Znamo mi da nam naslov nije nešto novo niti da smo nešto posebno rekli o politici – ima ta dama još ljupkijih epiteta.

Ovo sada kako nam je s ovima na vlasti zaslužuje nekoliko ozbiljnih napomena. Da su vojvoda Toma N. sa svojom SNS i premijer I. Dačić u kampanji za đurđevdanske izbore nešto rekli od ovoga što sada govore i čine – sve ovo oko Kosova recimo – sigurno bi izgubili izbore. Nešto je o tome mrsio Boris Nejaki Tadić i naravno, izgubio je izbore s njegovom DS koje sve manje ima. Sve znamo o prošlosti vojvode Tome N. i njegovog zazivanja Đinđićevih ubojica, te o Gospodaru Vučiću i njegovom ministrovanju. Znamo i iz kog je šinjela premijer Dačić koji sada vojuje za Kosovo. Nećemo ovde o njihovoj prošlosti. To je jedino što imaju, jer budućnosti političke teško da će imati, ali to se nikad ne zna jer politika je čudo jedno. Nema mnogo smisla baviti se ni Dačićevim “kuferčetom”. I to vidimo jednako čine komentatori. “Koferče” nije izmislio I. Dačić, već je to stara priča. Tek reč dve o tome. Proterao je onaj drugi Gospodar Vučić kneza Miloša i on se povukao i živeo u Beču. Poneo je knez dosta novaca, ali jednako je pomišljao da se vrati na vlast. Rekli su mu u Beču da pođe u Zagreb, jer tamo ima Srba. Došao je knez i odseo u gostionici “Zlatni rog”. I uđe Ljudevit Gaj te mu knez dade koferče s parama, ali ubrzo uđoše i bezbednjaci kazavši da Gaj nije faktor i narede knezu da se povuče u Beč. I tako dalje. Duga je to priča, a Lj. Gaj je bio vešt čovek – istoričari imaju dokumenta. Ali, ovde dosta o tome. Dačićevo “koferče” smo i zaboravili.

Sada su druga vremena u Srbiji, ali politički trikovi su ostali i ponavljaju se jer politika je uistinu čudo – sve je tu moguće.

Sada u Beogradu na televiziji traje neka vrsta tendera za srpskog De Gola. Deluje nam povremeno smešno, ali pratimo sve to. U Beogradu to odavno traje. Postolje ili cokla je tu, ali nema srpskog De Gola da nam ovo s Kosovom reši. Kandidata ima mnogo. Jedni već vide na postolju premijera I. Dačića, drugi ga tu ne vide i predlažu nekog svog. Taj tender za srpskog De Gola traje godinama. Dosta pristalica ima neki De Gol iz Bajčetine, a za vrat mu navodno duva De Gol iz Žitorađe. Jedna simpatična gospođa u nekoj emisiji kaže da to ne ide tako lako. Mi se s tim slažemo, iako o srpskom De Golu još nemamo neki izdiferenciran stav. Znamo samo da nam je De Gol potreban, a nismo sigurni kako da ga i gde nađemo sada kada smo ponovo ovako zbunjeni i podeljeni.

Ko bi mogao biti srpski De Gol ne znamo, ali o onom francuskom De Golu nešto znamo – no mala nam je vajda od toga.

Kao dokazani knjiški moljac mi čitamo memoare jednog znamenitog Francuza koji je bio De Golov saborac još od 18. juna 1941. godine, a potom i njegov ministar, kratko, vojske i mornarice. On je bio opčinjen ulogom generala De Gola, bili su lični prijatelji. Do smrti mu je ostao odan i divio mu se. – Jutros, moj generale, pošao sam da Vas vidim ovde u Jelisejskoj palati. Bio sam maločas u Matinjonu – to je sedište francuske Vlade – Vaši ministri vas ogovaraju i to na pasja preskakala da bog sačuva. Svašta o vama govore po kancelarijama. – Šta ćete moj ministre, to je njihov intelektualni trud, drugo ništa i ne rade. Pa šta, na primer, kažu, pita De Gol. – Moj generale, kažu da ste Vi s Vašom politikom veliki folirant, vešt i lukav da vam ravna nema, kažu da Vi u u stvari hvatate muve na sirće. De Gol mu je kazao – Moj ministre, taj me je dobro pročitao. Sa Francuzima se drugačije ne može. Ni sa političarima ni partijskim prvacima, i tu je upotrebio još jednu kovanicu “politichiens” koja je postala istorijska, a to se teško prevodi na naš jezik. To je kombinacija reči političari i psi, nešto kao kod nas političari-džukele. Mi se izvinjavamo, nikada za naše političare ne bismo upotrebili baš tako ružnu reč. Iz dana u dan ovi ovde vrte isto, svi bi da budu De Gol, no to nije lako. Onaj francuski je ono oko Alžira presekao kao Gordijev čvor i Francuska se preporodila i obnovila lice svoje istorijske i republikanske veličine.

Ali De Golov ministar kulture, recimo, bio je Andre Malro, pisac i španski borac, a ne poslastičar. Potrajaće nam ovaj tender za srpskog De Gola. Nije važno da li će on biti iz Bajčetine ili Žitorađe ili – recimo iz Mrčajevaca ili Pambukovice kod Uba. Samo da ga imamo. Ovome oko Kosova nema kraja. Kosovska je Vlada – mi to ne priznajemo – imenovala nekog Srbina za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora u Zagrebu. Bože, šta sve s nama biti neće. Samo da nađemo De Gola, onda će ga patrijarh srpski i nadbiskup beogradski i muftija i jedan i drugi, zajednički blagosloviti – na dobro Srbije. Naravno, blagosloviće ga i rabin beogradski. U Srbiji nije dosadno – u Rimu i Parizu jeste – ali je gluvo i mučno, i glupo naravno. Dozlaboga – neki kažu da se to tako piše.

Videćemo šta će biti, a tender za srpskog De Gola traje. Ako je Dačić prihvatio da sa Albancima razgovara kao sa sebi ravnima, to samo znači da mu numera na tenderu raste. Ostalo je pred nama.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 21.02.2013.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)