Razgovor vodio Miloš Ćirić
Vladika zahumsko-hercegovački Grigorije je najmlađi vladika u episkopatu SPC, učenik čuvenog Atanasija Jevtića, kojeg je nasledio kada se Atanasije povukao iz službe. Vladika Grigorije se do sada nije eksponirao zbog principa poslušanija koji vlada u episkopatu, strogog pravila da mlađi slušaju starije.
Ovim pismom Grigorije izbija u prvi plan, pri čemu treba podsetiti da je na Saboru SPC 11. novembra upravo on bio pretedent na mesto patrijarha i zagovornik ideje da se zbog bolesti patrijarha Pavla i njegove nemoći da vodi Crkvu izabere novi patrijarh. Vladika Grigorije je tokom Sabora imao podršku vancrkvenih struktura, kao što je ministarstvo vera, ali je ostao bez podrške većine unutar Crkve, što je na kraju dovelo do molbe da patrijarh Pavle doživotno ostane na svojoj funkciji.
Pismo vladike Grigorija ne doživljavam kao neki veliki skandal ili senzaciju, već kao dokumenat koji nam potvrđuje ono što smo već znali – da se u crkvi šapuće i ćuti. Izgleda da je došlo vreme da se i u Crkvi jasno i glasno progovori o vrlo neprijatnim stvarima.
Ono što je bitno u ovom pismu je to što Grigorije iznosi desetak tačaka o kojima ranije nije bilo dopušteno govoriti. Slučaj Pahomije, slučaj Filaret, lustracija u Crkvi, gradnja Hrama Sv. Save… Jedino je Peščanik imao hrabrosti da govori o lustraciji u Crkvi, pa se godinama zbog toga dizala buka na nas, govorili su kako je Crkva sveta ustanova, da je nedopušteno tako govoriti. Pri tome je lustracija proces koji je obavljen u Rumuniji, u Rusiji i u Bugarskoj i sada je, izgleda, došlo vreme da se obavi i kod nas. Grigorije nam u svom pismu otkriva i upliv tajnih policijskih struktura u borbu za vlast unutar SPC.
Pismo će svakako izazvati burnu reakciju unutar Crkve, javnu ili ne, jer otvara niz pitanja o kojima se do sada ćutalo i koja vladike nisu uspevali da reše, jer ovo pismo pokazuje i težnju da u crkvi stvari treba obavljati transparentnije kako bi bila obaveštena i laička i crkvena javnost.
Iz pisma se jasno vidi da je borba u episkopatu postala ljuta i bespoštedna, a samo pismo istovremeno predstavlja nastavak blamaže za koji je naša crkva dobrim delom sama kriva, zato što nije uspevala da odgovori na mnoga otvorena pitanja i jer je dozvoljavala da se njome godinama manipuliše. Prvo je Milošević SPC koristio u političke svrhe, posle njega Koštunica u dva svoja mandata – kada je vođena politika forsirane klerikalizacije, pri čemu se nije vodilo računa o tome da će klerikalizacija naneti velike štete srpkom društvu, ali i Crkvi.
Pismo vladike Grigorija njegovi protivnivci unutar Crkve neće moći da stave ad acta, stvar je sada postala javna, tako da se neće ponoviti slična situacija onoj iz novembra ove godine kada je vladika Amfilohije predložio da se napiše molba u kojoj se patrijarh moli da ostane na funkciji doživotno, što je bio običan trik i obmana, jer se po ustavu SPC patrijarh bira na doživotno služenje.
Puča u SPC, dakle, nije bilo, ali samo zato što on nije uspeo. Jaka je struja koja je htela da patrijarha pomeri sa funkcije zbog njegove bolesti i starosti, ali to nije uspelo. Pismo nagoveštava nastavak borbe koja će, na ljutit i dramatičan način, dugo trajati i u čemu ne vidim ništa loše, jer će Crkva možda konačno podvući crtu ispod svoje, ako ne daleke ono bliske, ratne prošlosti i svoje saradnje sa strukturama moći. Do sada je crkvena moć u episkopatu bila vezana za moć u državi, one su delovale po principu spojenih sudova, sada međutim, ta veza puca. Borba unutar Crkve neće biti laka, a tek je počela.
