Specijalizovana veća Kosova su 16. septembra 2026. prvostepenom presudom oglasila krivim Hashima Thaçija, Kadrija Veselija, Rexhepa Selimija i Jakupa Krasniqija za četiri ratna zločina: protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i lišenje slobode, surovo postupanje, mučenje i ubistvo. Thaçi i Krasniqi osuđeni su na po 25 godina zatvora, Veseli na 18, a Selimi na 13 godina, uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru. Presuda nije pravosnažna.
Sud je utvrdio da su dokazane sve optužbe koje se odnose na četiri ratna zločina i učešće četvorice optuženih u udruženom zločinačkom poduhvatu. Utvrdio je da je ratni zločin protivzakonitog ili proizvoljnog hapšenja i lišenja slobode izvršen nad najmanje 385 lica, surovog postupanja nad najmanje 49 lica, mučenja nad najmanje 303 lica i ubistva nad 96 lica. Sva četvorica oslobođena su po šest tačaka za zločine protiv čovečnosti: progon, zatvaranje, druge nehumane postupke, mučenje, ubistvo i prisilni nestanak. Veće je utvrdilo da su dela nasilja i zlostavljanja predstavljala sistematski napad i napad širih razmera, ali ne i da je van razumne sumnje dokazano da je napad bio usmeren na civilno stanovništvo u smislu pravne definicije zločina protiv čovečnosti, jer su žrtve uglavnom birane na osnovu individualnih okolnosti.
Krivična odgovornost sve četvorice utvrđena je na osnovu njihovog značajnog doprinosa udruženom zločinačkom poduhvatu. Sud je zaključio da su optuženi i drugi rukovodioci OVK delili zajednički kažnjivi cilj: sistematsko hapšenje, lišenje slobode, zlostavljanje i ubijanje ljudi koje su smatrali ili proglasili protivnicima, i da su sva četvorica imala nameru da se izvrše krivična dela povezana s tim ciljem.
Tokom 234 sudska dana sudu su predočena svedočenja 273 svedoka, data u sudnici ili pismenim putem. Usvojeno je 5.467 dokaznih predmeta, formalno je primljeno na znanje 1.017 pravosnažno utvrđenih činjenica i 29 usaglašenih činjenica, a transkript celog postupka ima 29.238 stranica. U postupku je učestvovalo 156 žrtava.
U sudskom spisu ostaju dokumenti, zapisnici, naređenja, beležnice, saopštenja, izjave optuženih date Tužilaštvu, iskazi svedoka, forenzički nalazi i imena ubijenih, nestalih i zlostavljanih ljudi. Njihovo postojanje je neizbrisivo.
U nastavku su zato izdvojeni dokazi i činjenice na kojima je zasnovao prvostepenu presudu, uključujući nalaze o ratnim zločinima i učešću četvorice optuženih u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Izvor: Specijalizovana veća Kosova, Sažetak prvostepene presude u predmetu Specijalizovani tužilac protiv Hashima Thaçija, Kadrija Veselija, Rexhepa Selimija i Jakupa Krasniqija (KSC-BC-2020-06), 16. septembar 2026. godine, naročito paragrafi 21–22, 41–44, 74–99 i 129–164.
Glavni štab i položaj članova
Dokumenti OVK, zapisnici sa sastanaka, naređenja, političke deklaracije, saopštenja i beležnice potvrđuju postojanje Glavnog štaba OVK. U javnosti na Kosovu ne osporava se ni postojanje Glavnog štaba niti činjenica da je Hashim Thaçi bio jedan od osnivača OVK i da su Kadri Veseli, Rexhep Selimi i Jakup Krasniqi bili članovi tog tela.
Prvostepena presuda utvrdila je da su Hashim Thaçi i Kadri Veseli učestvovali u stvaranju OVK i njenog ranog rukovodstva. Thaçi je bio na čelu Političke uprave, Veseli je rukovodio obaveštajnom službom, Selimi je vodio Operativnu upravu, a kasnije je obavljao dužnost glavnog inspektora OVK. Krasniqi je bio član Političke uprave, portparol OVK i kasnije zamenik komandanta.
Azem Syla, član Glavnog štaba i generalni komandant OVK nakon smrti Adema Jasharija u martu 1998. godine, označio je Hashima Thaçija, Kadrija Veselija i Rexhepa Selimija kao pripadnike osnivačke grupe OVK.
U dokaznom predmetu P00186 navodi se da su sastanku u aprilu 1993. godine, na kojem je stvarana organizaciona struktura OVK, prisustvovali Adem Jashari, Hashim Thaçi, Kadri Veseli, Jakup Krasniqi i drugi. Sam Thaçi je u razgovoru sa Tužilaštvom izjavio da je opšte poznato da je bio jedan od osnivača OVK.
