Uoči Međunarodnog dana pismenosti, kada je Unesko objavio rezultate istraživanja prema kojima je u Srbiji 1,32 miliona ljudi nepismeno, u zgradi Udruženja književnika Srbije održan je razgovor na temu “Pekić, naš sagovornik” u kome su učestvovali Mirjana Mitrović, Igor Perišić i Aleksandar Jerkov. Ova bi tribina prošla uobičajeno, kao i većina dosadnih i neposećenih književnih tribina u Beogradu, da Aleksandar Jerkov nije izgovorio svoj lament nad propašću velike srpske književnosti, koji je kao melem na ranu došao medijima, koji sa njim dele svest o ugroženosti srpskog nacionalnog bića. Do ovog stepena svesti o ugroženosti “srpskog simboličkog kapitala” Jerkov je došao na osnovu slabe posećenosti ovog događaja, na kome je u publici izbrojao tek dvanaestak ljudi. Kao što red nalaže, u takvim trenucima se poseže za krupnim rečima, čime se problem prenosi sa koncepcije samog kulturnog programa na odnos javnosti, a pre svega književnog esnafa prema piscu Borislavu Pekiću, čije je delo trebalo da bude predmet ovog dijaloga.

Sećam se kada je u Narodnoj biblioteci Srbije, pred upola manje publike u julu 2005, vanserijsko predavanje o Pekiću održala dr Jasmina Lukić, koja o Pekiću, za razliku od Aleksandra Jerkova, zaista ima šta da kaže. Niko od toga nije pravio dramu niti je naricao nad ugroženošću srpske književnosti i kulture. Slično je prošao i ciklus predavanja o “Grobnici za Borisa Davidoviča” Danila Kiša, te ciklusi “Kako čitati” i “Šta čini dobru knjigu”, u okviru kojih su predavanja držali najrenomiraniji pisci iz zemlje i regiona.

Odgovor na ovo pitanje trebalo bi potražiti najpre u institucijama obrazovanja iz kojih dolazi i Aleksandar Jerkov, koji pritom ne vidi svoju odgovornost za takvu pustoš, već je prenosi na metafizički nivo opšte ugroženosti srpske nacije.

Književnost s (ne)ljudskim likom

Verujem da će se većina kulturnih poslenika lako identifikovati sa Jerkovljevim lamentom, jer ne postoji efikasniji način da se izuzmu iz preispitivanja sopstvene odgovornosti dok isto to zahtevaju od nekog Drugog. U ovom slučaju, paradoksalno, krivi su “srpski pisci, ugroženi i poniženi, uvređeni, povučeni u sebe”, koji “šizofreno glumeći da se ništa nije dogodilo… prestaju da veruju u vrednost i počinju da se svrstavaju na stranu nevrednosti”.

Uistinu, oni su krivi, hteo bi da kaže prof. Jerkov, zbog toga što nisu došli da čuju šta on, Mirjana Mitrović i Perišić imaju da kažu o Pekiću. No ako je ovo što smo čuli od prof. Jerkova to što je imao da kaže o Pekićevom delu, a što su mediji brže-bolje preneli na sve strane, onda je i tih dvanaestoro ljudi samo gubilo vreme u sali UKS-a, koja svojom atmosferom podseća na nemila vremena, kada je “kuća srpskih pisaca” bila omiljeno svratište ratnih zločinaca i njihovih simpatizera. No dobro, koga je sada briga za memorandumske godine UKS-a i neuspeh demokratske transformacije tog mesta nakon pada Slobodana Miloševića, kada se danas ponovo restaurira čitava simbolička hijerarhija vrednosti koja je u istoj toj kući, baš kao i u pseudo-Legijinom romanu “Gvozdeni rov”, pronalazila generator ideja rata, zavera, progona, etničkog čišćenja i naposletku genocida. Međutim, Jerkovljev govor u toj kući pisaca danas nema samo smisao lamentacije jednog već ostarelog profesora propalog Univerziteta, već predstavlja i diskurs oživljavanja (ne tako) starih ideja, ideja protiv kojih se sâm Pekić borio, uloživši svoj život i delo u proces demokratizacije jednog totalitarnog sistema koji je pred kraj njegovog života ušao u fazu svoje fatalne transformacije. Taj proces demokratizacije Jerkov naziva “parademokratizacijom Jugoslavije i Srbije”, pravdajući svoj gnev borbom za očuvanje “lika velike srpske književnosti”.

