekaju iskušenja – Bećkovićeva pesma je nešto mnogo prostije, nego što je sam to hteo.

Neke ritmičko-melodijske sheme nema ni u zametku, a lirski subjekt je sasvim jasan – to je bolesni patrijarh srpski Pavle. Pet strofa nejednake dužine, u slobodnom stihu, izgrađeno je na temelju nekakvog razgovora koji je pesnik vodio sa patrijarhom na njegovom bolesničkom odru. Izostala snaga metafore i pesničke imaginacije su tu – imaginarni dijalog je zaista banalan: lirski subjekat govori nejasno, tonom čoveka koji misli prosto, do primitivnosti. On doživljava onaj svet na način čoveka koji nema nikakvu predstavu o carstvu božijem. To svakako nije patrijarh Pavle, već tu progovara pesnik sam, kao loša zamena.

U njegovoj viziji carstvo božije je neka nebeska Srbija, ova zapravo današnja, samo preneta tamo. Sreće se pesnik tamo sa carem Lazarom i sv. Savom. Sasvim posustala imaginacija čini svoje, srpski patrijarh nema pojma – političke konotacije su odnele prevagu – o carstvu božijem, koje je sam Hristos definisao najmanje dvadeset puta: carstvo božije je u nama.

A kod Luke u 17.20-21. Isus kaže: Carstvo Božije neće doći da se vidi, niti će se kazati: evo ga ovdje ili ondje, jer gle carstvo je Božije unutra u vama. U nekim drugim prevodima, Isus precizira da je carstvo Božije među nama ljudima, što će reći među nama ljudima koji treba da u odnosima pokažemo snagu ljubavi i razumevanja. Naravno da patrijarh Pavle to zna bolje i od nas, ali je jasno i to da pesnik Bećković o tome pojma nema, pa je sopstveno neznanje i lošu metaforu pripisao lirskom subjektu – a to je u ovoj pesmi patrijarh srpski Pavle.

Kod Bećkovića, to je prepoznatljiva geopolitička slika Srbije i to ove Koštuničine danas, raspolućene, koja umesto vizije nudi primitivnu mitologiju. Patrijarh srpski Pavle to zna, a Bećković ne zna, i stoga je ovo ruganje patrijarhu Pavlu, čoveku iz čijih se knjiga i propovedi vidi nešto sasvim drugo.

Čak i oni koji veruju da kod Bećkovića ima metafora, ovde će biti zatečeni. Banalne istine su oduzele reč lirskom subjektu. Ta pesma je rugalica, ćeranje na koje smo navikli. A ostalo je rekao još V. G. Bjelinski u čuvenom pismu N. V. Gogolju, u kojem kaže da piscu koji pristane na laž i koji se služi neistinama, neka viša sili oduzima i um i talenat.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 06.03.2008.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)