Krasniqi je u jednom javnom nastupu govorio o „kolektivnom radu Glavnog štaba ili Političke uprave“. Panel je zaključak o zajedničkom odlučivanju i delovanju zasnovao, između ostalog, na zapisnicima, odlukama, političkim deklaracijama, saopštenjima i beleškama pronađenim kod članova Glavnog štaba.
Izvori: Sažetak prvostepene presude, paragrafi 33–39, 75–86 i 89–96; Završni podnesak Tužilaštva, odeljci o nastanku OVK, sastavu Glavnog štaba, položaju optuženih i zajedničkom cilju; operativna optužnica, odeljci o oblicima odgovornosti; dokazni predmet P00186.
Saopštenja kao dokaz odluka i instrument „specijalnog rata“
Presuda potvrđuje da saopštenja Glavnog štaba nisu bila samo propaganda. Panel ih je razmatrao kao deo organizovanja i sprovođenja „specijalnog rata“ protiv političkih i drugih protivnika. Taj rat je podrazumevao plasiranje svesno konstruisanog narativa kojim su pojedinci proglašavani kolaboracionistima ili preprekom vojnim i političkim ciljevima OVK. Takvo označavanje davalo je legitimitet i podsticaj nasilju, dok su saopštenja, političke deklaracije i javni nastupi služili širenju i sprovođenju zajedničkog kažnjivog cilja.
Zapisnici, rukom pisani dnevni redovi i beležnice, od kojih su mnogi pronađeni prilikom pretresa kuća Krasniqija i Selimija, pokazuju da je Glavni štab održavao sastanke, donosio naređenja i odluke i izdavao saopštenja.
Kadri Veseli je u izjavi Tužilaštvu naveo da u ranom periodu među članovima nije bilo strogo odvojenih nadležnosti i da su svi učestvovali u rukovođenju, logistici i obaveštajnom radu. Dokazi ukazuju da su se odsutni članovi konsultovali ili naknadno obaveštavali o donetim odlukama.
Glavni štab je od 1994. do juna 1999. godine objavio oko 80 numerisanih saopštenja. Objavljivana su u listovima Koha Ditore i Zëri i Kosovës, preko Kosovapressa i Radija Slobodno Kosovo. Nacrti nekih saopštenja pronađeni su prilikom pretresa kuće Jakupa Krasniqija, dok drugi dokumenti povezuju njihovo sastavljanje i objavljivanje sa Informativnom upravom Glavnog štaba i portparolom OVK.
Prvostepena presuda povezuje saopštenja i njihove nacrte sa konkretnim napadima, hapšenjima, ubistvima i nestancima. U njima su osobe označavane kao „špijuni“, „izdajnici“ ili „kolaboracionisti“, „srpski kolaboracionisti“, a pojedina saopštenja navode da su kazne i pogubljenja izvršeni na osnovu odluka Glavnog štaba.
Sokol Bashota, tadašnji zamenik komandanta Glavnog štaba OVK zadužen za operacije, saopštenja OVK najpre je opisao kao javne političke apele Albancima da ne sarađuju sa neprijateljem. Međutim, kada mu je predočen njegov raniji iskaz da je Glavni štab „na kolegijalnoj osnovi odlučivao o kaznenim merama protiv neprijateljskih kolaboracionista“, potvrdio je da je taj iskaz tačno zabeležen. Objasnio je da je mislio na političke stavove Glavnog štaba izražene u javnim saopštenjima, a ne na posebno naređenje za ubistvo određene osobe. O načinu prenošenja tih odluka rekao je: „Tako sam smatrao da su naređenja izdavana – putem saopštenja, a ne posebnim naređenjem.“
U Saopštenju broj 24 OVK je preuzela odgovornost za ubistvo Ejupa Bajgore.
Saopštenje broj 27 navodi ubistvo Miloša Nikolića i još nekoliko pogubljenja koja su, prema tekstu saopštenja, izvršena na osnovu odluke Glavnog štaba. U njemu se upozorava da će OVK doći i na vrata drugih kojima će izreći „zasluženu kaznu“.
U Saopštenju broj 28 navedeno je da je odluku o pogubljenju Fazila Bellopoje i Maliqa Shehollija doneo Glavni štab, nakon što su prethodno upozoreni da prekinu saradnju sa srpskim vlastima.
Saopštenje broj 29 povezuje OVK sa ubistvom Fazlija Hasanija, pokušajem ubistva Radivoja Papovića, u kojem je ranjen njegov vozač Nikola Lalić, i ubistvom Xuna Dervishija.
