U više izjava Boris Tadić i Vuk Jeremić su objašnjavali politiku prema susedima. Ona se, tvrde, zasniva na načelima i na istini. O kojim je, najpre, načelima reč?

Uzmimo primer odnosa sa Bosnom i Hercegovinom. Tadić je u Banja Luci istakao tri načela: nemešanje u unutrašnje poslove Bosne i Hercegovine, podrška demokratiji i podrška svemu o čemu se dogovore tri naroda. Da li su ova načela međusobno saglasna? Odgovor je negativan.

Lako je videti prvu nesaglasnost. Naime, na pitanje zašto se Srbija meša u probleme sa kojima se trenutno suočava Bosna i Hecegovina, odgovor nije da se ne meša, već da se meša zato što je garant Dejtonskog sporazuma. No, to je, da se tako izrazim, sistemska kontradikcija, koja je posledica, blago rečeno, mešanja Srbije u rat u Bosni i Hercegovini. Zapazimo to ovde i ostavimo po strani.

Uzmimo da se načelo nemešanja odnosi, sada i samo, na trenutne i buduće političke probleme sa kojima se suočava i suočavaće se Bosna i Hercegovina. Tu je važna saglasnost načela o nemešanju i onoga o podršci demokratiji, kao i kritika visokog predstavnika Valentina Incka zato što ne uvažava demokratske odluke legitimno izabranih predstavnika. To se odnosi na odluku visokog predstavnika da stavi van snage odluku skupštine Republike Srpske da preuzme neke nadležnosti Bosne i Herecegovine. Jeremić već duže vreme ističe zalaganje Srbije za demokratizaciju Bosne i Hercegovine. Evo najnovije izjave (Vreme 964, 25. jun 2009): „Nadam se da će svi činioci Dejtonskog sporazuma u bliskoj budućnosti doći do zajedničkog zaključka da je nakon 15 godina vladavine visokih predstavnika u BiH došlo vreme da se uspostavi puna demokratija“. Kako se to odnosi prema načelu nemešanja? To zavisi od toga kako se shvati načelo konsenzusa triju naroda. Zašto? Zato što se tim načelom definiše demos u Bosni i Hercegovini. Šta to implicira?

Odgovor je nedvosmislen: ako je o svemu što je od zajedničkog interesa potrebno da se dogovore sva tri naroda, ako je to demokratski postupak, onda je odluka skupštine Republike Srpske nedemokratska. Iz ovoga, opet, sledi sledeće: ako se predviđa mogućnost da do saglasnosti ne dođe i da može da dođe do jednostranih odluka jednog, drugog ili trećeg naroda, potrebno je da neko arbitrira. U skladu sa principom nemešanja, to ne može da bude neka druga zemlja, recimo Srbija, već međunarodna zajednica, dakle njen visoki predstavnik. Što je smisao Dejtonskog sporazuma, čiji je garant Srbija, što se neprestano i ističe. A iz toga bi trebalo da sledi podrška visokom predstavniku, a ne kritika njegovog postupka, a to bi i inače trebalo da sledi iz načela nemešanja u unutrašnje poslove suverenih država (Bosna i Hercegovina je članica UN od 1992).

Pogledajmo sada saglasnost zalaganja za demokratizaciju i za odlučivanje konsenzusom triju naroda. Lako je videti da Republike Srpske ne bi uopšte bilo da su ta dva načela poštovana. Takođe je jasno da bi uređenje Bosne i Hercegovine bilo sasvim drukčije od dejtonskog da je demos ove zemlje definisan na prirodan način, dakle kao skup građana ove države, kako je i bio definisan, po preporuci međunarodnih činilaca, na referendumu o samostalnosti, što je bila osnova za prijem Bosne i Hercegovine u UN i za angažovanje međunarodne zajednice od tada do sada. Budući da Dejtonski sporazum nije tako definisao demos Bosne i Hercegovine, potrebna je podela nadležnosti i njena povremena preraspodela. Do nje se ne može doći jednostranim odlukama, a saglasnosti za sada nema. Zbog čega i postoji visoki predstavnik koji povremeno podseća sve, uključujući i garante koji se mešaju ili se ne mešaju, da ne postoji volja da se ova dva načela usaglase.

U toj se, dakle, stvari, politika Tadića i Jeremića ne razlikuje se od Miloševićeve politike. Najpre se sub rosa podstiče jednostranost donošenja odluka u Republici Srpskoj pozivanjem na demokratska načela, što se tamo shvati kao obećanje da će se ići do kraja, a potom se izbegava sukob sa međunarodnim činiocima, pa se verbalno podržava načelo konsenzusa. A sve se vreme, naravno, ističe privrženost načelu nemešanja.

