Kako je moguće da u episkopatu SPC, koji je najbrojniji otkad SPC postoji, nema nijednog vladike koji bi imao snage da jasno i javno kaže da ti apeli, deseterački slogani i mitološke fraze u stilu kletve Lazareve malo vrede i da neće imati apsolutno nikakvo pravno dejstvo.

Poslanici u visokom parlamentarnom domu Republike tekst tog Ustava videli su u zoru, a građani koji dan kasnije kada su zagrmela zvona državne propagande koja pozivaju na referendum. Bila je to – priznaju i sami ustavotvorci – neka besana noć ili bdenije za donošenje najvišeg pravnog akta države. I redovno zasedanje sv. arhijerejskog sabora SPC održano je “iza zatvorenih vrata”. Od tada zabunama-obmanama i manipulacijama kao da nema kraja. Ipak, i iza zamandaljenih vrata bilo je komunikacije, ali niko ne zna ko je zadovoljan i zbog čega, i obrnuto, ko je zbog čega nezadovoljan. Uticajni predvodnik bosanskog crkvenog “lobija”, preosvećeni zvorničko-tuzlanski episkop V. Kačavenda – koji se već pominje kao naslednik patrijarha Pavla – kaže “mi smo očekivali istinsku harmoniju” u odnosima Crkve i države. Iz obraćanja, i to u ime Sinoda, patrijarhovog lepo se vidi da su neme “smetnje na vezama” između države i Crkve nebitne. “Ovoga puta”, kazao je patrijarh Pavle, “niko ne bi smeo da zakasni na Kosovo. Referendum će uostalom potrajati dva dana pa svako može da stigne”. A ono što se u Ustavu pominje o Crkvi i verskim zajednicama je zaista dobro i na visini evropskih merila, no nevolja, i to velika, jeste u nečem drugom – glasoviti Zakon o crkvama i verskim zajednicama, koji je ministar M. Radulović progurao kroz Skupštinu – potpisao ga je i predsednik Republike – srednjovekovni je zakon i u totalnom neskladu s odredbama ovog Ustava. Ministar vera će ostati upamćen i po tome što je pored zakonodavne, sudske i izvršne vlasti pronašao i “četvrtu duhovnu vlast u državi i društvu”. Toga u svetu sigurno nema nigde i neka se Monteskje prevrće u grobu koliko ga volja. Sudeći po mnogo čemu, preambula o Kosovu u tekstu Ustava je plod dobre komunikacije između Sinoda i vladajuće koalicije, i ne greše mnogo oni koji pominju da je tekst famozne preambule “poreklom” iz Crkve. Ako su ove komunikacije-manipulacije nekako i jasne, nije jasno nešto drugo i to nikom živom – niko nikada neće shvatiti kako je moguće da u episkopatu SPC, koji je najbrojniji otkad SPC postoji, nema nijednog vladike koji bi imao snage da jasno i javno kaže da ti apeli, deseterački slogani i mitološke fraze u stilu kletve Lazareve malo vrede i da neće imati apsolutno nikakvo pravno dejstvo.

Slika je sumorna, ali svejedno – Sabor je ustanovio književnu nagradu sv. vladika Nikolaj srpski pa neka se spisatelji potrude.

*

Druga slika je i sumorna i zapanjujuća; detaljima je iz dana u dan bogate beogradski “tabloidi” ali i ozbiljnija glasila. Sprema se puč u SPC jer “laktaroši vladaju nad patrijarhom Pavlom” koristeći njegovu staračku nemoć. To piše u autorizovanom intervjuu sveštenik i prvi čovek Srpske svetosavske stranke Ž. Gavrilović (Kurir, 14. 10. 2006). U potrazi za opipljivim dokazima nemoguće je ne osvrnuti se i na to. Episkop vranjski, preosvećeni Pahomije je kriv i krivica je na sudu dokazana – kaže ovaj politički lider – ali je oslobođen u okviru sprege između sudske i izvršne vlasti. Ovo smo znali i bez ovog intervjua iako se dovoljni dokazi još ne mogu ponuditi. Druga je apodiktička tvrdnja još čudnija – “Za zamenika patrijarha”, tako stoji, “određen je V. Kačavenda koji je pod šifrom ‘Pablo’ bio saradnik UDB i to godinama”.

Dalje pobunjeni sveštenik i politički prvak nudi još mnogo toga. U vrhu SPC – nastavlja on – “sede ljudi koji kažu da služe Hristu a žive u najvećem mogućem luksuzu i razvratu”. Na veoma zanimljiv način on objašnjava cilj puča u SPC jer navodno treba “vatikanski ljudi i poklonici da dođu na čelo naše Crkve”. Koliko se vidi, njemu ne smeta mnogo “ikona” generala R. Mladića u Crkvi niti negovanje kulta haških begunaca od pravde, koji se u nekim krugovima u Crkvi javno vrši.

Slika jeste zbunjujuća ali bi neko morao da krene tragom onog o čemu ona dosta jasno govori – vreme manipulacije u SPC nije prošlo.