Saopštenje broj 48, od 19. juna 1998. godine, u objavljenoj verziji govori o „kaznenim merama“ protiv „nepopravljivih kolaboracionističkih elemenata“. U nacrtu tog saopštenja, pronađenom u Krasniqijevoj kući, umesto „kaznenih mera“ stajalo je „oružani napadi“.
Saopštenje broj 49 objavljeno je sa formulacijom da su protiv označenih kolaboracionista „preduzete mere“. U nacrtu je, međutim, pisalo da su „neki kolaboracionisti likvidirani“.
Saopštenje broj 53 iz septembra 1998. godine najavilo je „kaznene mere različitih oblika“ protiv političkih protivnika i osoba označenih kao kolaboracionisti. Neposredno potom, 20. septembra 1998. godine, u Qirezu/Ćirezu zaustavljena je delegacija poslanika i aktivista LDK. Među zatočenima su bili Mehdi Bardhi, Gjergj Dedaj, Kurtesh Devaja, Sokol Blakaj, Agim Krasniqi, Jusuf Telaku, Veli Bytyqi, Simon Augustini, Milaim Kadriu, Hasim Dermaku, Halim Mujku, Qaush Bajrushi i Musa Binakaj.
Zatočenici su prebačeni u Baicë/Banjicu, a najmanje šestorica su pre ispitivanja teško pretučena. Prema izvedenim dokazima, Thaçi je od pojedinih zatočenika tražio da se odreknu Ibrahima Rugove i LDK i da napuste poslaničke funkcije. Gjergju Dedaju upućene su pretnje smrću. U izjavi Tužilaštvu Thaçi je potvrdio da je bio prisutan i da je video povrede zatočenika.
Posle ubistva Abedina Rexhe, poznatog kao Sandokani, objavljeno je Saopštenje broj 59, u kojem je za njegovo ubistvo optužen Gani Geci. Panel je, između ostalog, razmatrao Thaçijevu izjavu prema kojoj optužba protiv Gecija nije bila zasnovana na utvrđenim činjenicama, već je uneta da bi se on politički diskreditovao.
Poslednje saopštenje, broj 80, izdato je nakon prvog sastanka predstavnika OVK sa komandantom KFOR-a, 22. juna 1999. godine. U istom saopštenju pominju se hapšenje i ubistvo braće Vehbija i Ganija Berishe, poznatih kao braća „Lutani“. Vehbi Berisha ubijen je vatrenim oružjem, dok je njegov ranjeni brat Gani odveden u zdravstvenu ustanovu, gde je potom ubijen. Saopštenje broj 80 povezano je sa iskazima i drugim dokazima o tom događaju.
Izvori: Sažetak prvostepene presude, paragrafi 77, 79, 81 i 86–95; Završni podnesak Tužilaštva, odeljci o zajedničkom cilju, saopštenjima Glavnog štaba i potvrđivanju njihove autentičnosti; transkript iskaza Sokola Bashote, 28. novembra 2024. godine, str. 22988 i 22997–23000; dokazni predmeti P00269, P00273, P00274, P00283, P00584, P00588 i P01752; nacrti saopštenja pronađeni u kući Jakupa Krasniqija.
Zatočenička mesta, ubistva i nestanci
Presudom su utvrđena zatočenička mesta u 14 opština na Kosovu i dva u severnoj Albaniji. Utvrđeno je da 385 lica protivzakonito uhapšeno i lišeno slobode. Surovo postupanje kao ratni zločin je utvrđeno nad 49 lica. Mučenju je bilo izloženo 303 lica, a u odnosu na optužnicu o 102 ubistva, sud je utvrdio ubistvo 96 lica.
– Lapušnik/Llapushnik
Zatočenički objekat u Lapušniku/Llapushnik postojao je od početka maja do 25. ili 26. jula 1998. godine. Kroz njega je prošlo više od stotinu ljudi, među kojima su bili Srbi, Romi i Albanci označeni kao saradnici srpskih vlasti ili politički protivnici OVK. Pre 25. jula 1998. godine Thaçi i Veseli bili su sa Fatmirom Limajem, komandantom zatočeničkog objekta i odgovornim za to područje, u neposrednoj blizini objekta u vreme njegovog postojanja. Zatočenici su držani u skladištu, kući i štali. Premlaćivani su, uskraćivani su im hrana, voda i medicinska pomoć, a pojedini su izvođeni na ispitivanje i više se nisu vraćali. Prilikom povlačenja OVK u julu 1998. godine grupa zatočenika odvedena je u planine Berisha i streljana.
