Bilo je prijatno iznenađenje sleteti u Karači. Topli pustinjski vetar bio je dobrodošla promena nakon berlinske zime i nasuprot nemačkoj raširenoj predrasudi, na aerodromu sam videla mnogo samoosvešćenih žena iz svih socijalnih slojeva. Mnoge su nosile tradicionalnu odeću, neke maramu, neke nisu bile pokrivene, dok su neke nosile crne burke. Stala sam u red pred šalterom da bi mi overili pasoš. Žena sa zelenom maramom i blistavih očiju mi je rekla da se red već deset minuta nije pomerio i da bi bilo bolje da stanem u drugi. U drugom redu, jedan bradati paštun sa pakulom na glavi me je pozvao rukom i rekao da „dame imaju prednost“, što je očigledno iznerviralo ostale muškarce iz reda, ali sam ja prihvatila njegovu ponudu.

Mladi softverski inženjer koji je upravo sleteo iz SAD da bi posetio porodicu, pomogao mi je da podignem prtljag sa trake. Još od kako smo poleteli iz Dohe, nas dvoje smo razgovarali o pakistanskoj politici i složili se da je Karači još od devedesetih godina zaglavljen u procepu predrasuda o zapadu. Nove nevolje Pakistana počele su od 11. septembra 2001, ratom u Avganistanu sa talibanima.

U poslednjih nekoliko godina, ekstremizam je zaista postao rastući problem Karačija, ali sam grad je prožet etničkim i verskim nasiljem već dve decenije. U porastu je i ulični kriminal, zbog rastućeg siromaštva, korupcije i ozbiljnih nedostataka pravosudnog sistema.

Karači se nalazi u južnom uglu Pakistana, nedaleko od obale Arapskog mora i jedva da je imao ikakve veze sa severom zemlje blizu avganistanske granice. To se, međutim, promenilo, jer su se u međuvremenu mnogi Paštuni iz severnih delova zemlje preselili u dobrostojeći finansijski centar, zajedno sa avganistanskim izbeglicama, ali i Pakistancima proteranima iz svojih domova posle eskalacije rata dronovima (bezpilotnim letelicama). Dok šetate gradskim bazarima, stičete utisak da su Paštuni preuzeli svetsku trgovinu maramama.

Pre nekoliko dana, pri kupovini i cenkanju, upitala sam jednog paštunskog trgovca odakle je došao. „Ghazni“, odgovorio je, „Znate li gde je to?“ „Naravno“, uzvratila sam, „u Avganistanu“. Njegov paštunski akcenat zvučao mi je drugačije nego onaj sa severa ili severozapada Pakistana. Upitala sam ga da li je kod kuće govorio pašto ili dari, iranski jezik koji se govori i u delovima Avganistana. „Oba“, odgovorio je, „ali dari govorim bolje“. Razgovor se pokazao efektnijim od bilo kakvog cenkanja. „Platite mi koliko želite“, rekao mi je. Platila sam nešto više od uobičajene cene.

Muhadžiri – naziv za pakistanske imigrante izbegle iz Indije 1947. godine, danas čine većinu stanovništva Karačija i upravljaju politikom grada. Otkako su se naselili, između njih i ostalih pakistanskih etničkih grupa postoji stalna nepetost, koja je poslednjih godina pojačana prilivom velikog broja izbeglica. Sukob između mudžahira i Paštuna je najizraženiji i najdublji. Dodajte tome i nasilje religioznih fanatika i napade desnih ekstremista na šiitsku manjinu i dobićete dosta jasnu sliku.

Ipak, uprkos kriminalu i nasilju, Karači je zapanjujuće otporan grad. Energija i haos su neverovatni, ali građani se sa svime nose sa zadivljujućim optimizmom i sarkastičnim humorom.

Razlog mog dolaska u Karači je bilo venčanje moje prijateljice. Na dan mog dolaska, policija je brutalno razbila demonstracije zbog zanemarivanja nedovoljno razvijenih delova grada. Demonstranti su pokušali da održe sit-in protest pred kućom predsednika Zardarija. Prilikom sukoba sa policijom je poginulo šestoro ljudi.

Karači je toliko veliki i gusto naseljen da stanovnici jednog kraja grada bez ikakvih problema mogu da ignorišu proteste i sukobe na drugom kraju. Kada smo krenuli po neke namirnice, moj brat i ja smo osetili da se nešto dešava. Raspitali smo se na benzinskoj pumpi, ali radnik koji nas je uslužio nije znao šta je u pitanju.

