Nema više smisla pisati tekstove posvećene Prvom maju. Sve je već napisano prethodnih godina: ko slavi i zbog čega slavi; ko ne slavi (a želeo bi da slavi); ko se pravi da slavi, a prezire radnike; ko se pravi da protestuje, a nema snage da mobiliše ni hiljadu radnika… Ove godine imamo i preklapanje Prvog maja s pravoslavnim verskim praznikom (takozvana „velika sreda“), pa su tako pravoslavni talibani brže-bolje počeli da dele poruke na društvenim mrežama da „Prvi maj ne postoji“ i da bi trebalo da bude sramota svakog dobrog hrišćanina (zašto se ne poistovetiti s celim hrišćanstvom, iako je dobar deo hrišćana uskršnje praznike odavno odradio) da slavi tamo-neki-izmišljeni-radnički praznik, kada istovremeno ima i stari-dobri-verski praznik na raspolaganju.
Na stranu ti pokušaji relativizacije istorije radničke borbe i njenih dostignuća, na jedan iščašen način pravoslavni talibani su u pravu. Naime, većini radnika u Srbiji apsolutno nije bitno koji je praznik u sredu. Važno je da su se neke „više sile“ zaverile da im dodele neradan dan. To zbog čega praznujemo, međutim, lagano pada u zaborav. Užurbano se gledaju vremenske prognoze i psuju meteorolozi (pa možda i – daleko bilo! – taj isti pravoslavni bog čiji će praznik neki proslaviti u sredu), prate se cene svega što može da se baci na roštilj ili natakne na ražanj, izražava se neverica zašto su jaja tako poskupela baš pred jedine dane u godini kada se kupuju masovno… Kakve veze s tim imaju tamo neki radnici koji su dali svoje živote pre skoro vek i po? Praktično nikakve. Važno je da se tog dana može doći do daha, daleko od poslodavca i posla. Splet okolnosti koje su do toga dovele, nečija je tuđa briga.
Nema svesti da nas takva ravnodušnost vodi ka tome da se radujemo jednom slobodnom danu kako bismo se odmorili od užasnih uslova rada. Ne razumemo vezu: tih dana bi bilo više, a uslovi rada bi bili bolji, kada bismo pamtili zašto slavimo Prvi maj. I zašto je važno negovati buntovni duh radnika koji su tada ustali protiv poslodavaca, ali i protiv države koja je strasno štitila poslodavce. (Vidite li neku paralelu sa Srbijom danas?)
Umesto toga, mnogo je važnije relaksirati se tog jednog dana, ili kada nam se kalendar tako namesti kao ove godine – čak nekoliko dana uzastopno. Ako gazda dozvoli, naravno. A verovatno će biti mnogo onih kojima gazde neće dozvoliti. Oni kojima se ne dozvoli, zadovoljiće se „rascepkanim“ praznicima. Dan za Prvi maj, pa (možda) za Veliki petak, pa (sasvim sigurno) za Uskrs… nakupi se tu nekoliko neradnih dana, pa čak i kada se između njih radi – teško da se može poželeti više. Posebno kada niste svesni da vam to „više“ potpuno legitimno pripada.
Da ne bih (daleko bilo!) ispao isključiv u vezi s religijom i verskim praznicima, mogu da probam da rekonstruišem idealan dan pravoslavnog radnika u sredu 1. maja 2024. godine: malo vremena provesti u crkvi i ispoštovati svoj duhovni praznik, pre (ili posle) toga malo vremena provesti na demonstracijama na kojima ćete reći poslodavcu i vlastima šta mislite o njihovim politikama i bahaćenjima. Nađe se uveče malo vremena i za porodicu, pa i za odmor. A kada ćete na roštiljanje, pitate sada? To možete 2. maja. Kako to mislite, 2. maja morate da radite? Aha, to je zato što 1. maja niste protestovali…
Ne znam da li će ovog 1. maja sindikati nekim performansom simulirati da su uvređeni i povređeni. Ne znam ni da li će pozvati ministra na čelo prvomajske kolone, kao onomad. Ne znam više ni da li imaju dovoljno pristalica da formiraju kolonu. Ne znam da li će vlasti iskoristiti praznik kao i uvek, da se narugaju narodu još jednom tako što će isticati da su naši radnici najzaštićeniji na svetu, samo su malo lenji pa zbog toga imaju problema. Znam, međutim, da će radnici u Parizu, Atini, Berlinu, i mnogim drugim evropskim i svetskim gradovima, jasno na ovaj dan pokazati – ponegde nimalo mirno, a svakako svugde veoma glasno – da se ne slažu sa milion politika država u kojima žive i rade, politikama kojima se formira odnos države i poslodavaca prema radnicima. I – gle čuda! – tim radnicima su uslovi rada daleko bolji nego nama u Srbiji. Ali to mora da je samo koincidencija… Ćuti i okreći ražanj, ne razmišljaj puno o tome.
Zbog svega napred napisanog, ovaj tekst nije praznični. Možete ga pročitati bilo kog drugog dana, opisivaće iste stvari koje nam se dešavaju, ili one koje bi trebalo da nam se dese a neće se desiti. I praznikom (i izmišljenim praznikom, koji god da je za vas izmišljen), i svim neprazničnim danima. Uostalom, nama je svaki dan praznik. Bar tako kaže vlast, a ja imam sve manje razloga da u to sumnjam jer, eto, oko mene su izgleda svi radnici sasvim zadovoljni. To je prvomajsko i uskršnje čudo, u jednom.
Peščanik.net, 30.04.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- „Uslužni poslodavac“, dobra ili loša vest? - 16/05/2024
- 18 načina da se (ne) zaposlite u Srbiji - 09/05/2024
- Tridesetoaprilska - 30/04/2024