– Likovac/Likoc
U Likovcu/Likoc nalazila su se sedišta Glavnog štaba i komande Operativne zone Drenica. Tamo su održavani sastanci Glavnog štaba. Zatočenici su prebijani bocama, bejzbol-palicama, drvenim motkama, puškama i metalnim šipkama, nekada do gubitka svesti. Prisiljavani su da gledaju ili slušaju zlostavljanje rođaka i da tuku jedni druge. Rexhep Selimi je bio prisutan u sedištu dok je jedan zatočenik zlostavljan i video ga je vidljivo krvavog.
Petorica starijih Srba zatočenih u Likovcu/Likoc oslobođena su 23. januara 1999. godine posle intervencije Jakupa Krasniqija i drugih članova Glavnog štaba. Lokalni komandant Sami Lushtaku najpre se protivio njihovom oslobađanju, ali je postupio po naređenju. Ta intervencija pokazuje da je Glavni štab mogao da dobije podatke o zatočenicima i izdejstvuje njihovo oslobađanje.
– Drenovac/Drenoc
Od maja do jula 1998. godine u Drenovcu je pod oružanom stražom bilo zatočeno najmanje 38 ljudi. Preživeli su opisali teška i učestala prebijanja. Thaçi, Veseli i Selimi posećivali su Drenovac tokom perioda u kojem su zatočenici tamo držani.
– Mališevo/Malishevë
U julu 1998. godine u Mališevu/Malishevë, koje je bilo pod kontrolom OVK, držani su ljudi oteti ili zarobljeni tokom akcija OVK. Dokazi na kojima se zasniva prvostepena presuda pokazuju da je 12 zatočenika odvedeno i pogubljeno po naređenju koje je povezalo sa Glavnim štabom.
Nekoliko dana posle tog pogubljenja Thaçi i Veseli prisustvovali su sastanku u blizini policijske stanice u Mališevu/Malishevë, dok su drugi zatočenici još bili u tom objektu. Na sastanku je otvoreno i pitanje otmica. Dokazi beleže i druga prisustva Thaçija, Veselija i Krasniqija na tom području tokom juna i jula 1998. godine.
– Jablanica/Jabllanicë
U Jablanici/Jabllanicë bili su zatočeni Nenad Remištar, Skender Kuqi i Pal Krasniqi. Posmrtni ostaci Remištara još uvek nisu otkriveni. Među dokazima na kojima se zasniva prvostepena presuda nalaze se i podaci o posetama članova Glavnog štaba tom području i o tome da su mogli da vide ili saznaju da se u objektima drže zatočenici.
– Bajgora/Bajgorë
Selimi i Krasniqi posećivali su Bajgoru/Bajgorë u avgustu 1998. godine, u vreme kada je Operativna zona Llap tamo držala i zlostavljala zatočenike. Osman Sinani bio je zatočen u Bajgori/Bajgorë i držan u prostoriji koju su zatočenici nazivali „sobom smrti“. Beleške pronađene kod Rexhepa Selimija pokazuju da je Glavni štab razmatrao njegov slučaj, dok je javnosti kasnije predstavljena tvrdnja da ga je ubila srpska policija.
– Klečka/Kleçkë
Dokazi na kojima se zasniva prvostepena presuda obuhvataju zatočenje, zlostavljanje i ubistvo ljudi tokom 1999. godine.
Arben Avdyli, Ymer Xhafiqi i Sherafedin Ajeti bili su premlaćivani. Njihovi posmrtni ostaci do danas nisu pronađeni.
Veljko Marković i Nebojša Đuričić, pripadnici srpske policije koji u trenutku otmice nisu bili na dužnosti, oteti su 9. februara 1999. godine. Odvedeni su u Klečku/Kleçkë, ispitivani i prebijani, a zatim u aprilu ubijeni i zakopani u blizini. Forenzički nalazi pokazali su prostrelne povrede glave i trupa.
Petorica pripadnika VJ zarobljena su 11. aprila 1999. godine, a ubijena 18. aprila 1999. godine. Forenzički nalazi dokumentuju povrede od vatrenog oružja, a kod nekih i posekotine na vratu nanete sečivom kose.
Prema dokazima izvedenim u postupku, na kojima se zasniva prvostepena presuda, Rexhep Selimi je krajem aprila 1999. godine u Klečki/Kleçkë plastičnim cevima tukao jednog zatočenika, čiji su identitet i izvori na kojima se ova tvrdnja zasniva redigovani u javnoj verziji dokumenta.
Izvori: operativna optužnica, Prilozi A–C; Završni podnesak Tužilaštva, str. 192–194 i 410–416 i odeljci o Lapušniku/Llapushnik, Likovcu/Likoc, Drenovcu/Drenoc, Mališevu/Malishevë, Jablanici/Jabllanicë, Bajgori/Bajgorë i Klečki/Kleçkë; javni iskaz Rrustema Mustafe.
