Kako je izvoz poljoprivrednih proizvoda značajan, posebno u susedne zemlje, ali i u udaljenije, i kako se očekuje rast cena tih proizvoda u budućnosti, često se predlaže da bi ulaganjima u poljoprivredu trebalo tražiti posla za sve veći broj nezaposlenih. Koliko je to izgledno?

Najpre bi trebalo videti kako se kretala zaposlenost u poljoprivredi. Po anketi o radnoj snazi, koja se sprovodi od 2004. godine, iz godine u godinu se smanjuje broj zaposlenih u poljoprivredi. Tako je u 2004. bilo oko 640 hiljada, a po poslednjoj anketi iz novembra prošle godine nešto više od 400 hiljada. U jeku krize, smanjenje zaposlenosti u poljoprivredi se štaviše ubrzava.

Potom bi trebalo pogledati kako se kreće poljoprivredna proizvodnja. U poslednjih desetak godina je teško ustanoviti bilo kakav značajnije trend rasta. Ako se izuzmu godine velikih, pozitivnih i negativnih, fluktuacija, uglavnom pod uticajem vremenskih prilika, poljoprivredna proizvodnja uglavnom stagnira ili iskazuje veoma spor rast.

Imajući u vidu pad zaposlenosti, stagnacija proizvodnje ukazuje na značajno povećanje produktivnosti. Ali, veoma verovatno i dalji pritisak na smanjenje zaposlenosti pogotovo ukoliko se želi značajnije ubrzanje rasta, jer je po svemu sudeći još uvek relativno niska produktivnost i nedovoljna zaštita od vremenskih prilika razlog što poljopirvredna proizvodnja realno stagnira.

To, naravno, ne znači da ne bi trebalo koristiti nesporne komaparativne prednosti u ovoj oblasti, jer nema sumnje da bi i proizvodnja i izvoz mogli da se značajno povećaju. Jedino ne bi trebalo očekivati neki značajan efekat na porast zapošljavanja. Da bi do toga došlo, bilo bi potrebno značajno promeniti politiku prema ruralnim oblastima, ne u smislu ulaganja u poljoprivredu, već u sve drugo što bi moglo da bude povezano sa njom, a uticalo bi na povećanje broja ljudi koji biraju da žive u ruralnim područjima i bave se industrijskim ili uslužnim delatnostima. Tu je verovatno ključno ulagati u infrastrukturu, fizičku i svaku drugu, institucionalnu posebno.

U ovom času, međutim, ne prazne se samo ruralna područja, već i neka gradska, u krajevima u kojima proizvodnja i aktivnost svake vrste zamiru. Ovo je u velikoj meri posledica potpuno promašene ili nepostojeće politike razvoja u najširem smislu te reći. Najveći problem, naročito kada je reč o centralnoj Srbiji, jeste nestanak industrije. U vreme kada se to događalo, dakle devedesetih godina prošloga veka, bilo je i određenog povratka na selo, jer nije bilo ničega što bi se moglo naći u gradovima. Tako da je imalo smisla preživeti na selu, a ne gladovati u gradu. Ne bi, u svakom slučaju, trebalo ispustiti iz vida činjenicu da je do zaista radikalne promene strukture proizvodnje došlo upravo u toj deceniji.

Ovde, možda, ima smisla napraviti malu digresiju i podsetiti na ogromnu zabludu onih koji su se uzdali u ono što se nazivalo „prednošću zaostalosti“. Ovo je nerazumevanje teorije razvoja, ala Geršenkron, po kojoj manje razvijene zemlje mogu da imaju bržu stopu rasta, recimo zato što tek treba da se industrijalizuju. To, međutim, podrazumeva odgovarajuću privrednu politiku, a i pristup stranim tržištima pomaže. Ali ne i povratak poljoprivredi i selu, do čega je došlo u nedostatku drugih mogućnosti.

U posledenjih desetak godina, stvari stoje drukčije. Jedan način da se to vidi jeste da se postavi pitanje zašto je nekima privlačno da napuste selo i dođu u grad da bi u njemu bili siromašni? Šta čini privlačnim status urbane sirotinje?

Jedan razlog jeste rast uslužnih delatnosti. To je u dobra vremena. No, sada su vremena loša, a povratka na selo nema, naprotiv ne prestaje priliv ljudi u gradove i u status gradske sirotinje. Verovatno je reč o kombinaciji dvaju činilaca. Jedan jeste pritisak na povećanje produktivnosti u poljoprivrednoj proizvodnji, a drugi je verovatno očekivanje da povećani broj izgleda za zaradu svake vrste u gradovima utiče na procenu da su i ukupni izgledi veći. Drukčije rečeno, veliki broj ljudi nema više gde da se vrati, a i rizici gradske sirotinje su diverzifikovani, pa su tako očekivanja veća.

Ukoliko je to tačno, možda bi se moglo razumeti zašto je bolje biti sirotinja u velikom, a ne u malom gradu. Naravno, osnovni razlog jeste nezavidno privredno i socijalno stanje u manjim gradovima, posebno u graničnim područjima (zašto granice igraju toliku ulogu, to je dodatno i važno pitanje, ali je odgovor poznat), ali i očekivanja o boljim izgledima za posao i uopšte snalaženje u većim gradovima. Naravno, posledica ovakvih kretanja stanovništva jeste porast gradske sirotinje, što je poseban problem sa socijalnog, ali i sa stanovšta politike zapošljavanja.

Iz ovoga svega bi se moglo zaključiti sledeće: prvo, porast poljoprivredne proizvodnje će se zasnivati na većoj produktivnosti, a ne na povećanoj zaposlenosti; drugo, politika ruralnog razvoja bi trebalo da se zasniva na ulaganjima u infrastrukturu, a ne na subvencijama za poljoprivredu; treće, zapošljavanje rastuće gradske sirotinje zavisi od ulaganja u industriju i u stručno obrazovanje. U tom kontekstu, poljoprivreda ima šansu, a i jeste šansa.

 
Blic Novac, štampano izdanje, 28.01.2012.

Peščanik.net, 28.01.2012.