Per Štajnbruk je izrekao jednu lepu rečenicu u Hanoveru na izbornoj konvenciji SPD-a: „U našem društvu postoji čežnja“. Ekscesi finansijskih tržišta, obezvređivanje ličnog truda, sveprisutni egoizam, sve je to u ljudima probudilo čežnju za više mere i pravde. „Nemačkoj je potrebno više Mi a manje Ja!“ To je rekao čovek koji je sada i zvanično kandidat za kancelara SPD-a. U Hanoveru je pogodio pravi ton. To nije malo, ali je daleko važnije to što je Štajnbruku pošlo za rukom da predstavi sliku moderne socijaldemokratije. Posle Hanovera ponovo znamo zašto da glasamo za SPD.
Pravda. To je razlog. Nemačka nije pravedna zemlja. Kancelarki i njenim ministrima je svejedno, ali SPD-u, koji sebe shvata ozbiljno, ne sme da bude svejedno. Štajnbrikov govor je bio govor o izgubljenoj pravdi i o odlučnosti da se ona povrati, čime bi SPD ujedno povratio i delić svog izgubljenog identiteta. Štajnbruk je rekao: „Centrifugalne sile u ovom društvu jačaju. Posledice su rastući jaz u nejednakoj raspodeli imovine i dohotka, nejednake šanse dece zavisno od toga da li su rođena u dobrostojećim ili siromašnim porodicama, podele na tržištu rada i porast nesigurnih i slabo plaćenih poslova, kao i nemogućnost sve siromašnijih opština da se uhvate u koštac sa socijalnim problemima.“
Dobro je da je centralni deo svog govora Štajnbruk posvetio ovim centrifugalnim silama, ukazavši da je to već jednom ranije uradio. „Ovaj pojam sam upotrebio prilikom govora na stranačkoj konvenciji 2002. kada sam izabran za kandidata za premijera Severne Rajne Vestfalije“. Od tada se mnogo toga dogodilo. Imali smo crveno-zelenu saveznu vladu koja je drastično ubrzala centrifugalne sile društvene razgradnje, a sam Štajnbruk je posle ove vlade, kao ministar finansija u velikoj koaliciji, velikodušnom deregulacijom finansijskih tržišta u velikoj meri doprineo dejstvu centrifugalnih sila preraspodele.
Ovo nam govori neko ko je bio deo svega ovoga. Neko ko snosi odgovornost. Međutim, o tome nije bilo ni reči u Štajnbrukovom govoru. Nijedna jedina reč priznanja, refleksije. To je karakteristično za izborne konvencije stranaka. Malo samokritike mu ipak ne bi škodilo. Prvih nekoliko nedelja posle najave Štajnbrukove kandidature bile su ispunjene političkom satirom. Neverovatno je kako toliko lošeg u nečijem životu može da se desi u tako kratkom vremenskom periodu. (Za sada) poslednje poglavlje: prošle nedelje Štajnbruk je nameravao da održi još jedno predavanje u nekoj švajcarskoj privatnoj banci, dok je istovremeno u Severnoj Rajni Vestfaliji javno tužilaštvo pregledalo najnoviji CD sa imenima poreskih neplatiša, koji su svoje pare sakrili na računima u Švajcarskoj. Štajnbrukovo opravdanje: „Reč je o predavanju koje je odavno ugovoreno. Ne mogu sada da odustanem, jer ću morati da platim penale“. Da li on to misli ozbiljno! Ali do toga nije došlo, preduhitrilo ga je javno tužilaštvo. To mu je onda poslužilo kao opravdan razlog za otkazivanje predavanja.
Štajnbruk podseća na Šandora Nedelma, poznatog Vudi Alenovog lika, koji se u Milanskoj skali previše nagnuo iz lože i strmoglavio se u deo za orkestar. Kako niko ne bi pomislio da je to bilo zato što je nespretan, Nedelman je svake večeri skakao u bolne dubine.
Štajnbrukova je sreća što SPD misli da nema boljeg kandidata. Reč je o partiji koja se boji da posluša svoje srce, tako da Zigmar Gabrijel nije imao nikakve šanse. Ali to je partija koju sada imamo i ona je dala svog kandidata, koga sada mora da drži za reči iz Hanovera. Štajnbruk je u Hanoveru signalizirao pravac svoje izborne kampanje. Hrabro je napasti CDU na temi socijalne pravde. Isto tako je hrabro ovaj napad početi javnim zahtevom za povećanjem poreza. SPD želi da poveća poreze. To je dobro i neophodno. Predugo trpimo nepravde nemačkog poreskog sistema u kome je rad oporezovan više nego kapital, u kome se ljudi pljačkaju preko PDV-a dok su bogataši pošteđeni plaćajući male najviše poreze na dohodak, i u kome je porez na nasleđe još uvek smešno mali, i u kome još uvek ne postoji porez na finansijske transakcije.
Albreht Miler je nedavno za Freitag napisao: „U krizi ljudi ne menjaju konja za magarca. Jedina šansa za SPD je zastupanje principijelno različitih stavova u odnosu na CDU i FDP“. Miler je socijaldemokrata starog kova. Neko kome je Gerhard Šreder umalo slomio srce. Ukoliko Štajnbruk ostane na kursu koji je zacrtao u Hanoveru možda ponovo zadobije simpatije drugova kao što je Miler, i na taj način se suoči sa najvećom opasnošću koja preti SPD-u na dan izbora – niskom izlaznošću. Angela Merkel je u Hanoveru dobila protivnika.
Merkel je majstor kada je reč o igrama moći, ali ona je žena bez uverenja. Ona hladnokrvno posmatra svet. Evropsko ujedinjenje za nju nije ništa više od komplikovane jednačine iz carstva političke termodinamike, dok joj društvena pravda nije cilj političkog delovanja, već varijabila za jednokratnu upotrebu u sistemu društvenih međuzavisnosti. Odsustvo svakog uverenja je njena najveća slabost. Politika bez uverenja je menadžerisanje, ali ono ni u kom slučaju ne znači pobedu razuma, već pobedu jakih interesa. To su interesi kapitala.
Kako bi se interesi većine zaštitili od interesa manjine neophodna je jaka politička volja. Posle Hanovera možemo da zamislimo da Per Štajnbruk poseduje ovu volju. Ono što je sigurno tačno – on je jedini koji sledeće godine može da smeni Angelu Merkel. Ko želi da skloni ovu vladu taj mora da glasa za Štajnbruka. O svemu ostalom razgovaraćemo kasnije.
Spiegel, 10.12.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 12.12.2012.
