Obrazac je više nego dobro poznat: posle svakog novog Trumpovog poteza kojim pokušava da učvrsti vlast – od laži o izbornoj prevari do zahteva upućenog Vrhovnom sudu da mu dozvoli nameštanje novembarskih izbora za Kongres – otvaraju se nove debate o tome jesu li to potezi moćnika ili očajnika. Možda se rasprave te vrste nepotrebno otežu zato što je pitanje loše formulisano. Mnogo toga što je činio u drugom mandatu očigledno je imalo za cilj konsolidaciju autokratskog režima, ali to su postupci koji režim u isto vreme čine ranjivim. Umesto zgražavanja pred svakom novom Trumpovom drskošću, trebalo bi da se fokusiramo na identifikaciju slabosti koje otuda proističu.
Ambiciozni autokrati 21. veka razlikuju se od onih iz prošlih vremena. U prošlosti nisu toliko oklevali da pribegnu nasilju i masovnom kršenju ljudskih prava. Danas se trude da zavaraju domaću i stranu javnost i ostave utisak da demokratija i vladavina prava još postoje. Nedavno svrgnuti mađarski premijer Viktor Orbán bio je majstor svog zanata. Godine je proveo praktikujući ono što je sam nazivao „paunovim plesom“, ne bi li Evropsku komisiju (i kancelarku Angelu Merkel) uverio da sistem koji je gradi nije obična kleptokratska autokratija.
Razlika između „diktatura zastrašivanja“ i „diktatura spinovanja“ na koju ukazuju sociolozi Serguei Guriev i Daniel Treisman empirijski je potvrđena: Guriev i Treisman zaključuju da je nasilja danas zaista manje nego u 20. veku. Ali složena koreografija održavanja privida demokratije ne znače da nasilje ne čeka spremno u rezervi: Putin je zbacio masku 2022. godine i nimalo mu ne smeta to što ga sada vide kao diktatora sklonog nasilju, što je u određenom smislu oduvek i bio.
Važno je da razumemo kako Trump odstupa od tog obrasca: za razliku od Orbána, na primer, Trump nikada nije morao da obraća pažnju na ograničenja koja nameću međunarodne institucije i moćne svetske prestonice (da ne govorimo o „međunarodnom javnom mnjenju“ – čak i pominjanje te fraze u egocentričnoj zemlji kao što su Sjedinjene Države zvuči smešno). Njegov osobeni modus operandi – još od vremena kada je bio preduzimač u Njujorku – jeste da bez mnogo premišljanja čini stvari koje su očigledno nezakonite da bi stvorio željeno činjenično stanje na terenu (setimo se rušenja Istočnog krila Bele kuće). On se onda nada da će se druga strana pomiriti sa svršenim činom ili bar pristati na vansudsko poravnanje.
Takav metod (strategija je preteška reč) nezakonitog postupanja – uz nadu u nekažnjivost – preuzela je gotovo kompletna američka administracija. Trumpovi sledbenici su shvatili da jedan skandal godišnje može koštati čoveka političke karijere, dok 10 skandala u jednom danu ne izaziva više čak ni sleganje ramenima – niko ne može da prati taj tempo. „Plavljenje zone“ skandalima generiše energiju, ali takođe otvara slabe tačke za napade spolja. Ne možemo znati da li će neki od skandala – čak i relativno bezazlenih, kao što je katastrofa s bazenom u kojoj su sjedinjeni korupcija i nesposobnost – privući dovoljno pažnje da postane javni simbol korupcije režima u celini, onako kako je skandal povodom zlostavljanja dece – jedan od Orbánovih saveznika pomilovao je čoveka osuđenog za prikrivanje zlostavljanja – postao simbol za sve što ne valja u Orbánovom režimu.
Svaki ambiciozni autokrata prinuđen je da traga za prihvatljivim kompromisom između lojalnosti i kompetentnosti svojih pomoćnika. Znamo kako to izgleda u Trumpovom slučaju. Potpuna odanost vođi – uključujući spremnost da se besramno laže ili da se bar poriču izborni rezultati, što je de facto čin javnog polaganja zakletve na vernost – učvršćuje njegovu moć, ali ga takođe izlaže napadima, jer će postupci nečuveno nesposobnih kadrova ranije ili kasnije doneti zastrašujuće posledice koje će svi jasno videti (ako se delotvorna opozicija pobrine za to).
Za razliku od većine današnjih diktatora koji nerado pribegavaju nasilju – da ne bi bez potrebe evocirali slike autoritarizma 20. veka i tako podsticali otpor – trampisti su od svojih demonstracija sile napravili javni spektakl. To doprinosi konsolidaciji režima – očigledna nekažnjivost ljudi koji na savesti nose Renee Good, Alexa Prettija i Joan Sebastian Durán Guerrero jasno poručuje lojalistima da su iznad zakona. Takvi prizori verovatno prijaju Maga publici. Ali činjenica je da javno razmetanje okrutnošću loše utiče na popularnost. Administracija zasad učvršćuje vlast tako što poručuje: „Možemo da uradimo šta god poželimo, a vi nam ništa ne možete!“ Ipak, okrutno postupanje stvara slike koje se mogu iskoristiti protiv počinilaca.
Šta je sa besramnom korupcijom? Ona takođe izaziva beznađe kod Amerikanaca koji posmatraju nezapamćene zloupotrebe vlasti. Ali, za razliku od drugih ambicioznih autokrata, trampisti nisu izgradili koherentan sistem za sopstveno bogaćenje (kao što je bila Orbánova mafijaška država – u kojoj su prevare u sistemu javnih nabavki godinama uspešno prikrivane). Trumpovi lojalisti se trude da brzo dograbe ono što im se nađe pod rukom, i to je sve. U krajnjoj instanci, nesposobnost da izgrade takav sistem je još jedan znak slabosti. To pokazuje da ni trampisti ne veruju da će im vlast potrajati. Većina u Kongresu – koju je Mike Johnson nesmotreno opisao kao republikanski „program zaštite“ – mogla bi nestati već ove godine. Samouvereni graditelji autokratske kleptokratije bi to sigurno mudro prećutali. Ali da ne bude zabune, šta god da se dogodi, to neće doneti utehu žrtvama njihove okrutnosti.
The Guardian, 03.08.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 16.09.2026.
TRAMPOZOIK