Pismo vladike Grigorija pokazuje da će se podele do kojih je došlo produbljivati i da će se sukobi zaoštravati, međutim ne treba očekivati njihovo skoro rešavanje, jer su podele vrlo stroge i tiču se i državne i crkvene politike. Ovo je mučan trenutak u istoriji, jer ovo pismo belodano potvrđuje mnoge sumnje i probleme koje smo godinama javno iznosili. Do sada su se otvoreni problemi Crkve gurali pod tepih, ali se zaboravljalo da je njihova vrsta takva da ih možete izbacivati kroz prozor, ali će vam se uvek vraćati na vrata i obrnuto.
Ne smemo izgubiti iz vida da se vladike oko nekih gorućih pitanja slažu, ali se već na sledećem pitanju brojčani sastav menja. Centralno pitanje na kojem će Crkva pucati po šavovima, jeste odnos crkve i države, a još važnije pitanje, sa kojim se crkva još nije suočila, je odnos crkve i savremenog srpskog društva. Crkva pokazuje da je slaba, ispolitizovana i da ima stare odgovore na nova pitanja.
Iako koterije unutar SPC možemo razvrstati u dve grupe – konzervativnu i liberalnu, ne smemo izgubiti iz vida da je to promenljiva stvar. U prilog tome ide i činjenica da je mitropolit Amfilofije decenijama bio oličenje najkonzervativnije struje, a sada u sukobu sa vladikom Artemijem pokazuje da je odabrao liberalniju stranu. Dakle, taj se odnos stalno menja.
Još uvek su konzervativne snage u vođstvu, pri čemu se ne treba vezivati za imena, jer oni neprestano menjaju mesta i zauzimaju drugačije pozicije. Konzervativna struja u Crkvi je u prednosti i zato što je naša crkva pod velikim uticajem Ruske pravoslavne crkve moskovkoga patrijarhata, čiji je polgavar nedavno preminuo i juče je sahranjen u Moskvi.
Crkva deli sudbinu države, pa kako se Jugoslavija raspadala, tako se i crkvena struktura raspadala i pucala po šavovima podela. Zato danas svedočimo vrlo dramatičnim okolnostima, a poslednja je pismo vladike Grigorija. Možda je dobro što baš pretendent na mesto patrijarha govori javno o problemima unutar SPC, međutim, procenjivati koja će struja prevladati još je rano, jer će na kraju sve zavisiti od državnih, vojnih i policijskih struktura, što nekome može delovati začudno, ali to ovo pismo potvrđuje.
U ovom momentu Crkva nam je jako slaba i to u hrišćanskom smislu reči – podeljena je i nesložna. Ovo je poraz sabornosti SPC, poraz principa na kojem naša crkva treba da stoji i kojim bi probleme trebalo rešavati usaglašenim dogovorom, a ovako, trijumfovao je palanački duh političkih i politikantskih podela i svrstavanja koje ne donose ništa dobro – ni društvu, ni Crkvi.
Pismo vladike Grigorija
Poštujući elementarnu ljudsku logiku i crkvenost činilo se najnormalnijim da – ako je već tu molba Prvoga među nama, njegovom rukom potpisana, u šta smo se svi uverili i jednodušno prihvatili – trebalo je da molbu staroga, svetoga i nemoćna oca – uvažimo. Potom bi usledile druge ozbiljne stvari, pa utvrđivanje načina izbora i konačno sam izbor patrijarha. Rešavanje složenih problema, kao što sam pomenuo, zajedno sa nizom svima dobro poznatih pitanja oko arondacija eparhija, izbora arhijereja i slično, ne može se u potpunosti rešiti u odsustvu Prvoga, tj. Njegove svetosti.
Čula su se svakojaka razmišljanja, najčešće o neautentičnosti patrijarhovog potpisa (Lavrentije, Jefrem, Nikanor)…
…O tome postoji pismena predstavka episikopa Jefrema (banjalučkog), koja je do same srži dovodila u pitanje molbu Njegove svetosti i svako delovanje Sinoda u vezi sa tom molbom. Na to je mitropolit Amfilohije odgovorio da je to uvreda i da je neprihvatljivo sve ono što je napisao episkop Jefrem, rekavši pri tom izričito da se patrijarh – mora birati.
Govorili su i drugi – Ignjatije, Fotije, Maksim – smatrajući da je sve jasno, logično i da nema potrebe za daljim objašnjenjima, nego da treba delati… Međutim, na kraju poslepodnevnog zasedanja oko 19 časova, prvog dana Sabora, mitropolit Amfilohije je ustao i rekao: “Pošto vidimo da većina nije za usvajanje molbe Njegove svetosti, neka naša odluka bude da ga umolimo da i dalje ostane na tronu SPC!”
