Izvoz je mali, takođe i pokrivenost uvoza, već više decenija. Takođe i orijentisanost na jugoslovenska, a ne na evropska ili svetska tržišta. Značajan je izvoz ljudi, kada za to postoje mogućnosti, usled čega potrošnja u značajnoj meri zavisi od doznaka, ali i tog resursa, ljudi, sve je manje. U ovome se ništa nije promenilo u poslednjoj deceniji, a mali su izgledi za neke brže promene. Zašto?

Tri su osnovna razloga za to što je posle 2000. sve pošlo putem razvoja usluga, a ne proizvodnje za izvoz.

Prvo, politika kursa, koja je favorizovala precenjeni kurs, i monetarna politika koja je održavala relativno visoku stopu inflacije, pre svega da bi se olakšalo finansiranje budžeta. To, naravno, ne podstiče izvoz, a podstiče uvoz. Beskonačne rasprave o rezervama i nezavisnosti centralne banke su potpuno promašene, jer je ključno to da ona ne ispunjava svoj osnovni zadatak – održanje stabilnosti cena na niskom nivou, što znači na nivou bliskom onome na najvažnijem izvoznom tržištu. A to su Evropska unija i susedne zemlje, koje sve imaju stabilniju i nižu stopu inflacije.

Drugo, odluka odmah posle preuzimanja vlasti 2000-2001, da se značajno poveća javna potrošnja kako bi se stekla politička podrška i održao socijalni mir. To je bilo motivisano i očekivanjima o velikoj međunarodnoj pomoći, koja su se samo delimično ispunila, ali su fiskalne obaveze ostale do danas. Iz istih su razloga povećane penzije i dato obećanje da će se povećati javna potrošnja posle poslednjih opštih izbora. Iz istih se razloga sada ne može sprovesti niti valjan program smanjenja javnih rashoda, a ni poreska reforma koja bi uticala na efikasnost privređivanja.

Treće, veoma rđavo izvedena privatizacija, pre svega kada je reč o proizvodnim kapacitetima. Vlasništvo i kontrolu upravljanja nad njima nisu dobile, kao u slučaju banaka, strane renomirane kompanije, već domaći preduzetnici koji su bili najviše zainteresovani za trgovinu, i to uglavnom na domaćem zaštićenom tržištu, a nisu imali ni iskustva niti interesa da razvijaju industriju i izlože se rizicima konkurencije na stranom tržištu. Pri tome, država je bila spremna da preuzme obaveze prema nezaposlenima, čiji je broj znatno porastao usled promene u proizvodnoj strukturi, pre svega penzionisanjem, što je uticalo i na povećanje potrošnje i na održavanje veoma niskog nivoa štednje. Ovo poslednje podrazumeva da se ulaganja oslanjaju na strana sredstva, a to opet podstiče uvoz. Često se ne razume, ali strana ulaganja se moraju pokrivati uvozom u odnosu jedan prema jedan, osim ukoliko se ta sredstva ne vrate inostranstvu, recimo preko povećanih deviznih rezervi.

Druge zemlje u tranziciji, bar one u srednjoj Evropi, radile su sve suprotno od toga. Ključni cilj je bio – konkurentnost, dakle politika kursa, monetarna i fiskalna politika koje teraju na izvoz, a to znači i na proizvodnju robe za izvoz. Ovo je delimično bilo i posledica, da upotrebim popularnu reč, posvećenosti ovih zemalja brzom učlanjenju u EU, a za to je važan uslov konkurentnost privrede. Usled toga, značajno je povećana industrijska proizvodnja, što je dovelo do dramatičnog povećanja izvoza. Srpska industrijska proizvodnja je prepolovljena pre 2000, a od tada nije povećana.

Budući da je to politika koja je vođena praktično čitavu deceniju, zaostajanje je ogromno, a zbog toga i problemi sa promenom privredne politike kako bi se privreda orijentisala na izvoz.

 
Blic, 05.06.2010.

Peščanik.net, 08.06.2010.