Dokazi stvarne komandne moći
Posebno je relevantan primer četvorice pripadnika vojne policije OVK – Ajvaza Korpuzija, Sylemana Qeriqija, Dalipa Durmishija i Arzima Hazirija. Oni su bili zatočeni u Klečki/Kleçkë jer su bez odobrenja otvorili lokalni zatvor u selu Krojmir, u kojem su držali albanskog lekara optuženog za dezerterstvo i fizički zlostavljali civila Faika Shalu. Rexhep Selimi je došao u zatvor i naredio da budu oslobođeni. Naređenje je izvršeno. O tome je svedočio Naser Krasniqi, tada pripadnik vojne policije i rukovodilac sektora za obaveštajne i kontraobaveštajne poslove Brigade 121 OVK. Izjavio je da mu nije objašnjeno zbog čega su oslobođeni i da je razumeo da je Selimi, kao član Glavnog štaba, preuzeo odlučivanje o tom slučaju. O ovom događaju govore i rukom pisane beleške zaplenjene prilikom pretresa Selimijeve kuće, uvedene kao dokaz P02019.
U oktobru 1998. godine Hashim Thaçi je smenio Blerima Kuqija, prvog komandanta 123. brigade OVK, i postavio Kurtesha Fondaja. Jakup Krasniqi je sredinom januara 1999. godine pozvao Kuqija da dođe u sedište Glavnog štaba u Divljaki/Divjakë. Kuqi je po dolasku uhapšen i zatočen, a potom je pred vojnim sudom OVK optužen za izdaju i osuđen na smrt. Smrtna kazna nije izvršena.
Za Kadrija Veselija panel je utvrdio da je, kao rukovodilac obaveštajne službe, imao ključnu ulogu u otkrivanju, praćenju i neutralisanju ljudi označenih kao kolaboracionisti i protivnici. Dokazi su pokazali i da je pripadnicima OVK određivao operativne zadatke i izdavao naređenja koja su se odnosila na zatočenike, a koja su prenošena niz komandni lanac.
Dana 23. januara 1999. godine Jakup Krasniqi i drugi članovi Glavnog štaba koordinirali su oslobađanje petorice starijih Srba zatočenih u zatvoru u Likovcu/Likoc. U koordinaciji je učestvovao i Sylejman Selimi, komandant Operativne zone Drenica, sa kojim su komunicirali satelitskim telefonom. Američki diplomata Shaun Byrnes svedočio je da je Sami Lushtaku, koga je označio kao komandanta OVK u Srbici/Skenderaj, zatočio petoricu starijih Srba i protivio se njihovom oslobađanju. Jakup Krasniqi naredio je da budu pušteni i njegovo naređenje je izvršeno.
Izvori: Završni podnesak Tužilaštva – javna redigovana verzija, str. 139–140, 216, 311–314, 323 i 475–477; dokazni predmet P02019.
Znanje, intervencije i izostanak istraga
Sud je utvrdio da su optuženi tokom predmetnog perioda imali saznanja o protivpravnim hapšenjima i lišenjima slobode, zlostavljanjima i ubistvima protivnika. Među dokazima su bile i informacije koje je Bislim Zyrapi dobijao o zatočenju i zlostavljanju civila i prenosio Glavnom štabu.
Krasniqi je još u julu 1998. godine javno govorio da su osobe označene kao kolaboracionisti otimane i likvidirane i pomenuo puštanje dvojice Srba zatočenih u Lapušniku/Llapushnik.
Thaçi je u izjavi Tužilaštvu priznao da je u novembru 1998. godine znao za zatočenja koja su sprovodili pripadnici OVK, uključujući zatočenje dvojice srpskih novinara.
Selimi je priznao da je znao za navode o nestancima, da su on i drugi možda morali ozbiljnije da se bave tim pitanjem i da možda nije obavljao svoje dužnosti kako je trebalo. Takođe je rekao da je znao da pripadnici OVK drže civile i da je pretpostavljao da su za takve slučajeve znali svi, a ne samo članovi Glavnog štaba. Nije naveo konkretne mere koje je preduzeo.
Prvostepena presuda utvrdila je da nijedan od optuženih nije preduzeo delotvorne mere da se izvršenje krivičnih dela obustavi ili spreči, niti da se ona istraže i njihovi izvršioci kazne. Naprotiv, panel je zaključio da su doprinosili politici nekažnjivosti, a u pojedinim slučajevima i unapređivali ili štitili lica umešana u zločine.
