Pred nama su peti izbori Vladimira Putina. Izgleda da se da se čak i politički stratezi u Kremlju sprdaju: time što su se odlučili za znak „V“ kao zvanični logo kampanje, ofarban u boje ruske zastave, prikazali su rimski broj pet, mada se predsednik Rusije bira po osmi put od 1991. Vredi ovde podsetiti da amandmani na ruski ustav iz 2020. omogućavaju Putinu da se ponovo kandiduje za predsednika 2030. i bude izabran za još jedan mandat.
Razgovor o izbornoj politici može zvučati čudno u trećoj godini opšteg rata i evoluciji autoritarnog u praktično diktatorski režim. Za to vreme, mašina represije radila je punom parom; mnogi opoziciono orijentisani građani bili su ili prisiljeni da napuste zemlju ili su to učinili dobrovoljno. Uprkos značajnim promenama u biračkom telu i opštoj političkoj klimi u zemlji, izbori ostaju važni i za režim i za Putina lično. Predsednički izbori i njegova pobeda predstavljaju važnu osnovu za legitimitet njegove vlasti.
Pozivajući se na rezultate prethodnih „izbora“ na kojima su građani Rusije navodno imali priliku da u potpunosti izraze svoju političku volju, Putin insistira da njegove odluke podržava „apsolutna većina Rusa“. U tom smislu, može se reći da su izbori u Rusiji još uvek prostor za građansko učešće i zajedničko političko delovanje, čak i ako Kremlj nastoji da spreči takve stvari. Čak i sa ograničenim mogućnostima za odupiranje uspostavljenom poretku, izbori ostaju pristupačan, legalan i siguran način za bar nekakvo političko izražavanje. Danas se, više nego ikad, postavlja pitanje utvrđivanja moguće opozicione strategije koja bi ujedinila one koji se ne slažu sa onim što se dešava u zemlji i pružila im šansu za kolektivno delovanje.
Opšta politička situacija u zemlji dovela je do zastrašenosti i depolitizovanja diskusija o strategiji opozicije. Najčešća debata koja se mogla čuti uoči izbora poslednjih godina jeste dilema da li izaći ili bojkotovati. Posle izbora, rasprava se okreće pitanju ko je kriv za neuspeh opozicionih kandidata: apstinenti koji su odbili da glasaju strateški ili oni koji su izašli i obezbedili režimu legitimitet. Ovakvi sporovi su posledica opšte frustracije građana Rusije zbog nemoći da utiču na politiku u zemlji. Uprkos činjenici da je takva frustracija reakcija na političke prilike, ona ima depolitizujući efekat i skreće pažnju sa diskusije o otporu režimu.
Poenta takve diskusije jeste da svaka kolektivna politička akcija može biti uspešna i efikasna ako okupi i inspiriše dovoljan broj učesnika koji mogu da se deklarišu kao politički subjekt. Taktika je važna, ali ne i odlučujuća: na kraju krajeva, mnogo je istorijskih primera i za neuspešno protestno glasanje i za propale bojkote. Konačno, niko nema spreman odgovor na pitanje koja će akcija najviše pogoditi Putinov režim. Ipak, možemo s oprezom predviđati koji bi potezi mogli da funkcionišu, a koji ne, s obzirom na to kako su se ruski izbori menjali poslednjih godina.
Izborne prepreke
Oni koji su pratili ili čak učestvovali u protestima u Rusiji tokom prethodne decenije, mogli su da vide kako se državne bezbednosne službe spremaju za skupove. Obično od ranog jutra policija počinje da se okuplja na trgovima i stanicama javnog prevoza. Na prostoru gde se održava miting raspoređuju se ograde, marice, autobusi i automobili na strateškim lokacijama kako bi se olakšalo razdvajanje mase. Cilj je podići fizičke barijere koje sprečavaju okupljanje velikog broja ljudi.
Nastavljajući tradiciju poslednjih godina, Kremlj se za predstojeće predsedničke izbore priprema izgradnjom i uspostavljanjem zakonskih i administrativnih prepreka protestnim biračima. Od predsedničke kampanje 2018, vlasti su u izborni proces uvele sve vrste „inovativnih“ praksi, uključujući elektronsko glasanje na daljinu, trodnevno glasanje, „glasanje na panjevima“, u blizini starih bunara, u prtljažniku automobila ili u autobusima postavljenim posebno za tu priliku. Vlast je takođe zabranila organizovanje i učešće u političkim kampanjama svima koje smatra „stranim agentima“ povezanim sa „nepoželjnim organizacijama“. Svrha ovih inovacija jeste da se što više ograniči učešće javnosti i da se kandidatima koji se protive aktuelnoj vlasti onemogući da pobede na izborima.
