Istoga dana, dok se predsednik SAD Barak Obama bavio glupostima i sastajao se u Moskvi sa opozicijom i studentima, premijer Putin se sreo sa kudikamo važnijim čovekom nego što je nekakva tamo opozicija i neki tamo studenti. Toga dana je kod premijera Putina na razgovor došao šef RUSAL-a Oleg Deripaska.

Sledećeg dana je GAZ, gigant Ruske automobilske industrije čiji je vlasnik Deripaska, dobio državnu garanciju vrednu 20 milijardi rubalja.

Primetićemo da je General Motors takođe dobio novčanu pomoć Američke vlade. Međutim, plan kojim je spašavan General Motors, razmatran je do u sitna creva. Na kraju je oglašen bankrot kompanije, a u zamenu za 30 milijardi dolara pomoći, Američka vlada je preuzela 60% njenih akcija, od kojih će se, uzgred, u prvoj povoljnoj prilici rado osloboditi.

O planu za spašavanje GAZ-a, za državne pare, mi ne znamo ništa. Sa zadovoljstvom ću reći da sada Deripaska stvarno radi danonoćno, da se na pregovorima kao lav bori za svaki milion dolara i da lično rukovodi svojim preduzećima 24 časa na dan. Ali o tome kako i pod kojim uslovima dobija državnu pomoć, široka javnost ne zna ništa. Jedino što znamo je da se o promeni vlasnika, a čak ni o promeni rukovodstva, u fabrikama ne raspravlja.

Početkom juna, u malom gradu Pikaljovo, radnici fabrike za proizvodnju cementa Bazel-Cement blokirali su magistralni put Vologda – Sankt Peterburg. Radnici su protestvovali jer se fabrici, koja takođe pripada Deripaski, već nekoliko meseci nisu dostavljale sirovine. Rad cementare je obustavljen i to je, obzirom da ona izdržava čitav grad, pretilo katastrofom. Tada je u Pikaljovo stigao Putin i na svim kanalima državne televizije je prikazano kako Deripasku razmazuje po stolu. Cela Rusija gleda na ekranu kako ubledeli i smušeni oligarh Deripaska ide klecavim korakom ka pročelju stola gde sedi premijer, pognute glave potpisuje ugovor o obnavljanju isporuka sirovina, a Putin, cedeći reči kroz zube, govori: „A olovka? Odmah da ste mi je vratili“. Ali avaj, kako reče klasik, rana mačka „nije bila ništa drugo do prevara i podvala, isto kao i ispijanje benzina“.[1]

Sve saglasnosti potpisane u Pikaljovu sadrže uslove koji su povoljni za Deripasku. A savet direktora Vnješ Ekonom Banke kojim je predsedavao lično V.V.Putin, dan pre pikaljovske javne grdnje, doneo je odluku da se Deripaski produži rok za korišćenja kredita u iznosu od 4,5 milijarde dolara.  Čak ni 1,5 milijardu rubalja koja mu je bila neophodna za izmenu profila proizvodnje, oligarh (koji samo na izgradnju jednog golf igrališta troši 50 miliona dolara) nije platio iz svog džepa. Za tu sumu je zalegla Vnješ Torg Banka.

Pikaljovo nije bio čisto marketinški projekat. Kako takvih osiromašenih industrijskih preduzeća od kojih u potpunosti zavise čitavi gradovi, u Rusiji ima na stotine, pre će biti da je neko pomogao da prvo malo narastu krila priči iz Pikaljova, a onda na uvo Putinu prišapnuo baš o Pikaljovu, imajući u vidu Deripasku kao svoj osnovni cilj. Na primeru Pikaljova su nam pokazali kako se u Kremlju donose odluke. Prvo Putin, onako ljut, hvata za okovratnik bliskog Kremlju dvorjanina i javno ga razmazuje po stolu, a zatim donosi odluku. Ali, pošto se odluke donose samo na osnovu podataka koje priprema i dostavlja bliski dvorjanin, to dvorjanin dobija sve što je tražio i još malkice pride.

