Zašto, ponekada se postavlja pitanje, mogu Makedonija ili Bugarska ili uostalom Hrvatska da imaju stabilne kurseve, a Srbija ne može?

Sa stanovišta monetarne politike, razlog za fiksiranje kursa, na ovim prostorima uglavnom za evro, jeste taj što se time obuzdava inflacija. No, to može da se odvija na bar dva načina: jedan jeste da se značajno poveća uvoz i sa njim uveze i niska stopa inflacije preko cena uvozne robe i povećane konkurencije kojoj je izložena domaća proizvodnja, usled čega ona mora povećanom produktivnošću i boljim kvalitetom a ne višim cenama da obezbedi opstanak na tržištu. Drugi jeste preko usporenog rasta potrošnje, što podrazumeva pre svega usporen rast plata, recimo tako da je on usklađen sa rastom produktivnosti. Ni jedno niti drugo se ne može obezbediti samo monetarnom politikom. A ni jedno niti drugo sami po sebi ne moraju da budu dovoljni da obezbede stabilnost kursa, čak ako se i obezbedi niska stopa inflacije.

Potrebno je i da se privredne vlasti u celini obavežu da neće podleći pritiscima koji, u prvom slučaju, mogu da dolaze od preduzetnika koji traže zaštitu od spoljne konkurencije, a u drugom slučaju od zaposlenih koji traže povećanje plata. A uz to i da će sve druge mere privredne politike uskladiti sa ciljem održanja kursa na nivou na kojem je fiksiran. To bi onda rezultiralo režimom privredne politike koji se zasniva na razumevanju između vlade i preduzetnika da nema i neće biti posebnih povlastica za bilo koga i takođe razumevanje između vlasti i sindikata da plate ne mogu da se povećavaju na štetu konkurenosti privrede. Uz to je potrebna još i odgovorna fiskalna politika, a i posebne mere koje imaju za cilj onemogućavanje, recimo, brzog rasta cena nekretnina ili usluga.

Kao što se iz navedenog vidi, to nije jednostavan režim privredne politike. Potrebno je dosta odlučnosti i odgovornosti prema preuzetim obavezama kako na strani centralne banke tako i na strani ministarstva finansija, ali i mnogih drugih političkih tela i organizacija civilnog društva. U nekim zemljama, recimo u Bugarskoj i Makedoniji, bar do par godina pre izbijanja krize, fiksni kurs je bio podržavan pre svega sporim rastom plata ili u svakom slučaju takvim da nije značajno uticao na ubrzavanje inflacije i tako nije došlo do gubitka konkurentosti. U slučaju Hrvatske, centralna banka interveniše, a i konkurencija iz uvoza utiče na održavanje inflacije na nivou koji ne ugrožava konkurentnost. No, u Makedoniji je cena ove monetarne politike trajno visoka stopa nezaposlenosti, a u Hrvatskoj rast stranog duga i rast cena nekretnina i usluga. Fleksibilan kurs bi uz obezbeđene uslove za održanje niske inflacije bio još i bolje rešenje, ali to je druga tema.

No, u svim ovim slučajevima, a isto se može reći i za Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, postoji određena, mada nedovoljna, odlučnost da se ne donose mere koje potkopavaju stabilnost kursa, bar kada je reč o povećanoj zaštiti ili o bržem rastu plata, što se ogleda u niskoj stopi inflacije u dužem periodu vremena.

U Srbiji te spremnosti da se privredne vlasti drže preuzetih obaveza nema. Ni kada je reč o centralnoj banci niti kada je reč o ministarstvu finasija, a ni kada je reč o svim drugim političkim i socijalnim akterima. Centralnu banku ne obavezuje zadatak da obezbedi nisku stopu inflacije, koja se u ovom slučaju teško može drukčije definisati nego kao stopa koja je veoma bliska onoj u evro zoni; fiskalne vlasti ne obavezuju ni sporazumi sa Međunarodnim monetarnim fondom, a ni fiskalna pravila ustanovljena zakonom; a privredne vlasti su razvile veoma bliske odnose sa domaćim preduzetnicima, bilo da je reč o onima u državnim preduzećima ili onima u privatnom sektoru koji je trebalo da budu, da podsetim, nacionalni i regionalni lideri. A ne nedostaju ni razumevanje sa stranim preduzetnicima, iz komercijalnih ili političkih razloga.

Uz to, očigledno je i oslanjanje na inflaciju iz političkih i fiskalnih razloga. Plate se povećavaju pod pritiscima, a ubrzanje inflacije ne samo da obezbeđuje privremeno bolje finasiranje budžeta, već služi i kao sredstvo držanja realnih plata (dakle plata korigovanih za rast cena) na niskom nivou. Kurs se fiksira privremeno kako bi se usporio rast inflacije, jer se samo tako može ponovo pokrenuti ciklus inflatornog finansiranja plata i budžeta. Za ovo poslednje je potrebna depresijacija kursa.

To se može nazvati politikom snalaženja. Ona dovodi do: trajno visoke stope inflacije, nestabilnog režima kursa (čas stabilan čas depresijacija), nekonkurentne privrede, niske stope zaposlenosti i rasta stranog duga. Trenutno sve ovo, uz privrednu stagnaciju. Bilo bi prirodno u tim okolnostima očekivati da se na izborima donese odluka da će se od te politike odustati. Ako je ceniti po predizbornim programima, šanse nisu velike.

 
Novi magazin, 03.05.2012, štampano izdanje

Peščanik.net, 04.05.2012.