Kremlj se uplašio protesta posle predsedničkih izbora u Belorusiji 2020, što ga je navelo da pojača kontrolu izbora i aktivnosti u političkim kampanjama. Svako ko je pretio da će osporiti konačne rezultate na pojedinačnim biračkim mestima (i ideju o praktično sveopštoj podršci nacionalnom lideru) sada je viđen kao pretnja. Na svakom koraku, vlast i centralna izborna komisija radili su na zaustavljanju svakog potencijalnog opozicionog pokreta.
Izborna kampanja za Državnu dumu 2021. (ako se teatralna produkcija i fabrikovanje rezultata mogu nazvati izborima) pokazala je da se čitav proces može kontrolisati i da je izborna komisija u stanju da obezbedi željeni rezultat. U vanrednim situacijama – kada „nepoželjni“ kandidat ugrožava status quo – članovi komisije ne mogu da napuste biračko mesto dok se ne obezbedi potreban broj glasova za željenog kandidata. Upravo je to bio slučaj sa kampanjom levičarskog opozicionog političara Mihaila Lobanova.
Demokratski socijalista Lobanov učestvovao je na izborima za Državnu dumu u septembru 2021. u sklopu opozicione strategije Alekseja Navaljnog. Iako nije bio član, dobio je podršku Komunističke partije Ruske Federacije. Na biračkim mestima je odneo ubedljivu pobedu nad Jevgenijem Popovim, kandidatom Jedinstvene Rusije. Suočena sa „najgorim scenarijem“, izborna komisija na terenu odbijala je da potpiše zvanične rezultate, u pokušaju da navede posmatrače odgovorne za praćenje domaćih izbora da odustanu od čekanja. Neka od biračkih mesta nisu mogla da se zatvore do ponedeljka ujutru, dok su regionalne izborne komisije dodatno odugovlačile sa radom kako bi bez otpora posmatrača unele željeni rezultat u konačne izveštaje.
Onda je Kremlj taj „problem“ rešio uvođenjem elektronskog glasanja na daljinu, koje omogućava da se obezbedi tačno onoliko glasova koliko je potrebno, do poslednjeg dela procenta. Autori strategije „70 za 70“ su u svoje vreme mogli samo da sanjaju o takvom sistemu. Ovu strategiju je Kremlj razvio za prethodne izbore, a po njoj je Putinov cilj bio da osvoji 70% glasova uz izlaznost od 70% birača. „Naprosto osvojiti više glasova“ neće biti dovoljno da se pobedi Putin. Na prethodnim izborima u Belorusiji videli smo da takav sistem jednostavno nije u stanju da prihvati bilo koji drugi rezultat osim onog koji je falsifikovan. Centralna izborna komisija neće pokušati da spreči prevaru, ma koliko ona bila velika, jer je de facto uloga komisije da obezbedi Putinovu pobedu i pruži joj auru legitimiteta, a ne da se pridržava standarda izbornog procesa.
Kontra-strategija
Aleksej Navaljni je 2019. razbio mit o „Putinovoj većini“ u Moskvi: kandidati koji su učestvovali u njegovoj strategiji „pametnog glasanja“ ukupno su osvojili više glasova nego kandidati iz Jedinstvene Rusije. Uz pomoć mobilne aplikacije, ova strategija je bila koordinisan poduhvat informisanja birača da strateški i masovno glasaju kako bi se oslabile šanse kandidata Jedinstvene Rusije i pogurali opozicioni kandidati. Strategija je bila prilično uspešna, čak i kada nezavisnim kandidatima nije bilo dozvoljeno da učestvuju na izborima. Mnogi veruju da se ova strategija svodila samo na izbornu pobedu, ali izgleda da je značila mnogo više. Na kraju krajeva, kroz kampanju i izglasavanje ciljanog kandidata, birači su stekli osećaj političke subjektivnosti. Mogli su da vide svoju kolektivnu snagu na biračkim mestima i rezultat uigranog timskog rada.