*

Naširoko dirljivim rečima piše Antonije Đurić pod naslovom “Jabuka na grobu Nepomenika” (Pravoslavlje, 1. 10. 2006) o nečem što uistinu malo koga može ostaviti ravnodušnim. Sasvim će zbunjen ostati čovek koji hoće da veruje reči ljudskoj koja nam je data da svedočimo i da ne lažemo. Reč je o legendarnom ratniku Živojinu Laziću iz Mionice, onom sa šajkačom i čuturicom i u seljačko-ratničkom odelu, čiju sliku svi znamo. On je stavio crvenu jabuku na grob bivšeg šefa države J. B. Tita i ta je slika obišla bukvalno ceo svet i ušla u dečje čitanke.

Nepomenik je Tito, i spisatelj naširoko priča kako su u ratu Živojin i Tito bili na suprotnim stranama – bilo je mnogo i Srba u rovu sa Titom, kao i mnogo stranaca u rovu sa legendarnim Živojinom Lazićem. No istorija ovog reportera u novinama naše Crkve mnogo i ne zanima – on ima svedoka, to je Rajko Đurđević iz lista Duga i snimili su sve jer – to je poenta – stari je ratnik bio prisiljen da pođe na Titov grob od strane ljudi kojima je to naređeno “na važnom mestu”. To je bilo pravo nasilje najopakije vrste jer su to bili ljudi kojima “ispod mantila vire pištolji”. Ti su ljudi, dakle, s oružjem u ruci nagnali starog ratnika jer će mu u protivnom ubiti obojicu sinova, o kojima se nude čak i podaci. Ako je to bilo tako i ako nije posredi manipulacija nije kasno – ako se javnost za to ne zanima – da se oglasi državni tužilac po sili zakona i da sasluša nasilnike koji su ovako surovo ponizili legendarnog ratnika i čoveka koji ima potomke i ogroman broj poštovalaca. Reč je o senci jedne istorijske manipulacije ili je sve ovo samo po sebi samo još jedna manipulacija. Bilo kako bilo, ako se ovo ne razjasni ova će “priča” ostati i traumatizovati potomke i generacije ljudi.

Slika je sumorna i istovremeno i bizarna – istorijski revizionizam živi kod nas svoje zlatno doba.

*

Godinama – punih deset godina – čekalo se da se nastavi dijalog o istinama vere između katolika i nas pravoslavaca i on je nastavljen. To je sve što se iz saopštenja vidi, koje je tako sročeno da postaje jasno da se tu odmaklo daleko nije – odloženo je sve i čeka se stav ruske crkve iako je susret bio na visokom nivou. Mnogo je obećavala i najavljena tema – Sabornost i vlast u crkvi na svim nivoima. I to je sve, uz još neki bizaran detalj – skup je pozdravio srpski premijer V. Koštunica ali i “njegovo prevashodstvo B. Tadić”, kako stoji u saopštenju iz kojeg se apsolutno ništa ne može saznati. Vrata su bila dobro zamandaljena, ali su komentari u listu Pravoslavlje sasvim jasni. Ako postoji neko – naglašeno je u zvaničnom komentaru – “ko dopušta mogućnost da i u drugim religijama postoji neki deo istine za koji pravoslavlje ne zna on navlači veliki greh na dušu”. To je izrečeno posle zazivanja Duha svetoga u patrijaršijskoj kapeli pred kojom su srpski patrijarh Pavle i kardinal Kaspar izmenjali “bratske celove” izražavajući nadu da je jedinstvo hrišćana u modernoj Evropi moguće. U istom broju novina srpske patrijaršije inače neki se gorljivi komentator ljuti na novinare u javnim glasilima – navodno ništa ne shvataju.

Slika je tako sumorna i opominje na nespremnost našu da prihvatimo drugog i drugačijeg.

*

Ima slika – barem je ova to – koje nisu sumorne jer na njima se vidi i pokoji tračak svetla koje budi nade. Konačno je potvrđeno da u dogledno vreme započinje novi krug pregovora između SPC i kanonski – taj termin ima širi smisao – nepriznate MPC. Dobri su izgledi da za nama budu oni dugogodišnji crkveno-politički manevri na granicama dveju država, koji su spustili na nulu ne samo međucrkvene već i međudržavne odnose između Srbije i Makedonije. Sudeći po mnogo čemu započeće se tamo gde se stalo u Nišu 2002. godine jer ovoga puta inicijativu u posredovanju uzimaju na sebe bugarska i ruska crkva. S naše strane, istina, vladika niški Irinej postavlja uslov da pregovorima prisustvuje i vladika Jovan iz Ohridske arhiepiskopije, a arhiepiskop Stefan iz MPC uzvraća da može i bez toga, no – kako je da je – stavovi nisu onako tvrdi i vidi se da će se nešto tu menjati jer tako kao do sada neće moći da ide. Koristiće se iskustvo iz pravoslavnog dela EU i neće se moći drugom nametati crkva “iz inostranstva”, ali će se svaka strana obavezati da će se držati “kanonskog reda i poretka”, odnosno da u odnosima mora biti prisutan princip razumnog i po meri ovog trenutka kanonskog legalizma.

Sve je to moguće pod jednim uslovom – da se i MPC i SPC dosledno drže po strani od moguće manipulacije od strane vlasti.

Republika, novembar-decembar 2006.

Peščanik.net, 01.12.2006.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)