Trenutni pritisci u javnosti ukazuju na nedoslednost u javnim vrednovanjima koja ima dugu tradiciju. Sa jedne strane, poželjan je stabilan kurs. Sa druge strane, traži se povećanje plata. Ovo je, nažalost, neizvodljivo u privredi u kojoj ne raste produktivnost. Tim protivrečnim zahtevima se samo povećavaju socijalne i političke tenzije. Kako su se one obično razrešavale?

Najpre, zašto opšti rast plata vrši pritisak na kurs? Zato što se povećava tražnja za stranim novcem, bilo trenutno, ako raste štednja, ili preko rasta uvoza, ako raste potrošnja. Ukoliko je kurs fleksibilan, dinar će depresirati i uzrokovaće ubrzanje inflacije. Čime će anulirati povećanje plata, jer će se smanjiti njihova realna vrednost bilo da se meri u evrima ili u kupovnoj moći. Zbog toga se istovremeno sa zahtevima za povećanje plata traži i fiksiranje kursa. Jer, ako je kurs fiksiran, ubrzanje inflacije vodi rastu realnih plata u evrima i obezbeđuje veću potrošnju uvozne robe.

Kako se to finansira? Zanimljivo je da su neki ministri, pa i premijer, najavljivali povećanje plata i kritikovali centralnu banku što ne troši rezerve kako bi obezbedila stabilnost, što valja čitati kao fiksiranost, kursa. Rezerve su, naravno, ulaganja u strani novac po niskim kamatama, koje se finansira zaduživanjem ili drugim obavezama prema inostranstvu po znatno višim kamatama. Tako da je bolje da su te rezerve manje. Nažalost, one će biti manje ako je kurs fleksibilan, a moraju biti veće ako je kurs fiksiran. Tako da zahtev za stabilni kurs znači i zahtev za visoke rezerve.

Kaku su se te tenzije u prošlosti razrešavale? Snalaženjem. Plate se povećavaju u talasima, tečaj se fiksira dok je to moguće, a onda se sve to anulira ubrzanom inflacijom. Pa onda sve iznova.

 
Blic, 20.01.2010.

Peščanik.net, 20.01.2010.