Da je kojim slučajem Pekić razmišljao kao Aleksandar Jerkov, i da nije toliko puta direktno bio izložen hapšenju i pendrecima, čak i pod stare dane (dok je Jerkov vodio lepe razgovore o literaturi na Filološkom fakultetu), danas ne bi bilo ni toliko demokratije u Srbiji koliko je ima. A ima je zbilja malo. Takođe, treba podsetiti i na to kako je Borislav Pekić prošao na prvim parlamentarnim izborima u Srbiji kada se suočio sa Vojislavom Šešeljem. Ni tada njegovo veliko književno delo nije pomoglo da se milioni nepismenih glasača opredele za neku višu vrednost, već su zaokružili ime glavnog podržavaoca Miloševićevog režima.

Profesor u školi smrti

“Kada nema velike književnosti, nema ni književnika”, lamentira u svom stilu prof. Jerkov, “ostaju samo pisci kojima nije stalo ni do sebe pa im onda nije stalo ni do drugih.” Dakle, kada nestanu književnici, ostaju samo pisci. Zaista, šta s njima čovek može da radi osim da im poruči ono što im je profesor Jerkov poručio: Bežite mi sa očiju! U svemu tome, on vidi samo učinak “volje za umiranjem koja u ovom narodu postoji hiljadu i kusur godina”. Na kraju on zaključuje: “Ta škola smrti je naše duhovno zaveštanje.” (Zaboravlja da se ta volja za umiranjem trenira upravo u školi gde on predaje.)

Gde li su nestali oni lepi dani “velike srpske književnosti” kada se u zgradi UKS-a saborovalo po ceo dan u vreme NATO kampanje 1999. Bile su to poprilične masovke, koje prof. Jerkov sigurno pamti. Ako ih je slučajno zaboravio, može prelistati glasilo UKS-a – “Književne novine”, koje su sve pedantno zabeležile. O tome bi se disertacija mogla napisati (ne znam samo gde bi se mogla odbraniti – kod prof. Jerkova sigurno ne). Iste te novine i UKS (majka firma Srpskog književnog društva) brižljivo su pratili i antimiloševićevske demonstracije u Beogradu, bojeći se da se nešto ne desi njihovom omiljenom vođi. Nisam nikada primetio da je neko od njih imao problem s činjenicom da je pisac i kolega Borislav Pekić bio na drugoj strani, pri čemu je dobio udarac u nogu i glavu. Naprotiv, čekali su da on umre pa da se onda bace na njegovo delo kao lešinari, negirajući sve kod Pekića osim njegovih knjiga proze, koju tumače onako kako im se prohte. (Na sreću, to rade vrlo retko.) Uprkos svemu, Pekić je bio i ostao pisac pismene manjine. Unesko kaže da u Srbiji ima 6,5 posto stanovnika sa visokim obrazovanjem. Ukoliko bi se od tog postotka oduzeo broj onih sa kupljenom diplomom, te svih onih koji su se obrazovali na privatnim univerzitetima pod patronatom aktuelnog ministra obrazovanja Žarka Obradovića, ispostavilo bi se da je u Srbiji broj visoko obrazovanih ljudi ispod tri posto.

To je realnost. Kao i to da se književnošću ne mogu braniti granice Velike Srbije, niti srpskog duhovnog prostora, nad kojim prof. Jerkov sve češće lamentira. Ona nije gradivna jedinica nacije. “Književnošću se svet ne gradi, u najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje”, zapisao je Pekić davne 1968. godine, kada su takođe pljuštale batine.

Novosti, 17.09.2012.

Peščanik.net, 17.09.2012.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)