Početak sezone krivolova na internetu

 
Ovog ponedeljka se pojavila vest da je organ dopadljivog i skrupuloznog naziva Roskomnadzor, s raznim nesuvislim zahtevima nasrnuo na Rutreker. Nisam (i ne želim da budem) poznavalac svih tih „organa“ kojih se u poslednje vreme namnožilo ko kusih pasa, a još manje želim da saznam čime se baš to, konkretno offline birokratsko „tajništvo“ bavi, no zato tačno znam šta je to Rutreker. To je najveći torrent tracker na ruskoj internet mreži, sajt koji ima 12.236.390 (slovima: dvanaest miliona dvesta trideset šest hiljada i tri stotine devedeset) registrovanih korisnika i kroz koji upravo sada, dok ovo pišem, teče 1.324.909 primopredaja korisničkih fajlova. Nije to nikakva net-igračka ili nekakav banditski brlog, već je to jedan ogroman kulturni  – pre svega kulturni! – projekat za razmenu filmova, muzike i knjiga.

Ja sam stari korisnik Rutrekera. Na njemu redovno ostavljam sve svoje knjige na slobodno korišćenje. I ne samo to. Tamo nalazim retke knjige kojih više nema u prodaji, a koje su mi ne samo drage, već i više nego neophodne za moj rad. Tamo često nalazim i neka retka izdanja koja ne mogu da kupim, jer su preskupa. I zato me je ovaj lavež vlasti na najveću kulturnu instituciju na „ruskom netu“ (Рунет) toliko potresao, uznemirio i izazvao ozbiljnu potrebu da protestujem. Nije jasno čak ni to ko je zapravo taj koji laje, odnosno ko je lično odgovoran za ovaj lavež. Jer tada, u XIX veku, bilo je vidljivo i opšte poznato ko je taj što je nad čitavom Rusijom raširio zloslutna sovina krila. Njegovo ime je Konstantin Petrovič Pobedonoscev.^[1] Danas, u XXI, ta sova nema ni ime ni prezime. Mi ne znamo kako ona izgleda i da li ima isto toliko hladnu i odvratnu spoljašnost kakvu je imao Pobedonoscev. Mi čak ne znamo da li je to „ona“, ili su to „oni“. Za nas su to potpuno anonimne ličnosti, nekakve skrivene spodobe koje ne izlaze na svetlo dana i koje iz mraka potežu konce pomoću kojih se šire gigantska siva krila nad Rusijom i „ruskim netom“.

I nije Rutreker jedini koji je ugrožen. Internet biblioteka Librusek je takođe napadnuta. Federalna služba za kontrolu narkotika (ФСКН) je blokirala jednu od njenih IP adresa. Šaljivi sajt Lurkomore i smešna Absurdopedija, takođe su dobili preteća uputstva za udaljavanje pojedinih sadržaja izloženih u mreži. Internet biblioteke i šaljivi sajtovi su poslednja mesta na koja treba slati namrgođene operativce s oružjem u rukama. Jer niti narko-mafija troši svoje dragoceno vreme provodeći ga u potrazi za kulturnim sadržajima na Rutrekeru, niti je crni humor nešto što može da ugrozi državni poredak. Skrivajući se iza gomile stvarno čudnih razloga i očigledno lažnih pobuda, vlast ovim napadima baca prašinu u oči ovom društvu. Sve mi to zajedno više liči na izbor lažnih ciljeva, ne bi li se odvukla pažnja javnosti s događaja koji nam se zapravo pripremaju.

Mislim da je ovo unapred dogovorena, sinhronizovana akcija protiv interneta kao takvog. Ovo je odlučujući juriš na internet kao poslednje uporište slobode. Ovo je opšta invazija na internet s ciljem da mu se slomi kičma, da se ogradi debelim zidom i da se liši sadržaja. Nabrojani napadi su za sada samo proba instrumentarija, samo laki udarci kojima se proverava reagovanje internet javnosti. Nije nimalo slučajno što je ovo probno huškanje podmuklih i zlih pasa na online resurse vremenski usaglašeno sa prebijanjem aktivista na ulicama, sa hapšenjima pristalica opozicije, sa ciničnim suđenjima gde sudije prosto preziru zakone i sve što je zakonito, sa pripremom montiranih sudskih procesa nad nedužnim taocima optuženih povodom protesta od 6. maja, dana koji je prethodio svečanom danu poslednjeg „krunisanja“. Sve su to razne pojave jedne zamisli, delovi istog plana. A cilj tog plana je višedecenijsko duboko zamrzavanje Rusije, potapanje zemlje u tupi sivi san bez snova o slobodi i pravednosti. Spavaj mirno domovino naša, spavaj dugo i budi živi leš. Ostani u pokornom letargičnom dremežu, a oni „ispravni“ će se već pobrinuti da se više nikada ne probudiš.

Na naša pitanja „Čija je to odluka?“, „Gde je lice čoveka koji je tu odluku doneo?“, „Gde je, na kraju krajeva, rešenje suda po kome se ta odluka sprovodi?“ – u lice nam bacaju list papira na kome je birokratskim rečnikom, od reči do reči napisano: „datum utemeljenja unet u registar: 03.11.2012; broj utemeljenja unetog u registar: 8; donosilac odluke o unosu u registar: Rospotrebnadzor; datum unosa u registar: 03.11.2012“. I to je sve. Da li možda vi u navedenom tekstu vidite nekakvo obrazloženje koje sam ja slučajno propustio da vidim? Ne, to nikako ne može biti razgovor uračunljive vlasti s uvaženim građanima. To je samo prostačka drskost birokratije koja nema ni najmanju nameru da bilo kome, a najmanje građanstvu, polaže račune o svojim postupcima. I dovoljno će biti da se na tom detaljnom spisku besmislica, onaj broj 8 zameni nekim drugim brojem, i pred nama će već tog istog dana osvanuti nova naredba o zatvaranju i udaljavanju svih opozicionih internet sajtova, ili možda čak i čitavog ruskojezičnog Fejsbuka koji je, istina, klinički opsednut politikom, no i pored toga on ima pravo na to da živi onako kako se njemu sviđa.

