Izgubljeno je mnogo vremena, a rizik je veliki da će se ono i dalje gubiti. Koji su izgledi da se ovo drugo izbegne?

Uopšteno govoreći, značajne reforme se ne mogu očekivati ili kada su vremena dobra ili kada ne postoji politička volja. Na primer, nije realno očekivati značajne institucionalne promene i promene u politici kada je stopa privrednog rasta visoka. U poslednjih nekoliko godina počelo je da preovladava mišljenje kako je sistem do te mere usavršen, da preostaju samo neka mala doterivanja. I zaista, ako postojeći sistem obezbeđuje stopu rasta od šest ili sedam odsto, šta bi moglo da mu fali? Obično se javljaju zahtevi za pravičnijom raspodelom, što je i bio slučaj jer su pojačani zahtevi da se vodi računa o socijalnoj pravdi. U dobra vremena, dakle, rastu zahtevi za preraspodelom dohodaka, a ne za reformama sistema ili politike.

Pored toga, za značajne reforme je potrebna politička volja, koja može da proistekne samo iz jasne odluke, najbolje na izborima, šta će se i na koji način menjati. Time predstavnici i vlada dobijaju mandat da slede sasvim određenu strategiju reformi. Ukoliko sukobljeni interesi ne mogu da se provere na izborima kako bi se donela potrebna odluka, nijedna grana vlasti neće moći da dela odlučno i dosledno, već će biti paralisana nerazrešenim političkim sukobima. Recimo, u poslednje tri decenije, gotovo nijedna strateška odluka nije definitivno i nepovratno doneta; na neke najvažnije se zemlja samo prilagodila. Usled toga postoji politička nestabilnost i nemogućnost da se reformišu ustanove i modernizuje politika.

U ovom času, stopa rasta je negativna, što bi trebalo da znači da su reforme neophodne. Političke volje, međutim, nema. Jedan razlog je što se smatra da su negativna privredna kretanja posledica spoljašnjih uzroka, pa je potrebno samo sačekati da se prilike promene i sistem će ponovo obezbeđivati visoke stope rasta. Ovo je višestruko pogrešno, ali je dovoljno samo pretpostaviti da će spoljašnje okolnosti biti trajno promenjene, pa videti da su promene potrebne. Koje bi one trebalo da budu, to zavisi od javnog izbora i političke volje zasnovane na tome. A to, opet, znači da je potrebno da se nude rešenja između kojih bi javnost mogla da bira. To je posao političkih partija. Nažalost, one najveće, a i one manje koje su bile ili su još uvek na vlasti, ne nude ništa. Trenutno se najviše energije troši na smanjenje zaposlenih u administraciji, što bi trebalo da bude posledica, a ne cilj reformi javnog sektora. Drugih predloga reformi nema. Usled čega je povećan rizik da će se ući u duži period stagnacije.

Šta je rešenje? Postoje dve rđave i jedna dobra varijanta izlaza. Rđavo je održavati se na vlasti verujući da opozicija nema šta da ponudi i nema podršku u javnosti. Zato što će se rešenja tražiti, kao što se jasno vidi, na ulici. A tada će trošak biti veliki, čak i ako je ishod, što nije mnogo verovatno, povoljan. Rđavo je, takođe, graditi veliku koaliciju, jer se time može, možda, sačuvati vlast, ili bar neki njen deo, ali neće biti reformi. To je recept za dugoročnu stagnaciju. Prava izlazna varijanta je da se ponudi javnosti program reformi i zatraži mandat da se on sprovede.

Program bi se, kada bi se na njegovoj izradi počelo da radi, gotovo sam pisao. Dovoljno je poći od viza kao primera, pa ići dalje. Političke volje u javnosti ima, nema ko da je mobiliše.

 
Blic, 03.10.2009.

Peščanik.net, 03.10.2009.