Share Conference
Share Conference

Pošto je optužen da je podržao navodno planirani atentat na „kompletan državni vrh Srbije“, uz stručno veštačenje da je „slične stavove već pokazivao“, upravnik Narodne biblioteke Srbije razrešen je dužnosti na uobičajenoj telefonskoj sednici vlade. U mnogim će se kancelarijama i kafanama ova odluka danima slaviti – ukoliko se gladni zasite smenom, to jest, a pretnja zatvorom padne u zaborav kao kompenzaciona fantazija ministra policije.

Na to slavlje se zaista predugo čekalo. Za deset godina, koliko je proveo na mestu upravnika nacionalne biblioteke – na koje je imenovan u prvom reformskom talasu Đinđićeve administracije – Srbija je Sretenu Ugričiću izgradila monumentalni spomenik besramnih laži, palanačkih frustracija, zavisti i podmetanja. U novijoj istoriji ovog osramoćenog društva ne postoji nijedan čelnik javne institucije koji je tako uporno proganjan kao Ugričić, gotovo od prvog radnog dana u raspaloj instituciji kojom su do tada upravljali kasniji Miloševićev fikus-predsednik i haški optuženik Milan Milutinović, a onda i bezlični ministar i aparatčik devedesetih, Milomir Petrović.

Naoko je nelogično da u polupismenoj zemlji koju već decenijama kontrolišu mitomanični zanesenjaci i kriminalci, književna industrija i prateće institucije imaju takvu političku težinu, no sve je izglednije da će Srbiji, ukoliko jednog dana odluči da se upristoji, pored Specijalnog suda za ratne zločine biti potrebna i pravosudna instanca specijalizovana za odrede naoružane tastaturama.
Makar pred sudom pribrane javnosti morali bi da se nađu mnogi iz tih kružoka. Od danas već potpuno zaboravljene Narodne knjige, svojevrsnog književno-izdavačkog centra za pranje para, distribuciju moći i uticaja na javnost Miloševićeve Srbije, preko njenih savremenih klonova stvorenih uz pomoć aboliranih urednika Narodne knjige i sličnih javnih kuća u večnoj tranziciji – sve do klovnova srpske verzije neoliberalizma, savremenih menadžera kulture.

Toj aparaturi za proizvodnju magle iza koje se rastače materijalna i nematerijalna imovina čitavog društva, već deset godina Sreten Ugričić nesumnjivo smeta. Udruženja pisaca i potkupljenih novinara složno su cepali košulje i padali u histerične raptuse već s prvim predlogom novog zakona o obaveznom primerku; svaki član internog pravilnika o bibliotečkoj delatnosti analiziran je sa stanovišta ugroženosti srpskih prava; otkupi knjiga za javne biblioteke doslovno su izazivali vanredno stanje u zemlji. Odluka da se, umesto statistički najčitanijoj knjizi, godišnja nagrada javnih biblioteka dodeljuje najboljoj među najčitanijima, odlukom stručnog žirija – i tako prekine sa tradicijom nagrađivanja habjanovićki, bobićki i dobrica – do dana današnjeg je jedna od najvažnijih tema na književno-izdavačkim sesijama za preporod nacije. Ugričić je okrivljen i kada je zakon nalagao da izdavač mora da pošalje čak deset primeraka svakog izdanja centralnoj biblioteci, i kada je novim zakonom o obaveznom primerku broj knjiga sveden na pet. Kada je upozoravao da će novi projekat parka ispred Hrama svetog Save ugroziti biblioteku, razvučen je po tabloidima kao neprijatelj srpskog svetosavlja. Kada je park dovršen i voda iz nove fontane procurila u podzemni fundus biblioteke – okrivljen je Ugričić.

Godinama zatvorena za korisnike zbog renoviranja, nacionalna biblioteka je pukim čudom uspela da izbegne usud ostalih centralnih ustanova kulture, čije se nikad okončane restauracije ispostavljaju kao rezultat destruktivne gluposti vladajućih stranaka. Za zatvorene čitaonice i blokirane fondove Narodne biblioteke, međutim, bio je kriv Sreten Ugričić, a ne vlast koja se zaleće skelama na svaku instituciju kulture, a onda pare potroši na efektnije spektakle. Zbog sukoba sa gradskim vlastima koju je jedno vreme tresla groznica izgradnje podzemnih garaža, upravnik NBS bio je persona non grata na lokalnim koktelima.

Poslednjih godina, međutim, vrag je odneo šalu. U književno-izdavačkim krugovima došlo je do tzv smene generacija, nova je stasavala na ugarcima spaljenih džamija i ambasada u svesrpskoj odbrani Kosova, i blentava medijska dreka oko obaveznog primerka i CIP broja postaće stvar naivne prošlosti. Ugričićev profil u tabloidnim medijima počeo je da dobija obrise jednog od lidera pete kolone, antisrpske zavere i izdajstva nacionalnih interesa. O njemu počinju da se plasiraju opasne laži, koje se vezuju za traumatične slike iz kolektivnog iskustva: Ugričić sprovodi „unutrašnje bombardovanje“ Narodne biblioteke; on vrši „kulturni genocid“ nad srpskom književnošću; isteruje Njegoša iz srpskog nasleđa, srpske pisce iz Crne Gore naredbom uklanja sa „srpskih“ bibliotečkih polica, knjige srpskih pisaca štampane latinicom ustupa Hrvatskoj… Neke od ovih somnambulnih neistina postale su opšte mesto u srpskoj javnosti i danas su poslužile kao otežavajuća okolnost u medijskom suđenju zbog „podrške terorizmu“.

Pionirskim tragovima Zorana Ćirjakovića, NIN-ovog islednika Druge Srbije i autora žiga „autošovinizam“, krenuli su predavač sa novosadskog univerziteta, književni kritičar Slobodan Vladušić, pisac, urednik i izdavač Vladimir Kecmanović i nekoliko mlađih pisaca u međuvremenu ustoličenih na urednička mesta po javnim izdavačkim kućama i kolumnističke sinekure u tabloidima. Zahvaljujući njima, dvogodišnji javni progon Sretena Ugričića konačno je polučio uspeh – i to u savršenoj tišini Srpskog PEN Centra, čiji je Ugričić član, kao i novinarskih udruženja koja bi trebalo da vode računa o esnafskoj etici.

Umesto zaključka „podslučaja Ugričić“ – kako je neimenovani ministar kategorizovao ovu temu za tabloide – pojavio se komentar jednog od predvodnika poslednje kampanje ovog linča, dnevnog lista Press, koji je zasluge za Ugričićevu smenu pripisao sebi i najavio nove smene po Srbiji.

Corpus delicti kojim je Press poentirao svoju histeričnu misiju, a što je eufemistički nazvano „faksimilom peticije“ za podršku terorizmu, u stvari je privatna prepiska sa članovima Foruma pisaca; ona vrsta prepiske u koju uvid, osim onih kojima je namenjena, imaju još samo policijski doušnici i denuncijanti. Ovaj detalj, ako već ne čitav opisani kontekst, nepogrešivo ukazuje na strukturu sistemskog zločina u kom su naduvani tabloid i mladi bojovnici iz prvih redova na frontu – samo iznajmljeni plaćenici. Budućnost će pokazati ko je od zločina imao najviše koristi, pa ćemo možda nešto više saznati o smislu ovog naizgled nerazumnog ludila.

Peščanik.net, 21.01.2012.

SLUČAJ SRETEN UGRIČIĆ