Ja ne govorim o tome da je internet u ovom svom današnjem vidu idealan. Tamo se danas može sresti sasvim dovoljno i pornografije i fašizma. No zato država ima zakone koji joj omogućavaju da se s tim pojavama bori kako online, tako i offline. Radi borbe s fašizmom, Rusiji nisu potrebni nikakvi novi zakoni kojima će se regulisati internet.

I još nešto. Podela zadataka i svest o tome ko i kako treba da ih rešava, takođe je stvar koja se neizostavno mora pomenuti. Neka visoki državnici pričaju o tome kako s njihovih visina izgleda naš društveni progres, a ja ću, koprcajući se kroz svoj život, pričati o tome kako taj isti progres vidim ja. Pre nekoliko godina sam pisao o stambenoj zgradi u novomoskovskom okrugu Šćerbinka. Ljudi su u njoj kupili stanove, novac je nestao, a zgrada i dan danas stoji jedva dopola izgrađena. Ove godine sam pisao o jednoj sredovečnoj ženi kojoj su u njenom odsustvu srušili garažu, njen automobil odvukli na specijalni parking, a odatle ga, nakon kraćeg vremena, ukrali.

Samo povodom ova dva slučaja sam dosada sakupio čitav tom sasvim besmislene prepiske s organima vlasti, prepiske koja svedoči o apsolutno hladnoj ravnodušnosti više desetina činovnika. Takvih prostih slučajeva, veoma jednostavnih priča o prevarenim ljudima, o pasivnoj miliciji i ravnodušnim deputatima, u Rusiji ima na desetine hiljada. Masovno grubo izrugivanje i otvoreno ismevanje ljudi postali su svakodnevna pojava i mada bi zbog svega toga trebalo iz sveg glasa vikati, a bogami često i psovati, mi se eto mirni, prikovani našom istorijom, samo smešimo i ponizno ćutimo. Tuda, na stranu vapijuće nesređenih uslova života treba da bude usmeren pogled i kažiprst vlasti, a ne na takozvano regulisanje interneta. Uzgred, nju internet toliko razdražuje pre svega zato što se ne da kontrolisati.

A internet, to je čudesna zona slobode koja se pojavila u trenutku kada je čovečanstvo iscrplo skoro sve oblike i načine za organizaciju slobodnog života koje ima na raspolaganju, i kada se našlo u istorijskom i socijalnom ćorsokaku. Naravno, internet ima svoju realnu tehničku istoriju i ona je svima poznata, no iza konkretnog programskog koda i konkretnih ljudi koji su ga smislili, nazire se tanak zračak neke sasvim druge, za sada nepoznate dimenzije. Posle svih krvavih eksperimenata za stvaranje realnog pakla na Zemlji i uz pretpostavku da istorija stvarno ima nekog smisla i svrhe, nije li internet i virtuelni svet koji on nudi, zapravo nova šansa data čovečanstvu? Kao kada razumni roditelji svojoj deci krišom „podmeću“ dobre i važne knjige, ne bi li ih oni sami našli i pročitali. A ko je nama, posle fašizma, staljinizma, nuklearne bombe, do mrtvila beživotnog socijalizma i već dosadno izopačenog preživara kapitalizma, „podmetnuo“ internet? Ko li je taj tvorac istorije i večiti saputnik čovečanstva koji nam je poklonio taj novi, idealno čisti i bestežinski virtualni svet, ne bi li pokušali da sve započnemo ispočetka?

Internet bi morao biti čuvan baš onako kako se čuvaju rezervati. U rezervatima je zabranjena seča šume, lov, vožnja traktora, dernjava pijanih, bacanje dinamita u jezero i pucnjava po jelenima i pticama. U rezervatu nikakav svevlastni operativac nema pravo da prilazi ježu i da mu pod nos potura nalog za hapšenje, ili da preti bizonu da će mu oduzeti seno.

A država – u svakom slučaju razumna država – ona shvata da je zaštita rezervata i slobodnih zona više nego neophodna. Ona bi morala da razume da je ljudima, pa i njoj samoj, potrebno ustrojstvo koje podržava život a ne guši ga. I da je to – od svega najvažnije. Internet nije nekakav nepovezani, zbrkani skup sajtova, elektronskih sličica i tekstova ili nekakvih tamo haotično nabacanih informacija. Internet je eko-sistem koji postoji zahvaljujući tananoj ravnoteži ljudskog uma i opšteg razvoja. U jednoj priči fantaste Bredberija, putnik kroz vreme je slučajno zgazio nekog leptira i time izazvao buduću katastrofu. Grubi nasrtaj policijskom cokulom na internet, lako može da izazove slom, zastoj i tešku bolest u svetskom rezervatu nove slobode. I umesto svih tih novih pravilnika o regulisanju interneta, umesto tih loše maskiranih pokušaja da se „ruska mreža“ ogradi kineskim zidom, a potom prekrije iranskom lažljivom istinom, neophodno je učiniti sledeće: hitno se moraju doneti zakoni o zaštiti interneta, o zabrani cenzure na iternetu i o pravu svih građana Ruske Federacije na slobodan internet.

 
Aleksej Polikovski, Новая Газета, 14.11.2012.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 18.11.2012.