Vidim da je posle pobede Tadićeve proevropske politike na predsedničkim izborima, panika u Koštuničinom kabinetu dobila krupne razmere i pitanje je da li ga od tridesetogodišnjeg antievropskog rata mogu odvratiti čak i Putin i Medvedev zajedno, pošto smatram da on nije dobro razumeo rusku antiameričku “uvređenost” prema Evropskoj uniji. Jednostavno, treba postaviti pitanje da li kod vodećih Rusa postoji dilema: ili Evropa ili Srbija. Upravo zbog toga iznenađen sam sve masovnijim ovdašnjim pokušajima da se iz Rusije prizove stari panslavistički “očinski ideal” (koji su u 19. veku upropastili upravo ruski carevi, a u 20. veku ga je dotukao svirepi staljinistički papizam). U tom pravcu, evo jednog svežeg i slikovitog novinskog primera, u kojem se ponizno veličaju snaga i mudrost Rusije, povodom jednog energetskog sporazuma u kojem je Srbija ostala kratkih rukava.
Pošto ne mogu da se priviknem da novine držim u debelim gumenim rukavicama, pre nekoliko godina prestao sam da čitam “ugledni beogradski nedeljnik NIN”. Ipak, kada se dogodi nešto značajnije u našoj ekonomiji, kupim te novine kako bih pročitao šta o toj i toj stvari piše koleginica Ruža Ćirković, jer mi je stalo do njenog mišljenja. Tako sam postupio i proteklog vikenda, posle rusko-srpskog energetskog sporazuma, ne znajući da je za prigodni tekst na tu temu, pod naslovom “Srpski desant na Kremlj”, ovoga puta NIN angažovao meni nepoznatu žurnalisticu Ljubinku Milinčić. Od prve rečenice njenog teksta bio sam fasciniran.
Naime, već u prvoj rečenici autorica nam nudi senzacionalno otkriće da su Ukrajinci pre tri godine “odlučili da ucenjuju Rusiju time što će zavrnuti slavine za gas koji ide u Evropu”. Zaista frapantno otkriće, jer sva svetska štampa je svojevremeno, u tom slučaju, smatrala da je Rusija usred zime zavrnula gas Ukrajini zbog ogromnih neizmirenih računa, a u vezi s nezadovoljstvom “narandžastom revolucijom”, pa je Ukrajina neovlašćeno počela da troši gas namenjen Evropi. Kad je vrisnula Evropa, Rusi su odmah otvorili sve slavine. Sada nam NIN otkriva suprotnu verziju tog događaja.
Opterećen i dalje zabludom svetske i naše štampe u pogledu ondašnjeg rusko-ukrajinskog spora, pomislio sam da treba da suzbijem primisli starog zakerala i da zbog toga pretpostavim da je autorka teksta o kojem pričam imala samo snažan pad koncentracije na najnezgodnijem mestu svakog novinskog članka – u prvoj rečenici. Međutim, njen duboki pad koncentracije se nastavio i u sledećih sedam rečenica (fantastično, to je za Ginisa), pa je, posle malog oporavka, tako i nastavila. Po mojoj oceni, laž se nastavljala u poluistine, iskrivljavanje, izmišljanje, neznanje, a sve to je bilo natopljeno nezasitom ljubavlju za Rusiju i Vladimira Putina. Sve u svemu, mislim da je oko 97 odsto ovog teksta neodrživo prema svakoj logici, prema svim notornim činjenicama, prema svakom normalnom saznanju i prema elementarnim profesionalnim standardima.
Bio sam oduševljen, jer kao nastavnik žurnalistike odavno tražim dobar primer “kraja novinarstva” u našoj štampi – ali ovako perfektan primer “ponižavanja pameti čitalaca” teško je naći čak i u srpskoj štampi. Taj tekst trebalo bi interdisciplinarno analizirati i u studiju slučaja uključiti ne samo stručnjake za politiku, istoriju, naftu i žurnalizam, već i socijalne psihijatre i fizijatre.
Pošto mi je, kako sam već ovde naznačio, bilo nepoznato ime i prezime koleginice Ljubinke Milinčić, jednog trenutka sam pomislio da je reč o nekom pseudonimu i da je taj tekst na neki volšeban način uleteo kroz prozor NIN-a, poslat od nekog nepismenog pripravnika iz propagandnog odeljenja neke domaće ili strane tajne službe – koji je rešio da tera neku svoju politiku ljubavi i mržnje na geostrateškom planu, mimo visokog ugleda koje takve službe u Rusiji i Srbiji imaju na svetskom tržištu poverljivih informacija. No, međutim, tu je svemoćni Internet. Tako sam saznao da koleginica Ljubinka Milinčić doista postoji i da je takoreći publicistkinja i ugledni prevodilac sa ruskog jezika (nagrađena je za prevod Šiškinovog romana “Vilina kosica”). Ona je čak pod svojim potpisom izdala i knjige “Vladimir Putin – moja borba za Kosovo” i “Oligarsi”. Tako su mi taj tekst i motivi NIN-a da angažuje Milinčićku na jednoj ozbiljnoj temi – postali jasniji. To, međutim, ne umanjuje problem sa kojim ćemo se izgleda sve više sretati – problem neverovatno agresivne srpske poniznosti prema matuški Rusiji, koji je neuporedivo emotivniji od problema poniznosti prema Vašingtonu ili Briselu kod naših “mladih i uspešnih”.
Poniznost, naravno, uvek ide ruku pod ruku sa siromaštvom, a u našem slučaju, psihološku podlogu verovatno ima u vekovnim poniženjima koje je ovaj narod doživljavao tokom istorije (prisećam se ovde sjajne studije Petra Džadžića Homo balkanicus) – sve do Golog otoka 1948. godine i NATO bombardovanja 1999. Zapravo, u kontekst “osvete Golog otoka” treba staviti i zarazu proglašavanja Vladimira Putina počasnim građaninom niza naših gradova (u koju se pre neki dan uključio i Novi Sad). Verovatno je na delu u suštini onaj isti mehanizam po kojem su hiljade građana neke Etiopije, Burme ili Gane obožavale Josipa Broza Tita ili, u svežijim primerima, fenomen “Danke Dojčland” u Hrvatskoj ili narodni ljubavni stampedo prema Džordžu Bušu u komšijskoj Albaniji.
U stvari, nije sve tu baš isto. Pokušavam da verujem da je perverzna politička idolatrija u našem slučaju ušla u dekadentnu, licemernu fazu i da su putinomaniju izmislili ogranci naše političke elite koji su shvatili da kada nema dovoljno dobrog oca nacije kod kuće, treba ga uvesti iz inostranstva. Videćemo. Možda se to kroz koji mesec taj sindrom preobrati u medvedomaniju, ako Dimitrij Medvedev, posle predsedničkih izbora u Rusiji, bude ozbiljno shvatio jedinstvenu izbornu volju ruskog naroda.
U tom pravcu trenutno izgleda da je Toma Nikolić već uhvatio najbolju vezu, jer ga je uoči izbora primio upravo ruski “princ naslednik”. Ako on nije, Bora Milošević odavno jeste. Reč je, naravno, o aranžeru susreta Medvedev-Nikolić, to jest bratu pokojnog Slobodana Miloševića i čoveku za koga je pre više od dve decenije Ivan Stambolić založio sav svoj politički autoritet da ga opere od tadašnjih optužbi da je suviše blizak sa ruskim sakupljačima informacija i obožavalaca.
Danas, 07.02.2008.
Peščanik.net, 06.02.2008.