Uzalud je episkop Fotije govorio: “Sačekajte da glasamo”. Uzalud se jasno čulo: “Zar se tako poštuje patrijarh?”. Uzalud je episkop bački Irinej rekao: “Ne možemo tako da završimo, sutra treba nastaviti o ovoj ozbiljnoj temi”. Odluka je već bila donesena! Te noći bilo je i veliko veselje u keliji kod vladike banatskog.
…Da li je individualizam toliko prevladao u svesti naših arhijereja da je važnija popularnost našega patrijarha u narodu, nego sama zajednica u kojoj je on predstojatelj… Čini se da je patrijarh Pavle postao i paravan iza kojeg vladike skrivaju bezbroj sopstvenih nedostataka. Pitam se i pitam vas kome činimo uslugu o umoljavanju da on ostane na tronu. Da li Svjatjejšem Pavlu odbijajući njegovu volju i želju, ili Crkvi koja je, ponavljam, blokirana, da li narodu prestonog grada, ili pak određenom broju onih kojima haos odgovara? … Episkopi SPC neće moći da se skrivaju iza lica svetog i skromnog starca – patrijarha.
Jedan od arhijereja je izneo konstataciju da se “na našu opštu sramotu, patrijarh na VMA ne leči, nego – stanuje”. I to pored tolikih manastira i konaka, gde bi, možda i u boljim uslovima mogao provesti ostatak svog zemaljskog života, ne zauzimajući mesto nekom mlađem bolesniku.
Među problemima koji dugo tište Crkvu vladika Grigorije navodi i primer Beograda koji kao dvoipomilionski grad nema aktivnog episkopa. Kako stoji u njegovom pismu, uz to se manipuliše bolešću starog i nemoćnog oca, što proizvodi blokadu Crkve po svim pitanjima, nemogućnost redovnih zasedanja Sabora i nemogućnost bilo kakve reorganizacije.
Kako ćemo ovo objasniti mladim ljudima koji nisu bili baš presrećni našom najnovijom odlukom? Nasuprot tih liturgijski aktivnih, svežih i odgovornih ljudi, kojih je svakim danom čudom Božjim sve više, stoje izanđali, potrošeni, tužni ljudi izgubljene vere. Oni to nadoknađuju fanatizmom, strahom, slepilom i divljenjem sebi – kao, na primer, jedan sablažnjeni i samozvani akademik i jedan propali pop političar, nedoučeni profesor i uz to moralista.
Mladi ljudi se od ovih što kao razbojnici upadaju na Svete liturgije (prikrivajući svoje bezbožništvo pevanjem pobožnih pesama i pseudohrišćanskim parolaštvom) razlikuju po tome što prvi vole Crkvu i znaju šta je Crkva, dok drugi to nadoknađuju – verskim fanatizmom.
U narodu je stvorena slika i pre i posle Sabora kako postoje “zli” i “dobri” momci – piše vladika Grigorije. Zli su oni koji hoće da smene svetog, starog i nemoćnog patrijarha, a dobri ga štite od njih. Po prirodi stvari narod se svrstao među dobre i za nemoćnoga. To je klasičan oblik medijske manipulacije i ovakva slika ne bi mogla da se formira bez medija, koji su u tome zdušno pomagali – kako pisani, tako i elektronski.
Većina vernika koji aktivno žive crkveni život je zbog odluke Sabora da se ne bira novi patrijarh bila tužna, postiđena i sablažnjena činom vladika.Obraćajući se arhijerejima SPC, Grigorije ističe da su sve vladike pokazale koliko su “ozbiljne” i “odgovorne” prema Crkvi kojoj služe i prema društvu u kom žive.
A mi i dalje uživamo u populističkom zamajavanju i govorenju o tome kako je većina arhijereja i većina naroda za neku odluku. Većina kog naroda? Većina je postala merilo! Gde? U Crkvi!? Zar je to moguće?
Večernje novosti, 09.12.2008.
Peščanik.net, 10.12.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Na godišnjicu smrti Mirka Đorđevića - 17/04/2021
- Biblioteka Mirko Đorđević - 18/05/2017
- Glogov kolac za Svetoga Savu - 27/01/2016