Zašto je Deripaska kupio GAZ? Na to pitanje su ljudi zaposleni u holdingu još 2002 i 2003, odgovarali prilično pošteno. Očistićemo ga, malo ćemo ga dovesti u red i uz dobit, prodati nekom zapadnom investitoru. Na početku vladavine Putina, sva preduzeća kao što su GAZ, UAZ, Energetske Mašine i sl., kupovali su oligarsi imajući u vidu ovaj cilj.

Da bi ova preduzeća postala konkurentna, bile bi neophodne ne samo nove zapadne mašine, već i zapadni menadžeri i zapadni inžinjeri, koji će naučiti radnike nečemu što do tada nikako nisu mogli da nauče, a to je da matice na šrafove ipak treba zavrtati do kraja. Deripaska ili Mordašev su mogli da rasčiste gomile nečistog materijala u finansijama i da prekrate izrazito nedopustive lopovluke, ali je potpuno razumljivo da oni, a ni ONEKSIM, nisu imali na raspolaganju višak menadžera koji bi bili sposobni da nauče radnike kako se pravilno zavrću matice.

A kada je Kremlj proglasio veto na prodaju Simensa i Energetskih mašina, sva ta preduzeća obesila su se svom težinom o noge naših oligarhijskih holdinga. Tako su ova preduzeća dobila ulogu ćopave i rošave neveste, koju teško da će zaprositi bilo koji zapadni mladoženja. Dodajmo još i to, da je Kremlj, iz nekog razloga, ove idealne terene za trening buldožerista, proglasio za nacionalno blago.

I tako, nameće se pitanje: zašto Putin (a sve te odluke donosi baš on) produžava da daje novac kompanijama koje su ili nesumnjivo potpuno bezperspektivne, kao što je GAZ, ili su pak, zbog bezumne strasti za ekspanzijom dovedene na granicu propasti, kao što je RUSAL? Svuda u svetu je uobičajeno, da vlasnik firme gubi imovinu ako svojim pogrešnim poslovnim odlukama ili sticajem nesrećnih okolnosti, dovede u putanje sudbinu celog posla. Samo u Rusiji, do guše u dugove potonuli oligarh, dobija novčanu podršku od države.

Postoji nekoliko odgovora na to pitanje. Prvi je da bi zatvaranje nekonkurentnih industrijskih preduzeća dovelo do cocijalne katastrofe. Mada svi znamo da je davati im novac isto što i ložiti furunu u sred livade kreditnim karticama, socijalni momenat dozvoljava da se donošenje odluke odloži. A Putin obično ne donosi odluke ako na to nije primoran.

Drugi bi bio da je glupo da vlada žuri sa nacionalizacijom. Mnogo se više isplati dočekati da se zapadni kreditori, domaće banke i otpušteni radnici svojim optužbama obruše na „proklete oligarhe“ i da tek onda država stupi na scenu u ulozi belog viteza.

A treći nam zapravo otvara novo pitanje. Ogromni krediti u milijardama kojima se barata kao da je privatan novac i koji se dodeljuju bez rasprava i odluka u parlamentu i predstava u kojoj Putin, kao vlastelin ponižava svog potčinjenog, a onda mu ipak daje sve što je ovaj tražio, činjenice su koje nas upućuju na novo pitanje: a ko su zapravo ti naši oligarsi? Smemo li da se kladimo da su oni, nakon onoga što se dogodilo sa JUKOS-om, Avismom, Volgotankerom ili firmom Evroset, ostali, kao i ranije, neprikosnoveni vlasnici svojih holdinga?  Ili je unutar njih, u tišini, već sve preinačeno?

 
Новая Газета, 13.07.2009.

Prevod sa ruskog: Haim Moreno

Peščanik.net, 15.07.2009.

———–    

  1. Mihail Bulgakov, Maestro i Margarita, glava 27. Izdanje Minerva, 1968. Preveo s ruskog: Milan Čolić.