U tom je kontekstu zanimljiva politika istine koju odskora zagovara Jeremić. „Mi smo“ kaže on (Utisak nedelje, sajt b92), „naprosto, kao ova Vlada, koja ne oseća nikakvo opterećenje onoga što se dešavalo u prošlosti, zbog toga što mi naprosto u tome nismo učestvovali, mi ni jednim svojim gestom nismo doprineli destabilizaciji regiona ni sada, ni prošle godine kada je bilo izuzetno teško, prilikom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, pogotovo tokom 90-ih godina. Znači, mi nemamo razloga da se stidimo toga, da kažemo istinu. I ako je svakome drugome dozvoljeno da kaže otvoreno istinu, to ja mislim, da treba da bude dozvoljeno i nama.” I pojačanim tonom: „Ne može se graditi spoljna politika i budućnost ove zemlje na lažima i na prenebregavanju prošlosti, a desile su se stvari u prošlosti, koje možda nisu prijatne nekima od naših suseda. Možda su neki od naših suseda učinili stvari kojih ne bi baš voleli da se javno podsećaju, da su to učinili, ali mi nemamo nikakvog razloga da to krijemo.“

Ovde je važno precizno razumeti kako se koriste prvo i treće lice množine. Mi, koji smo sada na vlasti u Srbiji, nemamo ni jedan razlog da bežimo od istine. Oni, susedi, dakle države, imaju, ali oni, koji su sada tamo na vlasti, to ne vole da čuju. Jer su oni, biće važno u nastavku videti ko su ti, činili u prošlosti stvari na koje ne vole da ih se podseća. Nama, koji smo na vlasti, valja razumeti, istina o tome šta smo činili, važno je biti načisto na koga se misli, u prošlosti ne stvara nikakve probleme, a ni neprijatnost (nije jasno da li ni odgovornost).

Da bi se razumelo o kojoj politici istine je reč, valja podsetiti da se ovde govori, između ostalog i prećutno, o odluci vlade Srbije, na insistiranje Jeremića, da tuži Hrvatsku za genocid i da joj pridruži dokumentaciju o genocidu nad srpskim narodom pod režimom Nezavisne države Hrvatske (NDH) u toku Drugog svetskog rata. Ovo poslednje je istina koja nekim susedima smeta, jer „su to učinili“. Tu se pod susedima može jedino misliti na narode, dakle na hrvatski narod. Zašto? Zato što se ne može misliti na one koji su sada na vlasti u Hrvatskoj i zato što se ne može misliti na hrvatsku državu, jer niti ona niti bilo ko drugi, dakle ni međunarodna zajednica, ne prihvataju kontinuitet sa NDH (o ostalim optužbama će odlučiti jedan ili drugi međunarodni sud). Franjo Tuđman se trudio da taj kontinuitet nekako ustanovi, ali u tome nije uspeo. Dakle, istina o tome ne može da smeta ni hrvatskoj državi niti hrvatskim vlastima, jer nisu „to učinili“. Tako da se ovo jedino može shvatiti kao Jeremićevo insistiranje na kolektivnoj odgovornosti hrvatskog naroda, što naravno nije istina i shvata se kao uvredljivo, što i jeste.

Drukčije, na žalost, stoji stvar sa srpskim vlastima i srpskom državom, ne i sa srpskim narodom. Naime, u prostorijama vlade čiji je Jeremić član, a to obavezuje i Tadića, visi (ako nije skinuta u međuvremenu) slika predsednika vlade Srbije Milana Nedića, on se tako titulira da bi njegova slika tu mogla da se nađe, čime se ističe kontinuitet srpske države sa Nedićevom državom. Što čini Srbiju i sve njene vlade, pa i članove vlade, ne lično nego kao predstavnike države, odgovornim za sve ono što je Nedićev režim činio (lično su odgovorni za to što je portret tu, ili je bio tu, gde jeste). To nisu obaveze koje drugi priznaju, što je dobro. To, takođe, na sreću, ne obavezuje srpski narod, bez obzira na trud koji u to ulažu sprski intelektualci i političari, kojima su dragi kolektivni identiteti i duhovna jedinstva (videti razne izjave u tom smislu Tadića i Jeremića), jer to naprosto nije istina, jer ne može da bude istina. Ali kada bi bilo istina, kao što ne mali broj nacionalista tvrdi, bilo bi prirodno da ona bude neprijatna sadašnjim članovima svih oblika srpskih vlasti, a i svim generacijama srpskog naroda. Nad čime bi trebalo da se zamisle i Tadić i Jeremić. Jer ako veruju u postojanje te odgovornosti, ali ne bi da je prihvate, onda moraju da lažu.

Valja pozdraviti politiku načela i istine za koju se zalažu Tadić i Jeremić, jer je zaista potrebno zastupati načela i držati se istine – to je čak i u javnom interesu, ako već nije dovoljno opravdano i obavezujuće samo po sebi. Neki kažu da bi ove izjave, sve zajedno sa protivrečnostima, tako i trebalo shvatiti – kao, što bi rekao Nušić, nikaragvansku protivodbranu. Samo još da je smešno.

 
Peščanik.net, 27.06.2009.