Profesorka Biljana Stojković je napisala poduži tekst koji počinje objašnjenjem koliko je bila nestabilna i kompleksna koalicija Srbija protiv nasilja, i kako je zapravo bio veliki uspeh sastaviti na jednoj listi toliko različitih ljudi, sujeta i ambicija, uprkos „udaranju u cevanice ispod stola“ i „različitim stranačkim interesima“.
Ja sam šokiran da u ovako devastiranoj državi, praktično u vanrednom stanju, lideri opozicionih proto-političkih organizacija daju sebi za pravo da misle da su oni tema, da su njihovi interesi ikome važni, i da imaju obraza da s nama igraju nekakve igrice ispod stola?! Njene reči ispadoše dosta tužan dokaz teze koju sam izneo u prethodnom apelu opoziciji. A apel je bio jednostavan – saberite se i dogovorite se. Pojedinačno ste nebitni. Sve što je profesorka napisala je kontraproduktivno, jer 99 posto njihovih glasača ta vrsta „objašnjenja“ ne da ne zanima – direktno nas vređa.
Ne znam u kakvom mehuru opozicioni političari žive, da li je to virtuelni svet društvenih mreža ili suviše velika koncentracija ulizica i istomišljenika u okruženju, ali mi se čini da ne shvataju da je Rubikon pređen, i da su njihovi glasači danas u najboljem slučaju jako besni, a u najgorem smatraju da se jedna ili druga frakcija prodala Vučiću?
To je ono što sam u prethodnom tekstu pokušao da napišem, koristeći možda malo grublje reči, ali izgleda da nije ostalo mnogo opozicionara koji mogu da čuju sopstvene glasače.
Meni, iskreno, nije jasno otkud drskost današnjoj opoziciji da ima tako kolosalne ego-tripove, i da još misle da bi to glasače trebalo da zanima? Zar poštovanje nije nešto što se zaslužuje? Kako su današnji opozicioni političari zaslužili poštovanje? Nisu dobili ni jednu veliku bitku, dali su gomilu autogolova, nisu pokazali da uče na greškama. Svađaju se kao deca u obdaništu i nameštaju na penal gangsterskoj vlasti. Ne poštuju i ne zarezuju intelektualno nasleđe svojih prethodnika. Ne znaju šta je Beogradski krug, ili ne pokazuju da ih to zanima. Nisu programski napravili ni jedan pomak unapred od pozicija koje su bile opšte mesto još devedesetih, čak su regresirali. Ne razumeju novi svet, ni mesto neke hipotetičke slobodne Srbije u njemu. Na kraju, nemaju ni kilometražu da mogu da traže tu vrstu poštovanja. Biljana se potpisuje kao kopredsednica stranke Zajedno, a ja, koji sam bar nekoliko puta glasao za njih, iskreno ne znam više ni šta je Zajedno, ni šta je Moramo, a šta je Možemo, kako se sad zove Ne davimo Beograd, gde je Zelenović, gde je Dobrica, gde Ćuta, i ko tu kakvu titulu ima. Mogao bih da proverim na Guglu, ali se plašim da će se pomenute stranke tri puta raspasti i ponovo sastaviti samo dok otvorim pretraživač. A ne znam zato što – ne želim da znam. Zato što su mi interesantni jedino ujedinjeni, jer su pojedinačno nedorasli trenutku i nemaju „upotrebnu vrednost“.
Verovatno je problem u meni. Kad se kaže „politička stranka“, ja zamišljam nešto bar poluozbiljno, strukturno stabilno, sa jasnim političkim usmerenjem, planom i strategijom za ostvarivanje tog plana. Zamišljam pomenutu kilometražu i iskustvo.
Zamišljam i neku dozu skromnosti. Na primer, kad sam ušao u političku arenu, baš na Peščaniku, bio sam dosta mlad, i bilo mi je kristalno jasno da sam među najslabije obrazovanim i najmanje iskusnim sagovornicima u toj grupi. Pokušavao sam da pariram, pisao loše, pisao bolje, kalio se i učio. Kroz javne debate, kroz eksponiranje u medijima, kroz stotine razgovora sa ljudima intelektualno jačim i činjenicama potkovanijim od mene. Čak i kasnije, kad sam ušao u konflikt s većinom saradnika Peščanika oko (po meni) ključne tačke novije srpske političke istorije, izbora 2012, u najvećem žaru vatre i sukoba (čije sam posledice trpeo u svakom smislu, pa i egzistencijalnom), nisam prestajao da poštujem Srđu Popovića, Vesnu Pešić, Vesnu Rakić Vodinelić ili Srbijanku Turajlić, iako se nisam slagao sa njima. Činjenica da je istorija pokazala da je teza koju sam zastupao (nažalost) bila tačna, a njihova pogrešna, nije umanjila ovo poštovanje, niti sam mislio da sad imam pravo da svodim njihove živote i zaveštanja na tu jednu situaciju i da poredim sebe s ljudima koji su prošli i preživeli stvari koje ja nisam u stanju ni da zamislim. Šta znam, tako sam vaspitan.