Tokom dana je procurila vest da se ulični sukobi približavaju našoj kući. Jedan za drugim stizali su svi članovi porodice. Prvo je došla moja majka pričajući na mobilnom i bacivši tašnu i ključeve od kola na sto. Moja baba je sedela za stolom. „Jesi li dobila Jusufa, Ajuba i Abdulaha?“, pitala je za svoje sinove i unuke. Moja praktična majka joj je objasnila da su sigurno kod kuće ili su na putu ka njoj. Dok je dolazila, videla je kola moga ujaka, a moj otac je stigao samo nekoliko minuta posle njega.

„Šta se događa“, upitala sam. „Nešto, nemam pojma“, odvrati moja majka pomalo iznervirana, „znaš dobro kako to ide, pa odrasla si ovde“. Zaista sam odrasla u Karačiju i dobro poznajem ovu taktiku da se ne postavljaju pitanja i da se što je pre moguće vratiš kući i budeš zajedno sa svojom porodicom. Imala sam samo jedan problem, kako da stignem na venčanje svoje prijateljice? Majka me je zamolila da sačekamo pola sata, da bismo procenili da li je bezbedno da krenem od kuće. „Da pitamo oca?“, predložila sam. „Nema potrebe da ga zamaramo takvim stvarima“, rekla mi je zavereničkim tonom.

Venčanje je prošlo dobro, a sledećeg dana se sve vratilo u normalu, onoliko koliko ovaj nepredvidivi grad dopušta.

Nekoliko nedelja ranije, u Karačiju je proslavljen rođendan proroka Muhameda. Celi grad je bio ukrašen lampicama, a noću su sve velike zgrade bile jarko osvetljene. U nedelju popodne, vozila sam se kroz prazan grad posmatrajući odsjaje sunca na isključenim sijalicama i decu koja se spremaju za večernju procesiju. Svuda su bile zelene zastave i bezbrojni ispolirani modeli svetilišta u Meki nošeni tokom parade. Ovo je slika iz manje bogatih četvrti. U bogatim četvrtima na ulici je bilo još manje ljudi. Tu se praznik proslavlja u kućama, gde se zajedno peva i jedu raskošna jela.

Bogati Karačija žive ograđeni u tvrđavama koje čuvaju naoružani stražari. U vreme moga detinjstva nije bilo ovakvih mera predostrožnosti. Karači je, kao i ceo Pakistan, prožet klasnim suprotnostima. Imena četvrti odslikavaju klasnu pripadnost, koja sa ne zasniva samo na ekonomskim kriterijumima, već i na socijalno-kulturološkim vrednostima, i na novcu i obrazovnom nivou porodica koje u njima žive. Čak i ja, koja sam ovde odrasla, nisam u stanju da shvatim svu složenost ovog poretka.

Upravo ovih dana, ovaj grad ponovo pokazuje svoju otpornost i snagu. Na književni festival slili su se ljudi iz celog Pakistana, da bi čuli međunarodne autore kao Vikrama Seta, indijskog pisca knjige Dobre partije, Hanifa Kurešija, britansko-pakistanskog autora Bude iz predgrađa, i britanskog politikologa Anatola Livena; da ne pominjem pakistanske pisce kao što su Mohsin Hamid, koji je postao poznat nakon romana Fundamentalista, koji niko ne želi da bude, ili Mahmud Hanif, autor Kutije eksplozivnih mangi.

Energija i živost festivala mogli su da se osete u čitavom gradu, a poseban utisak na mene su ostavile mnoge autorke. Mogli smo da čujemo Aješu Sidiku, vojnu analitičarku i autorku knjige Military Inc, ili bivšu pakistansku ambasadorku u SAD-u, Malihu Lodi. Čitav festival organizovala je jedna žena, Amena Sajid, koja je godinama vodila pakistanski ogranak Oxford Univeristy Press-a. Među ovim ženama našla se i režiserka dokumentarnih filmova, Šarmen Obaid Činoj, koja je ove godine bila nominovana za Oskara.

Hanif Kureši je rekao da je došao čak iz Londona, jer je fasciniran time kako jedan tako nasilan i ekonomski i politički propao grad može da iznedri toliko umetničke inspiracije i energije. I ja sam pomislila isto.

 
Hani Jusuf je pakistanska novinarka koja živi u Berlinu.

Le Monde Diplomatique, nemačko izdanje, 09.03.2012.

Sa engleskog preveo Robin Cackett

Izbor i prevod sa nemačkog Miroslav Marković

Peščanik.net, 01.04.2012.