Izvori: Sažetak prvostepene presude, paragrafi 84–96; Završni podnesak Tužilaštva, odeljci o znanju optuženih, njihovom doprinosu, pomaganju i podržavanju, odgovornosti pretpostavljenog i izostanku istraga; izjave optuženih Specijalizovanom tužilaštvu.
Dokazi odbrane
Odbrana je izvela sedam svedoka, koje je sve pozvao tim Hashima Thaçija. Odbrana Jakupa Krasniqija izvela je dokumentarne dokaze, dok odbrane Kadrija Veselija i Rexhepa Selimija nisu izvodile sopstvene dokaze.
– Međunarodni svedoci odbrane
James Rubin, pomoćnik američkog državnog sekretara za odnose sa javnošću i glavni portparol Madeleine Albright od 1997. do 2000. godine, učestvovao je na pregovorima u Rambujeu i u pregovorima o demilitarizaciji OVK. Svedočio je da Thaçi nije mogao samostalno da prihvati sporazum u Rambujeu, već je morao da dobije saglasnost vojnog krila OVK. Naveo je i da je u junu 1999. godine, povodom tvrdnji koje su Thaçija povezivale sa ratnim zločinima, proverio informacije dostupne američkoj administraciji i da nije našao podatke koji bi tu vezu potvrdili.
Paul Williams, profesor međunarodnog prava i pravni savetnik albanske delegacije u Rambujeu, svedočio je da je delegacija odluke donosila zajednički i da Thaçi nije imao ovlašćenje da sam potpiše sporazum. Prema njegovom opažanju, za prihvatanje sporazuma bila je potrebna saglasnost regionalnih komandanata OVK, koji su imali znatnu samostalnost.
Christopher Hill, tadašnji američki ambasador u Makedoniji i specijalni izaslanik državne sekretarke Madeleine Albright za Kosovo, rekao je da OVK 1998. godine nije doživljavao kao vertikalno organizovanu vojsku sa jasnom hijerarhijom. Thaçija je prvenstveno video kao političkog predstavnika, čija je uloga bila slična ulozi ministra spoljnih poslova.
John Duncan, britanski diplomata i politički savetnik vrhovnog komandanta NATO-a za Evropu od 1998. do 2001. godine, učestvovao je u pregovorima o demilitarizaciji OVK. Svedočio je da su stvarnu vojnu moć na terenu imali komandanti zona i da ni Agim Çeku nije mogao da sprovede sporazum bez njihove saglasnosti. Duncan je, međutim, rekao i da je Thaçi bio politički nadređen Çekuu. Razlikovao je takav politički autoritet od stvarne sposobnosti da se kontrolišu regionalni komandanti i lokalne jedinice.
Michael Durkee, američki diplomata i dugogodišnji politički savetnik vrhovnih komandanata NATO-a za Evropu, ocenio je da nasilje posle dolaska KFOR-a nije bilo organizovano sa vrha. Pripisao ga je osveti, ličnim sukobima, otimanju imovine, porodičnim neprijateljstvima i delovanju kriminalnih grupa. Prema njegovom iskazu, rukovodstvo OVK nije moglo da kontroliše to nasilje jer OVK nije imala čvrst lanac komandovanja.
James „Jock“ Covey, glavni zamenik specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN Bernarda Kouchnera na Kosovu od 15. jula 1999. do januara 2001. godine, svedočio je o Thaçijevoj saradnji sa UNMIK-om, javnim pozivima da se nasilje zaustavi i njegovom učešću u demilitarizaciji OVK i stvaranju Kosovskog zaštitnog korpusa. Prema Coveyjevom opažanju, komandanti OVK na terenu ponašali su se kao samostalni centri moći, pa Thaçi nije mogao ni da organizuje ni da jednostavno zaustavi nasilje iz leta 1999. godine.
Wesley Clark, vrhovni komandant savezničkih snaga NATO-a u Evropi od 1997. do 2000. godine, rekao je da OVK nije video kao povezanu organizaciju sa funkcionalnim komandnim i kontrolnim sistemom. Thaçija je opisao kao političara bez vojnog iskustva, sa ograničenim uticajem na pripadnike OVK. Clark nije verovao da je posleratno nasilje nad Srbima i drugim manjinama bilo posledica koordinisane odluke rukovodstva OVK.
Iskazi ovih svedoka podržavali su glavne tvrdnje Thaçijeve odbrane: da je njegova uloga bila pretežno politička, da nije samostalno donosio vojne odluke, da nije imao efektivnu kontrolu nad komandantima zona i da nije dokazano da je naredio, podsticao ili mogao da spreči zločine obuhvaćene optužnicom. Njihova saznanja, međutim, uglavnom su poticala iz diplomatskih kontakata, pregovora i spoljnog posmatranja OVK. Nisu imali neposredna saznanja o internim sastancima Glavnog štaba, nastanku pojedinih saopštenja, funkcionisanju mesta zatočenja niti o većini konkretnih ubistava i nestanaka iz optužnice.