Dok se to dešavalo, većina protagonista današnje političke scene nije bila javno aktivna. A to nije bilo tako davno. Kad sam napisao da su današnji političari šesnaesta liga, trebalo je da pomenem i ostale javne delatnike: jednostavno, sve se srozalo, drastično. Ja sam mislio da su oni svesni toga, da to doživljavaju kao konstataciju, ne kao uvredu, a neki su se uvredili kad sam im poslao tekst. Ne shvataju da ja i sebe ubrajam u to srozavanje. Eto, baš primer tog mog pisanija na Peščaniku. Kako je moguće porediti moje životno i političko iskustvo, i životno i političko iskustvo Vesne Pešić, koja je pripadnica politički verovatno najobrazovanije i najnaprednije jugoslovenske generacije, koja je rasla okružena intelektualcima svetskog kalibra, koja je predvodila proteste i antiratni pokret devedesetih, koja je rizikovala život pred Miloševićevim besnim psima (dok sam ja bio u srednjoj školi), bila ambasadorka, narodna poslanica… Jesam ja malo napredovao u međuvremenu, ali to ne može nikad biti ta liga. Ista stvar, uz svo poštovanje, kako mogu da se porede dometi Biljane Stojković ili Dobrice Veselinovića sa, recimo, dometima i ostvarenim potencijalima Latinke Perović, kad je bila u njihovim godinama? Ovo nije uvreda, niti u ovome ima puno Biljanine ili Dobričine krivice. Smena generacija je surova, i nije uvek korak unapred. Mnogi najkvalitetniji akteri naše političke scene su umrli, neki su otišli iz Srbije, neki su poludeli, neki su se prodali. Malo je ostalo intelektualaca renesansnog obrazovanja i intelektualnog kalibra koji bi mogli da pariraju Vojinu Dimitrijeviću, Borki Pavićević, Miljenku Dereti ili gorepomenutima. „Zamene“ nisu dobro formatirane, jer su bile produkt Miloševićeve i Šešeljeve Srbije, Koštuničine i Tadićeve. „Originali“ su bili produkt jugoslovenske kulture, na vrhuncu moći i uticaja. Na kraju, Vučić i njegovi radikali su lestvicu postavili tako nisko, da je danas sve što nije SNS – dovoljno dobro. Prave, kvalitetne javne rasprave, tipa Popović vs. Cerović u Vremenu, odavno u srpskom društvu nema, niti ima medija koje bi takva rasprava zanimala, niti ima publike koja ima intelektualnih kapaciteta da to čita.
Cela ova istorijsko-lična digresija može da se svede na samo jednu poruku opoziciji – skromnost! Shvatite da ne dobacujte predaleko pojedinačno, budite bar malo pošteniji glede svojih pozicija i svojih dometa, i iz tih spoznaja nastupajte. Onda možda i zaslužite poštovanje koje želite u političkoj areni.
Draga Biljana, dragi ostali, niko ne umanjuje vašu borbu u teškim uslovima, zahvalni smo svima koji nisu odustali. Nemojte ni vi umanjivati borbu nas koji smo izabrali druge puteve, i još stojimo na vetrometini, primamo udarce i plaćamo cenu. Ali, ja ne dobijam „bonus poene“ kod publike za greške u filmovima zato što me ovaj režim masakrira na farsama od konkursa već deceniju. Publika će me ocenjivati isključivo prema kvalitetu filmova koje snimim. Vi, ako ste već ušli u politiku, morate da ispečete taj zanat, po kom će vas ceniti glasači, pa tek onda možete da ulazite u ego-tripove (mada vam to ne preporučujem).
Da se razumemo, nadam se da shvatate da direktno obraćanje Biljani Stojković nije bukvalno. Ovo nije neki moj „odgovor“ na njen tekst. Nadam se da sam dovoljno jasno podvukao da me pojedinačno niko od njih ne zanima previše. Ako nisam, evo ponavljam: kad god napišem „Biljana“ ili „Dobrica“, mislim na sve lidere stranaka članica nekadašnje koalicije, na kojoj god strani se našli posle „razvoda“.
Ponavljam – još nije kasno. Shvatite da ni jedna od vaših stranaka (sem možda SSP-a) nema ni osnovnu glasačku bazu, ni početke ozbiljnije infrastrukture, da ne pominjem jake saveznike u svetu. Jedino što vam daje legitimitet smo mi – glasači u Srbiji; i jedini razlog što vas podržavamo je viši cilj – smena kleptokratskog režima koji je skoro do temelja uništio državu u kojoj živimo.
Sedite i razgovarajte, međusobno, kao odrasli ljudi. Ne zanima nas ko je kriv i zbog koga se brak raspada, što lepo napisa Nadežda Milenković. Razgovarajte ponovo i ponovo – i ponovo; dok se opet ne rearanžirate u koaliciju tako lepog imena – Srbija protiv nasilja, a onda zajedno odlučite da li selektivno bojkotujete izbore (po meni, pogrešna strategija, bez jakih argumenata) ili izlazite svi zajedno, kao jedna lista. Ako nastavite odvojeno, putem kojim ste krenuli, zacementiraćete Vučića na vlasti u Beogradu, i ne samo u Beogradu, verovatno na duže staze, i to će ovog puta biti vaša odgovornost. I vaše političko zaveštanje i domet.
Peščanik.net, 30.04.2024.
Srodni link: Biljana Stojković – Ipak nepristajanje
