Politika nije umeće nemogućeg

Posvećeno Vuku Jeremiću 

Istorija je učiteljica života – legendarna magistra vitae – ali smo mi loši učenici i to je očevidno.

Priča se ova tiče zbivanja iz daleke 1908. godine i mi je ovde ne rekonstruišemo po ondašnjim novinama – iako bi to bilo bolje – nego po zapisima i memoarima jednog zaista krunskog svedoka. Reč je o princu Đorđu Karađorđeviću čija je knjiga objavljena u Beogradu 1988. godine pod naslovom Istina o mom životu. Otac kralj Petar Karađorđević ga je lišio zvanja naslednika prestola, a to mu je pripadalo po pravu prvorođenog, u korist mlađeg brata Aleksandra, potonjeg kralja Jugoslavije; izašao je s robije i iz ludnice tek za vreme poslednjeg svetskog rata. Sećamo se starca sa francuskom beretom na glavi kod Moskve kako ispija kafu. Svedočanstvo njegovo niko osporio nije – dragoceno je i zaboravljeno.

Seća se nesuđeni prestolonaslednik davnih dana iz 1908. godine kada su velike sile bile odlučile da Bosnu i Hercegovinu ustupe Austriji, i to se pamti kao aneksiona kriza koja je bila uvod u veliki svetski rat. Bili su to burni događaji – u Beogradu je kipilo kao u košnici. Trajali su mitinzi, narod je opsedao kasarne i tražio oružje da krene preko Drine da pomogne braći jer „nikada Bosna ne sme pasti pod jaram Evrope“. Novine su pisale iz dana u dan i ponavljale nikad i nikada. Slavni komediograf Branislav Nušić je na belom konju obilazio grad – u jednom momentu je ujahao u zgradu Narodnog pozorišta i hrabrio narod da krene preko Drine, i neka svi izginemo ali Bosnu ne damo. Ministri i partijski prvaci su davali zapaljive izjave. No velike sile su tako odlučile – Turska imperija se gasila, a Austrija je gomilala vojsku na Drini. Masa se nije razilazila, a iz daleke Amerike su srpski trgovci poslali pomoć i hrabrili narod da zarati. Kralj Petar se klonio pojavljivanja u javnosti, a kada bi se pojavio masa je klicala:

Kralju Pero jaše konja bela,
za njim ide Amerika cela.

Da bi nekako smirio narod, kralj Petar je odlučio da pošalje u Petrograd delegaciju da moli ruskog cara za pomoć – narod je na ulicama klicao Rusiji i caru ruskome. U delegaciji su bili prestolonaslednik Đorđe i prvak radikala Nikola Pašić. Najviši rang. Car je primio kraljevića Đorđa i Pašića i rekao im kako mu srce krvari zbog nedaća srpskih, ali da je to volja velikih sila, a Rusija je oslabljena ratom sa Japanom i realno ne može mnogo – u jednom momentu car je rekao – Kraljeviću, recite ocu koji je mudar državnik da ništa ne možemo, mora tako biti sa Bosnom – i to nije kraj svedočenja. U povratku, kada je dvorski voz bio već u Batajnici, Pašić je rekao kraljeviću – Videli ste visočanstvo da od ruske pomoći nema ništa, ali kada stignemo u Beograd to ne smete tako reći novinarima, rastrgnuće nas narod jer tamo ključa kao u loncu. I naravno, prestolonaslednik je novinarima izjavio da Rusija bdi i da car plače i ništa drugo. Narod je bio na ulicama, ali je Austrija već organizovala svoju administraciju u Bosni i Hercegovini, uvodila zakone i policiju jer to je bio dogovor velikih evropskih sila, a Rusija je ćutala. Kralj se nije lično oglašavao, ali je nekoliko dana iza toga reagovalo Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Srbije. Spoljne poslove je tada vodio pariski doktor prava i pisac Milovan Milovanović – i danas negde oko železničke stanice postoji mala ulica koja čuva njegovo ime. U kratkom komunikeu koji je ministar Milovanović dostavio ambasadama stajalo je na besprekornom francuskom jeziku i ovo – jedna fraza sasvim jasna – „Kraljevina Srbija svečano potvrđuje da aneksijom BiH od strane Austrije ničim nisu ugroženi interesi kraljevine Srbije“. To je sve. Izbegnut je rat sa Austrijom i sukob sa Evropom, pa i Rusijom. Ministar je znao – i bez lorda Aktona, da je politika umeće mogućeg a ne nemogućeg. Nije se ministar Milovanović držao ni narodne pesme, pa ni one besmislice crnogorskog vladike Njegoša:

Neka bude što biti ne može.

Jer neka je i od Njegoša, besmislica je to sa kojom se politika ne vodi, a mi i danas činimo isto. Nije važno hoće li ove memoare pročitati Vuk J. ali je jasno da se nešto mora menjati kako bi Srbiji bilo bolje i kako bi Srbima svuda pa i na Kosovu bilo bolje. Ili mi so sejemo sa našim zapisima o palanci u kojoj se malo šta menja – nije ni to isključeno. I nije nam prvi put.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 06.09.2011.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)