Glas žrtava u postupku
Jedna od važnih novina postupka pred Specijalizovanim većima Kosova, u odnosu na suđenja pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), jeste učešće žrtava preko zajedničkog zastupnika. Pred MKSJ žrtve nisu imale status učesnika u postupku niti svog zastupnika; pred sudom su se pojavljivale kao svedoci. U vreme iznošenja završnih reči u predmetu protiv Hashima Thaçija, Kadrija Veselija, Rexhepa Selimija i Jakupa Krasniqija, u postupku je učestvovalo 156 žrtava, koje je zastupao britanski advokat Simon Laws.
Laws je završnu reč zasnovao na iskazima neposrednih žrtava, članova porodica ubijenih i nestalih i nalazima stručnjaka o posledicama zatočenja i mučenja. Prema podacima koje je izneo, među učesnicima u postupku bilo je 50 osoba zatočenih na lokacijama pod kontrolom OVK i 84 člana porodica ubijenih. Dvadeset žrtava izgubilo je članove porodice čiji su nestanci obuhvaćeni optužnicom, dok je još 66 učesnika imalo bliske osobe koje su bile zatočene i nikada više nisu viđene ili su kasnije ubijene, ali njihovi slučajevi nisu obuhvaćeni optužbom za prisilni nestanak.
– Zatvaranje bez stvarnog postupka
Laws je ukazao da su kosovski Albanci zatvarani i na osnovu glasina da sarađuju sa srpskim vlastima. Poslovni ili drugi kontakti sa Srbima, koje su ljudi održavali da bi mogli da žive i rade, pretvarani su u optužbe za saradnju. Zatočenicima najčešće nije saopštavano na čemu se optužba zasniva niti im je pružana stvarna mogućnost da na nju odgovore.
– Svirepost prema zatočenicima
U završnoj reči 10. februara 2026. godine Laws je rekao da je svirepost prema zatočenicima bila ekstremna. Naveo je iskaze prema kojima su zatočenike tukli mladi vojnici, ali i osobe na visokim položajima, među kojima i Sabit Geci, Xhemshit Krasniqi i Rexhep Selimi. Neke zatočenike tukle su žene, dok su pojedini zatvorenici bili primoravani da tuku druge zatočenike.
Pozivajući se na iskaze žrtava, Laws je naveo da su pojedini zatočenici držani vezani u štalama, među životinjskim izmetom, u prostorijama koje su zimi bile ledene, a leti nepodnošljivo vrele. Uskraćivani su im hrana, voda i informacije o tome koliko će zatočenje trajati i da li će preživeti.
Zatočenici su izlagani elektrošokovima, pečeni vrelim metalom i polivani mokraćom. So im je sipana u oči i otvorene rane. Tučeni su po genitalijama, u pojedinim slučajevima tako teško da su ostali neplodni. Izvođeni su na lažna streljanja, ali je bilo i stvarnih ubistava. Premlaćivani su palicama, metalnim šipkama, cevima, kundacima i bejzbol-palicom. Neki su premlaćivani do gubitka svesti, više puta dnevno ili iz dana u dan. Pojedini zatočenici bili su primoravani da tuku druge zatočenike, a na premlaćivanje su prisiljavani i slučajni prolaznici.
Svedoku W00778 kleštima je povređena šaka u Vrbanu/Vërban. Lekar u bazi KFOR-a, koji mu je pružio pomoć, izrazio je nevericu da je takvo postupanje moguće krajem 20. veka.
Pozivajući se na iskaz svedoka W02652, Laws je citirao njegove reči: „Kada tuku jednog od nas, kao da tuku sve nas.“
Svedok W03879 opisao je kako je tokom zatočenja bio vezan i potpuno prepušten svojim čuvarima.
W04419 je svedočio da je ležao licem prema podu dok su ga izlagali elektrošokovima i da mu se telo treslo dok je kroz njega prolazila struja.
W04305 je rekao da se uplašio kada je posle oslobađanja video svoje telo, prekriveno modricama i oteklinama.
– Posledice zatočenja
W01679 je mesecima ostao u kući, oporavljajući se od povreda i živeći, prema sopstvenim rečima, „kao senka od čoveka“.
W00344 je rekao da je u zatočeništvu „ubijena njegova ličnost“. Ne podnosi da bude sam, ali ne može ni da boravi sa drugim ljudima, loše spava i još se leči i uzima lekove.