Samo mesec dana pre svog petog reizbora, 16. februara 2024. Putin je ubio Navaljnog, jedinu osobu koja je udarila u njegovu najslabiju tačku – ideju da postoji „tiha većina“ koja podržava njegovu moć. Narativ „tihe većine“ već dugi niz godina predstavlja glavni izvor političke demotivacije u Rusiji. To je odvratilo veliki deo ruskog društva od jedinstva i solidarnosti, jer osećaju da su u manjini, a samim tim i u ranjivom položaju. Strategija Navaljnog za kolektivno suprotstavljanje Putinovoj izbornoj mašini putem kampanje „pametno glasanje“ iskoristila je depolitizaciju i usmeravala nisku izlaznost u produktivnom pravcu. Koristeći prilike koje su Putin i Kremlj stvarali protiv opozicije, kampanja je uspešno pobedila vladine kandidate mobilizacijom malog broja pristalica.
Međutim, režim se u međuvremenu adaptirao. Kremlj je razumeo princip delovanja ove strategije i aktivno je radio na smanjenju njene efikasnosti, kao i na razvoju novih ograničenja. Ti napori su kulminirali na izborima za Državnu dumu u septembru 2021. kada su, uz pomoć digitalnog glasanja na daljinu, kandidatima oduzeti pošteno osvojeni mandati. Koncept jednostavnog strateškog glasanja tako je učinjen bezopasnim i više nije radio: poruka da su oni koji se protive Putinu u većini (ili bar ne u apsolutnoj manjini) ugušena je na nivou tehničke procedure. To znači da prosto ubacivanje glasačkog listića u kutiju ili klik na dugme na internetu nisu dovoljni za suprotstavljanje režimu i da nam je potrebna ažurirana strategija.
Podne protiv Putina
Jedna od tih novih strategija je „Podne protiv Putina“. Nastala je iz pokušaja da se izmisli novi program kolektivne akcije u cilju razbijanja mitova o „Putinovoj većini“ i „opozicionoj manjini“. Prema zamisli organizatora, učesnici akcije treba da dođu na svoje biračko mesto u nedelju u podne, poslednjeg dana za glasanje. Pritom, taktika delovanja na biračkom mestu nije bitna i nije naročito važno šta osoba radi sa glasačkim listićem. Važno je fizičko okupljanje istomišljenika i demonstracija da oni koji se ne slažu sa aktuelnom politikom nisu sami.
Danas su mogućnosti okupljanja velikih grupa iz političkih razloga izuzetno ograničene. Vredi podsetiti da je Kremlj kriminalizovao skupove još za vreme kovida (pogledati tzv. sanitarne slučajeve), a jedini put kada je dozvolio okupljanje u Moskvi bilo je na sahrani Navaljnog. Istovremeni dolazak na biračka mesta tako postaje legalno okupljanje bez posledica po učesnike, čime se stvara značajan prostor za mobilizaciju javnosti. Okupljena masa na biračkom mestu biće neposredan dokaz snage opozicije, možda i ubedljiviji od konačnih rezultata sa biračkih mesta.
Ova akcija ima sve šanse da pokaže da je u zemlji ostalo još mnogo ljudi koji su spremni i sposobni da kažu „ne“ onome što se dešava. Reakcija vlasti na ovu ideju još nije jasna. Na primer, u Jekaterinburgu će se u podne održati i Maslenica. Malo je verovatno, naravno, da je organizacija tradicionalnog gradskog praznika bila reakcija na novu strategiju opozicije; verovatno su ga gradske vlasti planirale ranije, mnogo pre nego što je objavljena strategija „Podne protiv Putina“.
Maslenica ove godine pada 17. marta. U gorkoj ironiji sudbine, posle oporavka od trovanja, Navaljni je pisao kako se oduševljeno bacio na pečenje palačinki (koje se tradicionalno pripremaju za Maslenicu), da je počeo da eksperimentiše i da ih svakog jutra priprema po različitim receptima. Verovatno bi danas bio vrlo zadovoljan što se održava njegov pristup izbornoj politici i što se ruska opozicija, uprkos svemu, okupila na ovaj prolećni praznik.
Maxim Veselov, После, 13.03.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 15.03.2024.