Svedok W04305 je opisao iznenadne trenutke u kojima ponovo proživljava ono što mu se dogodilo. Tada gubi kontrolu, postaje uznemiren ili razdražljiv i mora da se udalji od ljudi dok se ne smiri.
W04781 je rekao da se plaši mraka i da spava okrenut prema vratima, strahujući da će se vratiti ljudi koji su nekada došli i odveli osobe koje je voleo.
– Porodice ubijenih i nestalih
W04870 je bila prisutna kada je odveden član njene porodice. Prilikom dolaska u sudnicu doživela je ponovno proživljavanje tog događaja: crne sudijske odore podsetile su je na naoružane muškarce u crnom koji su noću došli po njenog srodnika.
W04371 je u zatočeništvu video svog oca. Otac je izgledao tužno i potreseno, a sin je u njegovim očima video da traži pomoć koju porodica nije mogla da mu pruži. Otac je kasnije ubijen, a W04371 je rekao da mu se i danas, dok tone u san, vraća slika njegovog lica. W04811 je svog oca videla umornog, gladnog, slabog i uplakanog, bez saznanja za šta ga optužuju. I on je potom ubijen.
Svedok W00072, kojoj su nestali sin i muž, rekla je da će ih tražiti do smrti: „Kada su mi oteli sina, kao da su mi uzeli polovinu srca.“
W04489 je 25 godina života bez saznanja o sudbini svog supruga nazvala mučenjem.
Porodica svedoka W04712 nije govorila o ubistvu svog člana jer se plašila da bi se isto moglo dogoditi i njima. Ćutanje je, prema njenom iskazu, njihov gubitak učinilo još težim.
Izvori: završna reč zastupnika žrtava Simona Lawsa, 10. februara 2026. godine, javni transkript; Betimi për Drejtësi, izveštaj sa završne reči zastupnika žrtava, 10. februara 2026. godine.
Zaključak
Na Kosovu je opšte prihvaćeno da je postojao Glavni štab OVK, da su Hashim Thaçi, Kadri Veseli, Rexhep Selimi i Jakup Krasniqi bili njegovi članovi, zaslužni za nezavisno Kosovo. Hashimu Thaçiju, i građani i sud priznaju doprinos za uspostavljanje posleratne političke stabilnosti.
Političke elite na Kosovu učvrstile su narativ o herojskoj borbi OVK za slobodu, protiv srpskih snaga koje su ubile oko 9.000 civila koji nisu učestvovali u borbama.
Taj narativ, čvrsto ukorenjen u dominantnoj političkoj i javnoj interpretaciji rata, neće promeniti presuda i činjenice da su postojala mesta zatočenja, da su u njima ljudi zlostavljani i da su mnogi ubijeni ili nestali. Istovremeno se održava stanovište da su ljudi označeni kao kolaboracionisti zaslužili da budu kažnjeni. Sama oznaka „kolaboracionista“ tako potiskuje pitanje dokaza, zakonitog postupka i individualne krivice, a otmica, mučenje, nestanak ili ubistvo prestaju da se posmatraju kao mogući ratni zločini.
Međutim, izvan ovog zaključka ne smeju izostati podaci Fonda za humanitarno pravo i Fonda za humanitarno pravo Kosovo da su srpske snage su od 20. marta do 14. juna 1999. godine na Kosovu ubile 6.872 albanska civila. Ni 27 godina posle tih zločina, pred sudovima u Srbiji nije procesuiran nijedan visokopozicionirani komandant VJ ili MUP-a za operacije u kojima su ubijene hiljade civila. Jedina poznata istraga protiv visokorangiranog oficira VJ, Dragana Živanovića, komandanta 125. motorizovane brigade, obustavljena je 2017. godine bez podizanja optužnice.
Takvo institucionalno nečinjenje daje stvaran osnov za opravdano nezadovoljstvo na Kosovu i šalje jasnu poruku i sliku da je Srbija i dalje na strani zaštite onih koji su planirali i učestvovali u zločinima, a ne na strani žrtava.
Ali, treba imati u vidu da među žrtvama za koje snose odgovornost vođe OVK nisu bili samo Srbi i Romi, niti samo politički protivnici OVK. Među njima su bili kosovski Albanci, članovi Demokratskog saveza Kosova, ljudi bez političkog angažmana, kao i pripadnici i pristalice OVK. O njima se zato mora govoriti njihovim imenima, dokumentima i dokazima, a ne nazivima koji su ljudima pripisivani da bi se njihovo kažnjavanje opravdalo.
Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo, REKOM
Peščanik.net, 17.09.2026.
KOSOVO
